Značaj Srebrenice za politiku Zapada

Teza o genocidu u Srebrenici poslužila je na globalnom nivou i jednom ideološkom cilju koji se često previđa. Bila je potrebna da bi se javno mnjenje zavaralo lažnim tragovima i da bi se pažnja odvratila od pravog zločina. U avgustu 1995, koristeći faktičku podršku UN i Zapada, Hrvati su iz Kninske Krajine prognali oko 220 000 Srba, ubili više od 2 000 osoba i sravnili sa zemljom srpske gradove

Pod uslovima ozbiljnog (mada ne konačnog) podrivanja sistema međunarodnih odnosa koji je bio ustanovljen na konferencijama održanim na Jalti i u Potsdamu, novom sistemu posleratne transformacije južnog Balkana uspostavljenom uz dominantno učešće inostranog faktora nedostajao je legitimitet. Teza o genocidu u Srebrenici u jugoslovenskoj krizi se pretvorila u poseban faktor koji je trebalo da posluži zadacima ideološkog utemeljenja i učvršćenja novih stvarnosti na Balkanu.

Po uveravanju sredstava masovnog izveštavanja, događaji u Srebrenici predstavljaju najveći vojni zločin u Evropi posle Drugog svetskog rata. Međunarodni tribunal za bivšu Jugoslaviju je tu novinarsku tvrdnju pretvorio u „činjenicu“, koja je zatim dobila dodatnu potvrdu pred Međunarodnim sudom pravde.

U Bosni i nizu evropskih zemalja počelo se sa predlaganjem i usvajanjem zakona koji predviđaju krivičnu odgovornost za „poricanje činjenice genocida koju su utvrdili međunarodni sudovi“. Čemu bi tako nešto trebalo da služi ako su dva stuba međunarodnog pravosuđa zaista „utvrdila“ činjenicu genocida u Srebrenici? Upravo tu počinju da se nižu zanimljivi „detalji“.

POTKUPLjENI SVEDOCI

Pre svega, u Haškom tribunalu činjenica genocida bila je utvrđena u samo jednom predmetu, generala Radislava Krstića. Međutim, u predmetu R. Krstića nije utvrđeno ko je planirao genocid i ko ga je sproveo u delo. General Krstić je bio osuđen za saučestvovanje u genocidu koji je osmišljen od strane nepoznatih lica, a pri tome ne znajući ništa o planiranju i izvođenju tog delikta.

U ostalim sudskim procesima nijedan od optuženih nije bio proglašen krivim za genocid.

Što se tiče Međunarodnog suda pravde, on se uopšte nije bavio okolnostima događaja u Srebrenici, već se prosto oslonio na „činjenicu“
koju je utvrdio Haški tribunal.

Drugim rečima, ni Haški tribunal ni Međunarodni sud pravde nisu utvrđivali nikakve „činjenice“ o genocidu. Uprkos tome, sada se o tim „činjenicama“ iznose tvrdnje kao da je u pitanju nešto opštepoznato što je (pod pretnjom krivičnog gonjenja) zabranjeno osporavati!

Na primer, oficir Vojske Republike Srpske Momir Nikolić, koga je Haški tribunal potkupio, u svom svedočenju nadahnuto je lagao opisujući pojedinosti zauzimanja Srebrenice. Pažljivo čitanje njegovih iskaza očituje bujnu maštu autora i potpuni razlaz sa stvarnošću zato što nikakvi materijalni dokazi ne potkrepljuju navode koje iznosi.

„Bosanski Srbi su zauzeli Srebrenicu 11. jula uveče“, kaže Nikolić. „Odluka o uništenju nekoliko hiljada muslimana i deportovanju desetina hiljada žena, dece i staraca tada je već bila doneta. Za nepunu nedelju dana, trebalo je učiniti mnogo toga: pronaći kamione i autobuse, nabaviti gorivo, organizovati prevoz hiljada ljudi, pripremiti mesta privremenog pritvora, izabrati mesta pogodna za pogubljenje i doterati ekskavatore i buldožere kojima će se kopati jame za masovne grobnice i zatim leševi zatrpavati zemljom.“

Nikolićevo lažno svedočenje je do sada dobilo širok odjek bez obzira na to što nema nikakvih snimaka ili izjava osoblja UN, koji bi potvrdili da su se na području Srebrenice dogodila masovna pogubljenja uz prisustvo ekskavatorsko-buldožerske tehnike. Jedini video-snimak koji se danas tretira kao dokaz masovnog ubistva muškaraca u Srebrenici prikazuje „Škorpione“ kako streljaju šestoricu zarobljenih muslimana, i to u Trnovu (jugoistočno od Sarajeva) dve nedelje pre pada Srebrenice i više od 100 kilometara odatle.

Za Haški tribunal falsifikati ovakve vrste su – norma. To iznova stavlja pod znak pitanja celokupnu delatnost Haškog tribunala. Na to treba da se usmeri pažnja međunarodne javnosti i organizacija a ujedno bi trebalo pokrenuti pitanje izricanja presude samom Tribunalu, kao instrumentu za manipulisanje svešću ljudi.

IDEOLOŠKA BATINA

Novinari iz celog sveta su pohrlili u Bosnu u potrazi za ljudskim telima. Ekipe Si-En-Ena, Si-Bi-Esa, Bi-Bi-Sija, TV Frans 2, italijanskog TG 1, holandske televizije i drugih medija pojavile su se na terenu tokom avgusta 1995. Međutim, pronašle su malo toga. Neke od ekipa se nisu ni trudile da pronađu fudbalsko igralište gde su navodno bili smešteni zarobljenici, zato što su novinari
zaključili da, zapravo, nikakvih masovnih ukopavanja tamo nije ni bilo. Razišli su se praznih ruku a njihovi izveštaji sa terena sastojali su se od isfabrikovanih podataka.

Zaključak je prost. Balkan je potreban Zapadu u geopolitičkom, vojnostrateškom i ekonomskom smislu. Teza o navodnom genocidu u Srebrenici je ideološka batina koja se koristi radi vršenja pritiska, ucenjivanja i ponižavanja Srbije. Da ne bi mogla da podigne glavu, i da bi se žrtva pretvorila u dželata. A zna se da je dželatu mesto–u zatvoru. Slepo pristajanje Srbije na službenu konstrukciju o Srebrenici i nadalje će proizvoditi još teže posledice.

Podjednako je važno i pitanje o značaju Srebrenice za pravdanje vojnih intervencija u svetu.

Za rešavanje libijskog, a zatim sirijskog problema izabran je upravo jugoslovenski scenario, koji predviđa izazivanje strašnog krvoprolića. Takav pristup obeležavaju bezgranična neljudskost, besmislena svirepost i režiranje masovnih žrtava u redovima građanskog stanovništva. Krivica za sve se svaljuje na stranu koja ne odgovara Zapadu i odmah zatim pokreće se pitanje o neophodnosti vojnog mešanja sa strane. Parola o kršenju „ljudskih prava“ pretvara se u osnovni izgovor za inostranu vojnu agresiju.

Međutim, teza o genocidu u Srebrenici poslužila je na globalnom nivou još jednom ideološkom cilju, koji se često previđa. Bila je potrebna da bi se javno mnjenje zavaralo lažnim tragovima i da bi se pažnja odvratila od pravog zločina. U avgustu 1995, koristeći faktičku podršku UN i Zapada, Hrvati su iz Kninske Krajine prognali oko 220 000 Srba, ubili više od 2 000 osoba i sravnili sa zemljom srpske gradove, sela, groblja i crkve. Zapadno javno mnjenje je u početku bilo prilično šokirano video-kadrovima gde su prikazivane kolone srpskih izbeglica iz Krajine, koje su u naletima rafalnom vatrom gađali hrvatski avioni. Ti kadrovi se nisu uklapali u sliku o „srpskim ubicama“, koju su pre toga, između 1991. i 1995. godine, zapadni mediji uspešno utisnuli u svest javnosti. Bilo je potrebno preduzeti neku vanrednu meru. I 10. avgusta 1995. Madlen Olbrajt, kao mađioničar koji iz šešira vadi zeca, na zatvorenoj sednici Saveta bezbednosti UN pokazala je „satelitske snimke masovnih grobnica u okolini Srebrenice“. Zapad je odahnuo sa olakšanjem. Sve se vratilo na svoje mesto – Srbi su ponovo postali „ubice.“

Snimci su, navodno, pokazivali put, šumske površine i polje sa tragovima sveže prevrnute zemlje, što je–po tvrdnjama američke ambasadorke u UN – predstavljalo dokaz o ukopu „2 700 nestalih muslimana“. Svi svetski mediji zatrubili su o tome, odvlačeći pažnju javnosti od genocida izvršenog nad krajiškim Srbima. Istovremeno, potisnuti su izveštaji koji su se pojavili u nekoliko zapadnih glasila, gde se napad na Krajinu poredio sa zločinima ustaških hordi za vreme Drugog svetskog rata.

ZAMENA TEZA

Na delu je bila manipulativna zamena teza. Pažnja je bila skrenuta sa ponašanja međunarodnih organizacija, zapadnih država i hrvatske strane.

To je bila višeslojna, nelokalna, unapred isplanirana i dobro sprovedena operacija nekoliko specijalnih službi.

U Siriji se dogodila ista stvar. Sukob se rasplamsao i na „međunarodnu zajednicu“ je vršen pritisak da nešto preduzme. Objavljeno je da „Asad ubija svoje građane,“ ali bez dokaza. Zatim se dogodilo nešto izuzetno i neočekivano. Neki zapadni novinari počeli su da iznose istinu o izvorima sukoba, o pravim motivima antisirijske zapadne propagande i o stvarnom ponašanju opozicije u Siriji. Nemački list „Frankfurter algemajne cajtung“ je saopštio da pokolj u gradu Hula nisu organizovale Asadove snage (na čemu su insistirali zapadni propagandisti) nego teroristi iz redova opozicije, koje podržava NATO. Službena verzija je morala biti žrtvovana. Nestalo je moralno pokriće za svrgavanje Asada, zato što je počivalo na laži. Sada su svi kojima je do toga bilo stalo mogli videti da otvorenu agresiju protiv građana Sirije izvodi surova pešadija NATO.

Sve to potvrđuje značaj poduhvata da se istina o Srebrenici utvrdi i prenese srpskoj i ruskoj javnosti.

Uticajni zapadni mediji su izgubili monopol na propagiranje „stvarnosti“ kako njima odgovara. U stvari, „mejnstrim“ novinari su odavno izgubili svaku vezu sa stvarnošću.

Službenoj laži je bačen izazov, pokopana istina opet je ugledala svetlo dana, objektivna stvarnost opet se pojavila u celovitom vidu.
Trikovi su raskrinkani.

Alternativni masovni mediji su pokazali da zapadna verzija, koju podržava bošnjačka strana i „osveštana“ je presudama međunarodnih sudova, opstaje na laži.

Zapad parazitira na emocijama i plemenitim pobudama, izigrava objektivnost, i na kraju se nemilosrdno obrušava na ciljane zemlje, bogate resursima.

Jedan od primera uspešnog raskrinkavanja je naučni skup o Srebrenici, održan u Moskvi u aprilu 2009. godine.

U Institutu za slavistiku Ruske akademije nauka, pod pokroviteljstvom Centra za izučavanje savremene balkanske krize i Istorijskog projekta Srebrenica, održana je međunarodna konferencija o Srebrenici. Učestvovalo je preko 30 naučnika iz raznih zemalja. Prvi put su pravnici, istoričari, forenzičari, demografi i istraživači raznih profila proanalizirali podatke, ukazali na protivurečnosti zvanične verzije, izneli metodologiju istraživanja broja žrtava, sve događaje su postavili u odgovarajući istorijski okvir i otvorili nove aspekte događaja koji menjaju opštu sliku. To je omogućilo da se tema Srebrenice razmatra na drugi način i da otpočne preispitivanje službene verzije.

Posle toga, počeli su da se pojavljuju dokumenti i materijali gde se prikazuje različita verzija uzroka pada Srebrenice i koriguje broj žrtava. Progovorili su učesnici događaja, objavljuju se dokumenti specijalnih službi nekoliko država, sprovode se ozbiljna analitička istraživanja, između ostalog i od strane zapadnih naučnika i publicista.

To su novi argumenti koji pobijaju službenu verziju o genocidu nad muslimanskim narodom u Srebrenici.

Piše: Ana Filimonova

Autor je glavni urednik Fonda strateške kulture, naučni saradnik Centra za proučavanje savremene balkanske krize Instituta za slavistiku Ruske akademije nauka

Izvor: Pečat