Зорица Гојковић: Злочин им је религија

Поводом годишњице страдања становника Плужина и Пиве, у јуну 1943. године.

Ужас свјетског рата не заобиђе ни Црну Гору. Од тринаестојулског устанка 1941. године у Пиви се смјењују војске и власти. Сваки нови дан, нова неизвјесност. Води се битка за пуко преживљавање. И ништа није сигурно осим смрти која вреба из сваке долине, од душманске и братске руке, из празне вреће, болести, сурових зима и гладних вукова.

Дођоше нека много зла времена. Као да су попустили калаузи Ада па сва сатанска сила са свим чиновима покуља напоље и кидиса на све што има симбол крста. Пива вида ране и броји гробове од разних војски, са разним капама и симболима. Сви бију своје битке, сви имају неки циљ, а циљ не бира средства. Идеолошка надгорњавања, лијева скретања, партијске чистке, револуција па контрареволуција, прате жртве као неминовност. Прође и пета непријатељска офанзива. Остаде епопеја о Сутјесци и Сави, о слави и бесмртности бораца са Кошур брда, Милинклада и Вучева. Одоше у легенду јунаци који дадоше животе за одбрану рањеника. Мај и први дани мјесеца јуна у Пиви прате ледене кише. Као да су се сударили свјетови па однекуд пустише дажд, хладноћу и глад на овај недужни али Јеванђелски, трпељив и достојанствен народ. Ево неколико дана, јутра не миришу на свјежу варенику и овчије торове. Ноћник доноси мирис згаришта и крви. Причају људи да се од Никшића посмуцала нека ђавоља војска са закривљеним крстовима и црним као ноћ униформама. Душе им црње од кошуља, ништа им није свето и никога не штеде. Убијање им је религија, а мач средство.

Рано јутро, десетог дана јуна у Плужинама наизглед као свако друго до тада. Али није, влада неки злокобни мир. Преста киша, на трен огрија сунце од Дурмитора, чудно пурпурно црвено као крвљу попрскано. Као да природа својим небеским знацима најављује трагедију. “Ово не ваља“, рече старац загледан у небо па спусти главу и заћута. Одједном, скоро ниоткуда бану војска. Једни обучени у њемачке униформе, други у црне. Добро су наоружани, говоре наш језик, полазници зла, апостоли јада. Размиљеле се германске “Пилатове” чете на сваком педљу земље Баја бесмртнога. Иду од куће до куће, истјераше и сабраше око педесет мјештана Плужина. Само дјеце је половина: Аџића, Лубурића, Ниношевића, Маловића, Сочица и Гојковића.

У збјегу је и Даринка, супруга учитеља Божа, са троје малољетно дјеце. Дара је образована, искористи знање њемачког језика и обрати се официру у коме на запрепашћење познаде Божова друга из школских војвођанских дана. Официр је поздрави, пита за Божа. Није могао сакрити нелагоду али проговори. “Ја сам официр Вермахта а не убица. Официрска част се коси са важећим наређењима да се стријељате као наоружани партизани. Извршење наређења, сврстало би ме међу убице. Стога слободни се, идите гдје хоћете! Склоните се у шуму, доћи ће друга патрола.” Поздрави војнички и оде са четом у правцу села Будањ. Дивнога ли примјера тријумфа часности над силом тираније. У поратном суђењу у Београду, овај официр би помилован а тужилац за ратне злочине ФНР Југославије ослободи га и честита му слободу. Шта је тражила бројна непријатељска војска на терену гдје није било ниједног војно способног становника нити војне формације. Све су били старци, жене и дјеца. Не они нису тражили војнике. Њима је свеједно колико је ко имао година, како се звао, пол и идеологија. Њима су сви били исти: војник са пушком, чобанче, мајка са одојчетом у наручју, непокретни старац и дијете.

Шта је скривио овај доброћудни народ који се не крије, који на кућном прагу дочекује и пријатеља и непријатеља. Ништа осим што се зове, чита и пише српски, што исповиједа Исуса Христа Назарећанина, слави славу, Божић и Васкрс. То је њихов највећи гријех. Требало га је казнити са физичким истребљењем, уништити његов православни Светоотачки дух, дух светог Арсенија и светог Василија Острошког.

Чекаће вас на капији царства небескога, старац Вукашин из Клепаца и васкрсли Јасеновачки ноовомученици, мученици из Јадовна, Пребиловаца, Придворице, Корита, светих ријека Дрине и Саве. Сви са ореолима свјетлости Христовог Васкрсења.

Одахнуше сви, опасност је прошла. Кренуше по договору у Гојковића до, гдје ће испећи хљебове од оно мало брашна које носе са собом да ручају и нахране гладну дјецу а потом у олисталу Жагрицу или Краставицу. Сакриће их гора као много пута до сада. Уморни збјег стиже до колибе, комшије Обрена Гојковића. Он је отишао у Мратиње да обиђе дјецу која су се склонила у ујчевину док опасност не прође. Остала је његова Марица да чува кућу и огњиште. Тек што су стигли и наложили ватру, нечујно дође и опколи их нова непријатељска војска. Жури им се у крвавом послу који ових дана обављају у Пиви. Кундацима гурају народ према колиби. Распоређени у полукруг са упереним пушкама, направише стрељачки вод. Зјапе црне челичне цијеви у блиједа и уплакана дјечија лица. Женске црне мараме, гологлаве старце који упиру поглед ка небу тихо и безгласно моле: “Оче наш, иже јеси на небесје”. Све се дешава брзо, кратка команда на њемачком па резак звук хладног челика. Проломи се плотун из пушкомитраљеза, стопи се са вриском жена и дјеце, полеће увис Краставици и запара небо. Падају покошена тијела као снопови зреле ражи, једно преко другог. Мајке својим тијелима покушавају заклонити дјецу, ђедови унучад. Узалуд, пали су сви једни уз друге. Крвници не штеде метке. У метежу умирања њемачки војник спази лијепу дјевојчицу, тек стасалу седамнаестогодишњу Јаглику Крстову, чија љепота не оста незапажена. Војник је одгурну у страну и поштеђе стријељања.

Свети мученици пивски, велички и горњеполимски (Извор: СПЦ)

И ево живот је трен, прекинут као стабљика жита у пољу. И овај трен и ово мјесто подијелише свјетове: на овај садашњи, који својом нељудскошћу упрљаше ови челични шљемови и црне кошуље, заједно браћа по оружју и гријеху Ханс и Мурат као и онај горњи свијет свјетлости у који ће још истог дана њих четрдесетосморо полећети. А ова колиба јесте и остаће међа свјетлости и таме, зла и добра за вијек вјекова и какав је ко био тога дана такав ће ући у вјечност. Беживотна тијела убацују у колибу, млаћевином покривену, у коју је могло да сједне неколико људи. Данас несрећницима није тијесно, не сметају једни другима. Сви су унутра осим младе Јаглике и једне жене која покушава неких стотињак метара изнад овог језивог мјеста да умакне смрти.

Спази је војник и на чистом српском језику нареди да се врати. Жена је Марица Обренова и могла је побјећи, само мало још неколико корачаја, али стаде окрену се и врати. Мирно као да иде на вашир о Госпојину дне, манастиру. Тај благословени мир ове жене разљути звијери, чија је храброст у чопору а моћ у оружју. Још једном се проломи прасак пушака и Марица паде а њено беживотно тијело убацише у колибу. Пушчана паљба не престаје. Пуцају у колибу као да гађају бојеве мете. Одавно су замрли гласови и крици. Чини се нема живих. Јесу ли довољно мртви за ову “храбру војску”. Нијесу. Они се плаше и њихових тијела. Треба их убити још једном, на свршен посао ставити печат-ватром. Војник запали бакљу и прижди сламнати кров. Унутра кркљање, самртни ропац, неко се дијели са душом, док се колиба за час претвори у ватрену буктињу. А Јаглика, нијемо посматра гдје у пламену нестаје цио један свијет, њен свијет, родитељи и три малољетна брата, сестра од стрица, рођаци и комшије. Оста на овом грозном свијету, гдје са овим синовима пакла мора да удише исти ваздух и да гледа исто сунце. Не то је немогуће. Њој је тамо мјесто поред родитеља, гдје ће у огњу као злато бити претопљена и очишћена за царство неба. Искористи непажњу војника и лаким кораком срне ускочи у огањ. У славу Бога оца, у легенду, у бесмртност. Слава ти хероино новог доба, слава ти часна кћери рода српскога. Слава вам мученици који сте заслужили вијенац који носе Христови племићи. Ваше чисте душе носиће анђели, у наручје цара славе, заједно са новомученицима из Дола њих петстодвадесет, Кручице, Брезана, Бајова поља, Рудиница, Вучева, Зарисника, Милошевића и Стабана. Нека ми не замјере многи што их нисам набројала. Од Дола Гојковића до Дола, јад до јада, бол до бола.

Чекаће вас на капији царства небескога, старац Вукашин из Клепаца и васкрсли Јасеновачки ноовомученици, мученици из Јадовна, Пребиловаца, Придворице, Корита, светих ријека Дрине и Саве. Сви са ореолима свјетлости Христовог Васкрсења.

Аутор: Сестра Марија, монахиња ман. Јасеновац

Зајецаше звона у небеском Јерусалиму. Опет плачу анђели и иконе древног Пивског манастира. Лети у небо Пива моја: каменита, витешка, распета и света. Полећеше њени мученици у небеско звјездано јато да као најсвјетлије лучезарне свијеће свијетле одозго, за вјечност, за Јеванђелски пут покољењу, за опомену тиранину. Ако икада више ступи нога његова на ово свето тло спржиће их свјетлост њихова. А у Долима на Храму Христа Спаситеља на вјечитој стражи стоји величанствени крст који се својом љепотом и величином са небом свеза.

Из штампаног издања магазина „Српске новине“

Опрема: Стање ствари

(Српске новине, 13. 8. 2016)

Везане вијести:

ПИВСКА ДОЛА ЈЕ МАЛИ ЈАСЕНОВАЦ: Митрополит Јоаникије одржао помен на месту где су СС

Раде Црногорац: Кад се Пива на небо селила