Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Над јамом код села Пријебој у Лици, 27. јула 2019. поставили смо Крст часни. Наш девети Крст на мјестима страдања.

Зорица Ђоковић: На Крсном путу

Датум објаве: среда, август 14, 2019
Величина слова: A- A+

Христос је знао за шта и за кога невин умире. Нисам сигурна да су наши стари знали разлог свог страшног умирања говорећи и вјерујући да „неће крст на крст”.

 

Постављање Крста на мјесту злочина на Форнажи, острво Паг, изнад увале Малин 15. августа 2018.
Постављање Крста на мјесту злочина на Форнажи, острво Паг, изнад увале Малин 15. августа 2018.

А ударио је. Крст. На Крст.

Идући јадовничком стазом, тим велебитским Крсним путем или Улицом суза, али и сваком другом од безброј стаза и пруга српског мучеништва, покушавамо замислити голготску пасију наших предака. Замишљамо бол и јауке, жеђ и зној, сузе и крв. Питамо се о чему су размишљали, чему су се надали, кога су се сјећали. Да ли су знали да и Он скупа с њима иде у ту страшну смрт? Јер, ишао је, наравно, док су нас, од Њега ненапуштени, силом остављали! Све су такве стазе Његове.

Замишљамо немогуће – да им ми, њихови потомци и сународници, на том путу страдања некако олакшавамо ту давну патњу, подносимо дио њиховог бола, гасимо жеђ или, попут Веронике, бришемо им крваво лице. Да макар мало у њихово име, као Симон Киринејски носимо њихов претешки крст, иако већ грцамо под теретом соствених крстића, дрвених, сребрних и златних, окачених око врата. Прижељкујемо, као Јосиф од Ариматеје, да их барем достојно сахранимо, коначно. Да не чаме нетљене кости по јамама и под хумкама, док их кропимо нашим закаснилим сузама. Сахранити претке. Каква жеља! И тако тешко остварива.

Ми, нејаки, растужени и ужаснути доживљајем стратишта и усковитланим мислима и осјећањима, замишљамо незамисливо и неописиво, идући њима, Светима, на поклоњење.

Богомајка већ одавно обилази велебитска стратишта, стално и упорно, да ми то ни не знамо. Само кажу како повремено необјашњива свјетлост обасја врлети и гудуре у сред ноћи. Чудо, кажу. А није. Не знају да то Мајка над мајкама обилази своја поклана чада, па свјетло њихове радости пробија из јама и хумки, као најава Божанске Свјетлости, Радости и Љубави која ће тек доћи. Нема ту чуда. Јер, ко ће, ако не Она?

А морали бисмо, заправо, с радошћу уз Велебит! Морали бисмо с молитвеном радошћу ићи сваком страдалничком стазом, јер ће та мјеста, сав чемер у себе сакупивши – злу крв, мржњу, завист, и бивајући људском руком претворена у пакао на земљи, постати најсвјетлија мјеста Васкрсења. Како ће тада јаме да сијају нествореном свјетлошћу! Како ће невино проливена крв да поје најљепше пјесме умјесто вапаја! Како ће да устану наши праведници у Христа обучени!

О, биће то најрадоснија мјеста општег Васкрсења када Он буде поново дошао и у слави прошао стазом којом су Га некоћ гонили. А за Њим и онај мученички српски небески народ наших предака по ком ће нас Он препознати.

Аутор: Зорица Ђоковић

Зорица Ђоковић: На капији Раја | Јадовно 1941.

Зорица Ђоковић: Писмо деди | Јадовно 1941.

Созерцање | Јадовно 1941.

Истина мијења поглед на живот и смрт | Јадовно 1941.

Очекујем да се став Владе Републике Србије према жртвама …

Поводом Вашег дописа који сте упутили министру Александру …

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top