Zona sumraka / Kvislinzi

Nije ovo tekst o tome je li Milan Nedić heroj, ili izdajnik. Nije ovo tekst ni o tome treba li ga rehabilitovati, ili ne. Ovo je tekst o tome kako su upravo oni koji ga optužuju da je bio fašista – fašisti, da je bio kvisling i kolaboracionista – kolaboracionisti

Domaća štampa pronemačkog opredeljenja puna je ovih dana „zgražavajućih“ fotografija sa skupa koji je u znak počasti Milanu Nediću u Beogradu organizovalo nekoliko ekstremno desnih grupa. Zgražavajuće je, zaista, da srpske patriote koje su se okupile da brane lik i delo Milana Nedića (o kojem ovom prilikom ne želimo da sudimo) dignu ruku u nacistički pozdrav. Sledbenici Nedića i Dimitrija Ljotića bi trebalo da znaju da to nikada nije bio njihov pozdrav, da nikada nijedan „srpski kvisling“, nijedan član Srpskog dobrovoljačkog korpusa, Zbora, Nedićeve Žandarmerije (za razliku od bukvalno svih ostalih njihovih evropskih „pandana“) nije digao ruku u nacistički pozdrav uz uzvik „Hajl Hitler“. Njihov pozdrav bila su tri spojena prsta. Jasno je, oni koji se predstavljaju kao „nedićevci“ i „ljotićevci“ ne znaju dovoljno, ako išta i znaju o njima. Ni oni, međutim, neće biti tema ovog teksta. Grupica neznalica koje se deklarišu kao fašisti su isuviše „laka meta“, oni su otvoreni, kod njih nema mimikrije. O njima i navodnoj „sveukupnoj fašizaciji“ Srbije se i više nego dovoljno izveštava u našim, uglavnom prozapadno orijentisanim medijima, pa to i nije neki izazov.

Nama su zanimljiviji pripadnici „ljudskopravaškog klera“ koji se fašističkim metodama bore protiv „klerofašista“ u šta se ubrajaju svi njihovi politički neistomišljenici. „Nema slobode za neprijatelje slobode. (…) Sloboda da ekstremna desnica ima pravo da iskaže svoje mišljenje je prelazak granice“ slobode, uskliknu s puno ljubavi za svog bližnjeg nedavno aktivistkinja za ljudska prava Marija Srdić. Ne, ne radi se ovde o autodestrukciji (makar ne direktnoj) jer Srdićeva, ili Srdićka (da se ne uvredi i ovo ne shvati kao napad na nju i njenu ženskost) ne bi slobode lišila sebe jer bi drugome da uskraćuje slobodu. Ona bi slobode lišila one koji ne misle kao ona i ne uklapaju se u njen svetonazor, u dogmu ljudskih prava koju promoviše sveštenstvo liberalizma.

Isto tako, neprijatelji naše slobode nisu toliko oni koji otvoreno kažu da su vuci i totalitarci, nego oni koji u jagnjećoj koži slobodu žele da nam oduzmu zaklinjući se da našu slobodu upravo brane. Više od nacističkog pozdrava na skupu u slavu Milana Nedića za „zaprepašćivanje“ je tvit udruženja Ne da(vi)mo Beograd. „Policija štiti mlade fašiste čije su babe i dede bili u partizanima!“, iznenađeni su oni. Ovi borci za slobodu i ljudska prava skandalizovani su zbog toga što policija nekoga štiti, pa makar to bili i „fašisti“! Zaprepašćujuće je pre svega što policija „fašiste“ mora da štiti. Od koga to? Od pacifista iz redova patkara, LDP-a i DS-a? Zar oni nisu protiv nasilja? Zar, u skladu s tim kako oni vide svet i sebe, ne bi trebalo da bude baš suprotno, da oni budu ugroženi i da policija štiti njih? Drugo je pitanje šta je to policija trebalo da uradi? Da pusti „antifašističku“ rulju da ih demokratski linčuje? Da li su ovi „prijatelji slobode“ za prevaspitavanje ove „partizanske unučadi“ po golootočkom receptu?

U svemu ovome posebno je komično to što kandidati i kandidatkinje LDP-a za beogradske izbore „fašistima“ poručuju da u Beogradu nema mesta za kvislinge. Je l’ kandidati i kandidatkinje planiraju da se posle izbora isele nekud? Pa oni bi, kad bi mogli, bili veći kvislinzi od Nedića i to hiljadu puta. Podsetimo ih da je Milan Nedić (kakav god on bio) u vreme svoje vlasti, kada je umanjena i okupirana Srbija bila pritisnuta najužasnijim mogućim problemima i neopisivim pritiscima, okružena krvoločnim neprijateljima, odbio zahtev Berlina da se i srpska zastava zavijori na Istočnom frontu na strani „evropskog rata“ protiv „istočnih hordi“. Taj kvisling je odbio da pošalje i trojicu Srba da se makar simbolično uključe u pohod civilizovane Evrope i rekao da mu takvu odluku ne bi oprostilo potomstvo i da, dok je on živ i u vlasti, na braću Ruse neće pucati nijedan Srbin. LDP se danas zalaže za suprotno – da Srbija bude članica NATO-a, da se, za početak, Rusiji uvedu sankcije, a da se, na kraju, srpska zastava zavijori na novom istočnom frontu i da Srbi pucaju u braću Ruse. Za kandidata LDP-a Naima Lea Beširija neki bi, možda, rekli da nije kvisling, ali ovi ostali jesu. Gori kvislinzi od Nedića i gori fašisti od ovih neznalica što su salutirale Hitleru.

Autor: Filip Rodić

Izvor: PEČAT

Vezane vijesti:

Srbe sada deli i „srpska majka“

Nedić ili vatikansko-kominternovski rozarijum mejnstrim istoriografije

Nastavlja se proces po zahtevu za rehabilitaciju M. Nedića …

Nastavljen proces za rehabilitaciju Nedića (VIDEO …

Vladimir Dimitrijević: Nemci i ustaše o Milanu Nediću …