Zorka Popov: Prkos na Kordunu

Naše duše, ma gde bili, tog dana osvanuće tužne, suzne i zatvorene, baš kao što je osvanula i nedelja 21. decembra 1941. godine u našem Prkosu.

Selo Prkos, severni deo Korduna, desna obala reke Kupe – nedelja, 21. decembar 1941. Malo selo, „nepoznato” na geografskoj karti, ali je stvarno, i stalno, neizbrisivo iz istorijskih karata i karata naših duša već 80 godina.

Obgrljeno maglom, snegom i zatvorenim nebom, kao da je i priroda slutila pogrom i umiranje, tužna što ne može da učini čudo, selo Prkos je opkoljeno. Pohapšeno je 478 nedužnih stanovnika, 477 Srba i jedna Hrvatica – jer je bila udata za Srbina. Više od polovine, 244, bila su deca: od nedelju dana, neka još bez imena, do godinu dana – 22, od jedne do sedam godina – 74, od sedam do 14 – 96 i od 14 do 18 godina – 52.

U šumi Brezije, nedaleko od Prkosa, ozloglašene ustaše Maksa Luburića, ali i komšije Prkošćana, Hrvati, maljevima, noževima, nabijanjem na kolac i u živom kreču, usmrtili su i ugušili sve uhapšene Prkošćane.

Na pitanje „Zašto decu?” Luburić je odgovorio: „Jer ona bi, kad porastu, bila naši neprijatelji i sva kasnija pokolenja upoznala šta smo mi ovde radili – zato moramo da uništimo sve srpsko stanovništvo, pa i decu.”

Izvor: p-portal.net

Prkos se ponovo rodio 1945. godine – živeo, prkosio, okupljao nas, rađala su se deca… Podario nam je najlepše trenutke detinjstva i mladosti. Bogatio nas radošću, plemenitošću, dobrotom, poštovanjem, poštenjem, ljubavlju… Nikad zavišću, osvetoljubivošću, mržnjom… A imali smo razloga da se svetimo i da mrzimo. Mržnja je osećanje koje se uči. Neću da verujem da se čovek s tim osećanjem rađa. Nas nisu učili da mrzimo. A voleli jesmo i volimo uvek. Da li smo oprostili? Nismo! Jer oprostiti znači i zaboraviti. A može li se ovaj zločin zaboraviti?

Kako smo odrastali i stasavali, Prkosu smo se vraćali i radovali mu se, jer Prkos je sve – i prva ljubav, i zavičaj, i drug, i deo porodice, i toplo utočište, i najlepša pesma, i najčvršći zagrljaj, i najvoljenije biće… A onda su nam ga opet „oduzeli” 5. avgusta 1995. godine. Svi putevi koji su nas vodili u naš Prkos su porušeni. Prkos je ostao u našim srcima i kartama naših duša. Za nas, potomke, prapotomke, i preostale stanovnike Prkosa, ostalo je da čuvamo sećanje na vreme provedeno zajedno i da ga prenosimo svojim potomcima.

I ove godine, 80. put, na spomenik u Prkosu položiće cveće malobrojni stanovnici Prkosa koji su i posle 5. avgusta 1995. godine hrabro ostali da žive u njemu.

Spomenik u Prkosu (Foto: J. Drobnjak/Zločini nad Srbima)

Naše duše, ma gde bili, tog dana osvanuće tužne, suzne i zatvorene, baš kao što je osvanula i nedelja 21. decembra 1941. godine u našem Prkosu.

Dok nam je Prkos u srcu i ponos u duši – mi ćemo uvek biti u Prkosu. I mi, i naši potomci, i ovaj dan će biti manje tužan, jer Prkos je tamo gde smo mi. I uvek će biti tako dok je Prkošćana i potomaka.

Zorka Popov,
Beograd

Oprema: Stanje stvari

(Politika, 21. 12. 2021)