Zoran Đuran: Kome su potrebna sećanja, a kome zaborav

Srbi iz Čelebića i okolnih sela morali su svoju decu slati u školu u istu kuću u kojoj su im zverski ubijane i silovane majke, sestre, ćerke… I da o tom ćute.

Povodom javnih manifestacija građana s namerom da se izraze sećanje i osuda etničkog čišćenja Srba u operaciji „Oluja“ 1995, pojedine javne ličnosti ovih dana istupaju bez iskrenog solidarisanja prema stradalima i prognanima, s očitom namerom da pozovu Srbe da ponovo sve zaborave, u nekom novom „višem interesu“.

Neverovatno su zlonamerni zaključci koje kritizeri izvode iz takvih manifestacija, kao što je bila neverovatna i groteska u SFRJ, koju smo kao narod očito nasledili – da nije dobro za nas da pominjemo svoje žrtve, čak i ako se to radi uz hrišćanske poruke praštanja i poziv na saživot, kako je urađeno u Novom Sadu.

I dok u Hrvatskoj vlast decenijama slavi etničko čišćenje svojih građana Srba uz pompu i koncerte ustaške muzike, a vlast u Sarajevu od zločina u Srebrenici pravi mit, od Srba i neki u Srbiji očekuju, da svoja stradanja javno ne obeležavaju. Baš kao nekad, u ime zaborava i „bratstva i jedinstva”.

Ovo pišem bez namere da uzburkavam strasti, već sa željom da na ličnom primeru obelodanim do kojeg nivoa apsurda nas je dovela „kultura zaborava“.

Moji preci su iz sela Livanjskog polja (Čaprazlije i Čelebić), u kojima su ustaše iz Livna i Duvna i okolnih hrvatskih sela 1941. za svega nekoliko dana – od Ognjene Marije (30. jula) do Ilindana (2. avgusta) – poubijale 1.600 muškaraca, žena i dece. Ubijali su ih noževima, sekirama, testerama, čekićima i bacanjem živih ljudi u jame na Dinari. Među ubijenima su i članovi porodica mojih roditelja.

Možda najsvirepija ubijanja tih dana dešavala su se u osnovnoj školi u Čelebiću. Tu su ustaše, zajedno sa delom domaćih seljaka, Hrvata, u učionicama ubijale Čelebićane na način neshvatljiv zdravom razumu. Ne treba zaboraviti da je bilo i komšija koje su krišom opominjale Srbe šta im se sprema, ali naivni narod nije verovao u to, budući da takvih zločina nije bilo ni za vreme turske vladavine na tim prostorima.

Nakon rata škola je prekrečena, na zidovima nije više bilo tragova krvi srpskih seljaka, i nove vlasti su „u višem interesu“, negujući kulturu zaborava, odlučile da škola nastavi s radom bez ikakvog obeležja ili znaka koji bi podsećao na letnje dane 1941, kada su mračne sile i ogoljeno zlo, uz neviđene ljudske patnje, zajedno obitavali u učionicama u Čelebiću. Zvonilo je opet školsko zvono, pomešano s dečijom grajom, srpska i hrvatska deca (deca mučenika i deca dželata) nastavila su u toj školi da grade „svetliju budućnost“. U učionicama koje su bile mučilišta i gubilišta njihovih najbližih rođaka, moja majka, njene sestre i brat morali su da uče prva slova i brojeve, da crtaju, da pevaju i da se raduju, ali i da iz pamćenja izbrišu sve šta se u tim istim učionicama dešavalo njihovim familijama na Ognjenu Mariju, samo koju godinu ranije. I tako sve do 1992, kad je rat ponovo zakucao i na vrata škole u Čelebiću, koji je postao linija razdvajanja zaraćenih strana, Srba i Hrvata na terenu Livanjskog polja.

Decenijama se o zverstvima u školi u Čelebiću samo šaputalo, i to u najužem krugu porodica. Tako sam za njih i ja saznao. Kao da su ti moji preci bili nešto krivi i da su time dobili zasluženu kaznu, pa zato potomci ne smeju o tome ni da pričaju, već samo da šapuću.

Samo su ostaci kose i devojačkih pletenica upletenih s perlicama u obližnjim grmovima pored škole, kad bi đaci na njih naišli, nemo svedočili i ukazivali da se tu srpskim devojkama i devojčicama dogodilo nešto strašno.

Slušajući kritizere manifestacije u Novom Sadu, pitam se, a neka se i oni upitaju, da li je u SFRJ postojao narod s takovim iskustvom kao Srbi s prostora NDH? Srbi iz Čelebića i okolnih sela morali su svoju decu da šalju u školu, u istu kuću u kojoj su im zverski ubijane i silovane majke, sestre, ćerke, da im deca borave, uče i pevaju u učionicama koje su samo koju godinu ranije natopljene krvlju njihovih rođaka. I da o tim zločinima ćute.

Kao građanin ove zemlje i potomak Srba sa prostora tragičnih za njih, gde se dodiruju Hercegovina, Bosna i Dalmacija, shvatio sam poruku ovakvih manifestacija – da ne moramo više da zaboravljamo i da možemo na dostojanstven način, koji nikoga ne vređa niti poziva na mržnju ili osvetu, poput drugih naroda, da mirno i s pijetetom obeležimo datume naših stradanja da se ne bi ponovila. Nadam se da je najveći deo mojih sunarodnika to shvatio na isti način.

Decenijama je škola u Čelebiću, bez ikakvog obeležja i znaka, bila nemi svedok užasa koji se desio 1941. u istom periodu godine kad se desio i egzodus Krajišnika 1995. O tome se nije smelo govoriti i sve je moralo biti zaboravljeno.

I baš zato, s „Olujom“ i njenim posledicama ne sme se postupiti kao sa školom u Čelebiću. Opravdano se možemo zapitati: da se nije negovala kultura zaborava, da li bi se tom narodu, na tim istim prostorima, ponovo desio pogrom – 1995. godine? A desio se. Srba tamo više nema. Ni u Čelebiću, ni u Čaprazlijama. Ni mnogo dalje.

Treba li opet ćutati i zaboraviti, kako nam to poručuju kritizeri skupa u Novom Sadu? I kome je to i zašto potrebno?

Oprema: Stanje stvari

(Politika, 16. 8. 2022)