Zna Srbin da nikada nije bilo najvažnije gde smo trenutno već kojim putem idemo

Dok smo bili deca roditelji su nas ubeđivali da ako u toku godine budemo dobri i poslušni na kraju godine će nam čika u crvenom odelu doneti poklone. Objašnjavali su nam tada da će on doći na kočijima sa irvasima, da će se u toku noći spustiti kroz naš odžak i ostaviti poklone. Ostaviti sve ono što poželimo. Verovali smo u tu priču, naivno kao i sva deca. Pokušavali smo sve da ispunimo zahteve svojih roditelja u toku godine, kao i da budemo poslušni. Na osnovu svog ponašanja na kraju godine smo očekivali da nam se ispune želje. Čekali smo da nam Deda Mraz donese toliko željene poklone. Ono što smo dobijali naravno nije bilo sve ono što smo želeli, već ono što su naši roditelji u skladu sa svojim mogućnostima mogli da nam priušte.

A onda kad smo odrasli shvatili smo da je Deda Mraz izmišljena ličnost koja je samo služila da bi mi lakše ispunili zahteve koji su nam kao deci postavljena. Trebalo je da ljudi, shvativši da Deda Mraz ne postoji, prestanu i da veruju u takve bajke. Odrastanje je moralo da nam posluži i za otrežnjenje, da više nemamo nedoumice od koga stižu pokloni. Pokloni nikad nisu stizali od nepoznatih, oni su uvek dobijani od onih nama najbližih. Ranije dok smo imali državu i ona je brinula o svojoj deci kao što svaka majka i čini, a država i treba i mora da bude naša majka. Vremena su nam ipak pokazala da država može da postane i maćeha. Naša greška tada je bila da smo, umesto da se borimo za svoju majku Otadžbinu, počeli da verujemo u neke nove čike koji žive na Zapadu i koje će nam, ako budemo dobri, nešto pokloniti. Nažalost stvarnost nam pokazuje da mi još uvek živimo u svetu izmišljenih prijatelja, čekajući valjda još uvek nekog Deda Mraza da nam donese toliko željene poklone. Dodatni problem je što te poklone očekujemo od onih koji ne samo da nam nisu prijatelji nego nikad nisu bili ni dobronamerni. Trebalo je davno da shvatimo da Deda Mraz ne postoji.

Srbine nemaš prava da stojiš ispod odžaka čekajući da nam Zapad kroz njega spusti poklone, zar ne vidiš da je sve što prođe kroz taj dimnjak puno gareži i pepela. Zar nam već odavno nije jasno da dimnjaci kroz koje se spuštaju zapadni Deda Mrazevi donose samo skroz sagorele poklone? Ne vidimo li da, koliko god bili dobri, možemo samo očekivati one poklone koje više niko neće? Sve što prođe kroz te zapadne dimnjake dok stigne kod nas više nema nikakvu vrednost. Tužno je što i taj bezvredni paket koji stigne nije poklon, već i njega moramo da platimo. Plaćanje vršimo onim nama najdražim, svojom slobodom, svojom teritorijom, svojim pravima…

Teritoriju nam otimaju silom i ultimativno, slobodu i prava kroz nekakva usaglašavanja zakona sa zakonima EU. Nameću nam tako i zakon o pravima deteta, po kome svoju decu više nećemo smeti ni da gledamo bez njihovog odobrenja. Naravno usaglašavanjem zakona sa zapadnim zahtevima, primena bilo kakve sile ili povišenog tona u vaspitanju smatraće se najnecivilizacijskim činomm i biće najstrože sankcionisana.

I dok nam objašnjavaju te najnovije civilizacijske tekovine, kako se dijalogom sve rešava, skoro da nam deluje kao da smo prethodnih dve i nešto više decenija svi bili u nekom ružnom snu i da nam se nije dogodilo to što smo doživeli, videli i osetili. Jer kako bi takva divna zapadna civilizacija, takva divna tvorevina poput EU udružena sa humanistima poput NATO-a, sa takvim divnim civilizacijskim zakonima mogla jedan narod samo zato što je druge vere da izloži necivilizacijskim merama pritiska, maltretiranja, ubijanja… Kako možemo i da pomislimo da takvi humanisti mogu nekome da uvedu sankcije, da negde izazovu rat, ili ne daj Bože nekog da bombarduju. Nama se to izgleda samo učinilo.

Objašnjavaju nam da nam ni vojska ne treba, NATO će da nas brani. Govore da će nam, kad sprovedemo njihove zakone, oni naći zaposlenje, da će oni da nas hrane, da će oni sve da izgrade… Zaboravljaju samo da je muka naterala Srbina da brže odraste, ne veruje Srbin u te bajke. Neka oni svoje NATO Deda Mrazeve zadrže za sebe, a Srbin će svoju vojsku ponovo sam da pravi, zna Srbin i sam da radi, zna Srbin da vaspitava svoju decu. Svetosavac će svojim rukama na svojoj zemlji da gradi, i svoju porodicu da hrani. Ne traži Srbin milostinju – ona je za one bez vere, Srbin traži mir i u miru sam svoj put da izabere. Zato sa novom kalendarskom godinom neka i Srbija krene novim putem. Put može biti nov zato što su i vremena nova – ali vrednoosti moraju ostati stare, one koje su nas vodile putem slave. Takav put će nam pomoći da se svi probudimo baš onako kao što i Goran Poletan u svojoj pesmi kaže:

Nova Srbija

Ja imam viziju nove Srbije,
sa onom slavom iz starije’ dana,
gdje ni jedan čovjek zaboravljen nije,
gdje su djeca bezbrižna, srećna, nasmijana…

Ja već jasno vidim, da se iz sna bude
usnuli: hrabrost, pravda i poštenje.
Vidim da stare i bezvoljne ljude
smjenjuje, svijetlo, novopokoljenje.

Vidim kako stid se među ljude vraća,
donoseći sa sobom ponos, poštovanje…,
kako svaki čovjek uspravno korača,
kakoje prevare i bijede sve manje,

kako žena obraz čuva porodici
i kako za djecu, svoju, sve žrtvuje,
kako se cijene: seljaci, radnici…,
kako se zemlja voli i poštuje.

Vidim kako niču novi velikani,
korijeni jaki puštaju izdanke,
vidim kako nestaju mozgovi isprani,
tuđinske: vjere, škole, knjige, banke…

Vidim slobodu,
našu vlast…,
a oni neka odu
bestraga, u propast!

Ako, možda, neko, ne vjeruje meni,
neka sam pogleda – svi su probuđeni!

Probuđeni tako u novoj godini treba da činimo korake smele, vratimo veru, vratimo ponos, i onda nam neće trebati pokloni. Sve što nam treba sami ćemo stvoriti, svoju decu vaspitavaćemo kako su i nas naši stari. I pre ovih civilizacijskih reformatora EU i NATO-a, postojao je svet, postojali su ljudi, porodica. Razlika između njihovog sveta i onog iz kog smo mi izašli je što je svet pravoslavni pun ljubavi, razumevanja i pravde, u njemu nema lažnih Deda Mrazeva, lažnih poklona, lažnih prijatelja, lažnih zakona. Svet u kome srpska duša obitava nije neka izmišljena bajka, to je svet koji ima puno teških trenutaka, ali isto tako svet pun iskrene vere. Upravo ta iskrena vera svetosavca vodi putem spasenja. Zna Srbin da nikada nije bilo najvažnije gde smo trenutno već kojim putem idemo.Zato i moramo hrabro da nastavimo putem svojih predaka, vodeći se i rečima filozofa Epikteta koji je još 60.god. pre Hrista zapisao:

„Najpre reci sebi šta želiš da budeš, a zatim uradi šta treba da uradiš!“

Srpsko srce nema nedoumica šta su njegovi stari želeli i šta on mora da bude, na tom putu nema prava da zastaje. Uradiće Srbin šta treba da uradi, baš kao i njegovi prađedovi. Prepreke koje mu postavljaju samo su dokaz da je na pravom putu. Nećemo na tom putu sresti ni lažne irvase ni izmišljenog Deda Mraza, ali zato ni naša deca neće živeti u svetu laži. U svetu gde se zakonom propisuje šta je ljubav. Nastaviće Srbin svetosavskom stazom: na njoj će sretati teškoće i probleme ali mu neće nikad nedostajati razumevanja, ljubavi i sreće. Nigde ne postoje idealne životne staze, postoje one koje prividno izgledaju divno ali vode pogrešnim putem i one druge od kojih Srbin odustati neće. I ove nove kalendarske godine Srbin će nastaviti putem predaka svojih, putem zbog kog je istorija o njemu uvek ispisivala najlepše stranice. Upravo zbog takvog jasnog puta i svoje časne prošlosti Srbinu nisu bile potrebne izmišljene ličnosti poput zapadnog Deda Mraza. Srbin je svoju decu vaspitavao na imenima:Simeona Mirotočivog, Svetog Save, Kneza Lazara, Nemanjića, Obilića, Njegoša, hajduk Veljka, Stevana Sinđelića, Stojana Čupića (Zmaja od Noćaja), Karađorđa, Vasilija Ostroškog, kralja Stefana Vladislava, Stefana Dečanskog, vojvode Radomira Putnika, vojvode Stepe Stepanovića, vojvode Mišića, vladike Nikolaja, patrijarha Pavla…

Izvor: Intermagazin.rs