Зорица Ђоковић: На капији Раја

Пише: Dušan Bastašić

То мјесто. Некада окружено мјешовитом шумом, а сад скоро у потпуности прекривено растињем и обавијено тишином – мјесто. Заглушујућу тишину и несвакидашњи мир тог чудовишног споја бетона и природе наруши каткад само понека змија кад савије кроз жбуње иза неког камена или вјетар кад заљуља високе крошње и однесе посљедње сухо лишће.

Срушени споменик подигнут на јами недалеко од мјеста логора Јадовно. ФОТО:Никола Зајц/Јадовно 1941.

Ваљда има птица у тим тамним крошњама око бетона прекривеног маховином и лишајевима. Пчеле, мада на том мјесту нема цвијећа, сигурна сам да долазе. Мом деди су пчеле увијек долазиле. Много је пчела и меда прешло преко дединих руку. А опет, на крају га је сачекао чемер.

То је мјесто на ком је Алекса посљедњи пут угледао свјетлост дана и сјај звијезда, посљедњи пут удахнуо засићени августовски ваздух и видио зелена велебитска брда помисливши на она сарајевска, међу којима је рођен. Овде су заувијек угасле његове измучене очи забринуте за Марију-Маргу и њихову дјецу Бранка, Светозара, Јована, Љубомира – касније пострадалог у Јасеновцу, Александру и најмлађег, шестогодишњег Зорана.

Алекса је, као и многи, убијен три пута. Први пут од усташа. Други пут од оних који су одлучили да мрак у јами буде још црњи и да мртви из јаме, иако већ одавно ућуткани, случајно не проговоре, па су крашку јаму пуну невиних Срба забетонирали. Убијен је трећи пут кад је над забетонираном јамом подигнут споменик.

Не знам како је споменик тачно изгледао, али сам сигурна да није говорио истину. По до тад већ устаљеном обичају виновника бољег, свјетлијег и праведнијег, а ни на чем опипљивом и стварном, основаног сутра, на споменику је вјероватно стајао неки натпис у вези са комунистима, домаћим издајницима, облигатни пентаграм, пардон, петокрака… Све то ни са Алексом ни са огромном већином других жртава није имало везе. Мој се деда под крстом родио, под крстом вјенчао, за другу науку, сем Христове, није знао. Насилно је под камом страдао, а ставили су му петокраку на чело, постхумно, не питајући ништа ни њега, ни оне које је оставио за собом.

Да ли је Алекса, као и многи, убијен и четврти пут онда када је тај несрећни споменик на несрећној бетонској плочи која скрива јаму пуну невиних Срба, порушен?

Унуци убица би да затру сваки траг невино убијених, па чак и ружни идеолошки споменик који је, макар и на такав, неистинит и непримјерен начин, обиљежавао то мјесто, једно од многих, нажалост, мјесто злочина и страдања. Јадовно, ионако далеко и тешко доступно, скривено дубоко у Велебиту… ма, било би боље да га нема никако, мисле нечији унуци.

И заиста, било би боље да се није десило. О, да је било мање зле крви, било би и мање невино проливене! Било би боље да су велебитске шуме и крашке јаме остале чудесни примјерак природних љепота и један од драгуља Божије креације.

Овако, освећен крвљу новомученика, Велебит је камен у темељима небеског Јерусалима, и то онај који држи капију Раја.

О, свети новомученици српски, на чијим смо молитвама опстали, молите Бога за нас!

Аутор: Зорица Ђоковић

Више од истог аутора:

Писмо деди

Зашто ћу поћи на Јадовно

Истина мијења поглед на живот и смрт

Созерцаније

Созерцање (2)

Први пут с дедом на Јадовну – Jadovno 1941.

Метајнска литија 2015.

Очекујем да се став Владе Републике Србије према жртвама геноцида над Србима и удружењима потомака и поштовалаца тих жртава у најкраћем могућем року побољша