Zloupotreba Starog sajmišta na Oktobarskom salonu

Uvođenje debate o logorima u okvire Oktobarskog salona je sofisticirana vulgarizacija i politizacija umetnosti, sa krajnjim ciljem da se, pod velom umetničke slobode, izvrši revizija srpske istorije

Debata „Živi logor smrti“ organizovana je 5. oktobra u hali teretnog pogona Auto-kuće „Rade Končar“(nekadašnjeg Namačkog paviljona na Starom sajmištu), kao javna diskusija ovogodišnjeg, 54. Oktobarskog salona. Pokušavajući da nacistički logor Staro sajmište iz Drugog svetskog rata, koji se tada nalazio na području NDH i u kome su svirepo poubijane desetine hiljada Srba, Jevreja i Roma, izjednače sa sabirnim centrom Omarska u kome je smrt našlo 140 muslimana, organizatori skupa su nameravali da ubiju istinu, odnosno izvrše reviziju istorije, ali im to nisu dozvolili učesnici skupa koji su im se suprotstavili neoborivim protivdokazima.

Debata je deo programa „Forenzička arhitektura“ Centra za istraživanje arhitekture Univerziteta Goldsmit u Londonu, a organizovana je u saradnji sa članovima grupe „Spomenik“, programom „Četiri lica Omarske“ i kustoskom grupom „Red Min(e)d“.

Neuspeo pokušaj revizije istorije Sama najava da će se u okviru Beogradskog likovnog salona diskutovati o paraleli između Starog sajmišta, kao mesta Holokausta u Drugom svetskom ratu, i Omarske kod Prijedora iz poslednjeg rata, a sve zbog potrebe spomeničkog obeležavanja zločina, izazvala je burna reagovanja, pre svega zbog očigledne politizacije umetnosti i pokušaja revizije istorijskih činjenica.

Organizatore skupa neugodno je iznenadilo prisusutvo nepozvanih gostiju, među kojima su bili i srpski logoraši iz Čelebića, Musale, sarajevske kasarne „Viktor Bubanj“ i silosa Tarčin. Oni su u publici bili u neposrednoj blizini Nataše Kandić koja je nesebičnu ljubav iskazivala mački u svom krilu, i njenog bivšeg supruga Lazara Stojanovića. Njihovo učešće u ovoj diskusiji svelo se isključivo na ućutkivanje ljudi ogorčenih iznetim stavovima nosilaca projekta i prezrivo upućivanje istih da napuste javni skup.

Pomenuto dvoje su u publici naprosto ignorisali, ne dozvoljavajući im da i ovoga puta svoje mišljenje nametnu većini koja je imala ili neposredno iskustvo logoraša, ili dokumenta koja apsolutno pobijaju njihove, javnosti dobro poznate, projektovane teze.

Već uvodno izlaganje Branimira Stojanovića izazvalo je snažan revolt većeg broja prisutnih, koji nisu hteli da se pomire sa kriterijumom po kome su brižni projektanti za izjednačavanje sa Starim sajmištem odabrali baš Omarsku, a ne, na primer, najstrašniji HOS-ov logor Dretelj, prvi na teritoriji BiH iz 1992. u kome je silovano 70 zatočenih žena i teško mučeno na stotine muškaraca, samo srpske nacionalnosti. Ovim logorom, kako se čulo u publici, upravljao je ustaški general Blaž Kraljević, ambiciozni imitator upravljača nacističkih logora koga su postrojeni i mučeni zatočenici svako jutro morali da pozdravljaju sa – hajl Hitler! Organizatori skupa to nisu znali, ili nisu hteli da znaju.

A prisutni nisu hteli da dozvole da se logor Omarska naziva koncentracionim, jer se time automatski podvodi pod logore masovnog istrebljenja, organizovanog mučenja i ubijanja. Toga tamo nije bilo. I da se čitavo semantičko polje nacističkih koncentracionih logora prosto prenosi na Omarsku, kao i gnušanje protiv svakog otpora da se neko mesto, kada se proglasi koncentracionim logorom, i dalje osporava kao takvo. Naprosto zato što je u međuvremenu opasno porastao trend u Evropi da se pod udar zakona stavi svako poricanje određenih zločina, čime se zatvara put mogućem istraživanju.

Brojke su neumoljivi svedoci U nizu izgovorenih poluistina, poput one da su „na Starom sajmištu ubijani Jevreji, Romi i komunisti“ („umesto da se kaže: Srbi“, kako su dovikivali iz publike), Branimir Stojanović je izrekao još jednu grubu neistinu, koja nikome nije promakla, i koja je, u stvari, ključno mesto projekta zvanog „Živi logor smrti“. Ona glasi: „Ovo nije mesto ubijanja ljudi, mesto ubijanja su, zapravo, beogradske ulice“.

Izgovaranje ove rečenice izazvalo je bes i sedih glava koje dobro pamte Beograd iz vremena Drugog svetskog rata.

Mirka Vlajković, bibliotekar u penziji, ustala je i obratila se Stojanoviću rečima:

– Dali ste potpuno neistinite činjenice o Starom sajmištu. Moj otac je, kao pravnik, bio član Anketne komisije koja je vršila popis zločina posle Drugog svetskog rata, i u svojoj privatnoj arhivi imam elaborat koji je on priložio Anketnoj komisiji Vojvodine, a tiče se Starog sajmišta. Nije istina da je ovo bio samo logor za uništavanje Jevreja koji su ovde dovedeni na početku rata. Ljudi su ovde dovođeni iz svih krajeva zemlje, iz Bosne, Like i Korduna u Hrvatskoj, iz Slovenije, Makedonije, sa Kosova i Metohije. I ovde su vršeni svirepi zločini nad njima. Vi ste rekli da su ljudi ovde bili samo zatvarani, a ubijani su u kamionima-gasnim komorama koji su se kretali gradom. To jednostavno nije tačno. Ovde je bilo oko sto hiljada ljudi, njihova imena se znaju i zna se koliko je njih preživelo. Vi ste rekli da je to bilo mesto gde su ljudi zatvarani, ali nisu ubijani, međutim ovo je bilo mesto strašnih egzekucija, rekla je Mirka Vlajković i ponudila javnosti na uvid izveštaj Anketne komisije koja se, kako je rekla, tako zove jer sadrži iskaze anketiranih bivših logoraša.

Još veće ogorčenje Stojanovićevim iskazom izrazio je Branislav Dukić, predsednik Udruženja logoraša Republike Srpske.

„Na osnovu čega vi tvrdite da su beogradske ulice, a ne Staro sajmište, bile mesto masovnog ubijanja, kada je na ovom mestu ubijen moj stric Đuro Dukić, tada student četvrte godine Pravnog fakulteta, po kojemu ime nose fakultet i ulica u Kraljevu! Dakle, ovde je pala moja krv, i ovde su kosti moga strica, a istorija se sada ponavlja, jer ja sam u ovom ratu, kod braće muslimana u Sarajevu, bio zatočen u četiri kazamata. Ali vas to ne interesuje, i vi o tome ne pričate, i zato sam ja došao da vam kažem istinu koju vi ne znate i koju ni ja nisam znao 50 godina. Međutim, pošto ovde vidim Natašu Kandić, meni je potpuno jasno šta vi radite“, naglasio je Dukić.

On je potom rekao da su logoraši iz Republike Srpske, odmah pošto su čuli da će na Oktobarskom salonu biti priče o izjednačavanju Starog sajmišta i Omarske, odlučili da prisusutvuju ovom skupu.

„Mi smo održali sednicu Predsedništva čim smo saznali za ovu tribinu. I odlučili smo da dođemo, jer upravo se navršava 69 godina otkako su Nemci, pod komandom Gestapoa, ovde spalili 68.000 Srba, a 1.400 ostavili nespaljenim. Oni su sahranjivani po raznim mestama u Beogradu, i danas se ne zna gde. Najviše zameramo vlastima naše matice Srbije, posebno potpredsedniku Vlade Aleksandru Vučiću i ministru kulture Ivanu Tasovcu što su dozvolili da Nataša Kandić, Sonja Biserko i Žene u crnom ovde upoređuju Omarsku sa Aušvicom, Jasenovcem, Banjicom i drugim srpskim stratištima. Među prisutnima ima najviše logoraša iz Republike Srpske koji su preživeli strahote. Samo u Federaciji BiH bilo je 536 logora, od toga 126 u Sarajevu. Taj grad je imao 156 hiljada Srba, danas ih ima samo šest hiljada. Gde su nestali,“ pitao je Branislav Dukić.

Dukić je napomenuo da i u Republici Srpskoj ima onih koji bi se „primili“ na ovakve i slične priče, ali da je doba multikulturalnosti, multinacionalnosti i multikonfesionalnosti prošlo, pa je krajnje vreme da se srpski narod osvesti, a ne da menja svest.

„Naše zemlje, po većinskom narodu moraju da se zovu Republika Srbija i Republika Srpska, ne zato što smo fašisti i nacionalisti, već zato što moramo da se branimo od Četvrtog rajha i njegovih plaćenika ovde. Mi moramo da sabijemo svoje redove, mi smo ono što nam je Bog dao da budemo i to moramo da ostanemo“, poručio je Dukić.

Potom se obratio londonskom Jevrejinu, Ejalu Vajzmanu sa Univerziteta Goldsmit u Londonu, podsećajući ga da je upravo od njegovog sunarodnika, u poseti memorijalnom centru Jad Vašem, čuo sledeće reči: „Ne oprostiti, ne zaboraviti, i nikada više ne dozvoliti“.

„ To kažete vi Jevreji! A ovde je pala moja krv, a ne vaša, i Vi meni sada hoćete da kažete kako sam ja genocidan. To ne mogu da Vam dozvolim“, zaključio je Dukić.

Njegovo svedočenje izazvalo je reakciju Milice Tomić, članice grupe „Spomenik“ i supruge Branimira Stojanovića, koja je ustala, došla do Dukića, uhvatila ga za ruku, a drugom rukom mu otela mikrofon.

Aleksandar Pavić, iz Inicijative „Nikad granica“, revoltiran ovim činom, obratio se organizatorima rečima: „Vi ste organizovane ustaše, i nama, usred Beograda, došli ste da pričate neistine“. Potom se obratio Ejalu Vajzmanu opaskom da on ne razume ovu situaciju i da niko od prisutnih nema ništa protiv debate o logoru Staro sajmište, ni o drugim logorima, ali ima protiv njihovog izjednačavanja koje nije moguće, jer je to prvi nacistički logor, a Omarska sabirni centar.

Milan Ginić iz „Politike“, pitao je zašto organizator nije naglasio da je Sajmište bio logor u sastavu NDH.

„Ovde je navedeno da je u njemu stradalo između tri i osam hiljada Jevreja i 1.500 Roma, mada ste prethodno rekli da je bilo oko 40.000 logoraša. Pa ko su, onda, ti ostali ljudi? Zašto nije naznačeno ko su oni? Ovaj logor je bio na teritoriji najgenocidnije države u Evropi, NDH. Zašto to nije rečeno, pitao je Ginić i dodao da već dve godine radi na projektu Staro sajmište, koji će da razotkrije istinu o ovom logoru.

Sledeći, neimenovani govornik podsetio je na slučaj montirane fotografije logoraša iza žice, koja se vezivala za Omarsku.

Andreja Kadić je, na opšte zaprepaštenje organizatora skupa, ocenio da Omarska mora da se posmatra iz vizure građanskog rata koji se dogodio u BiH.

„Omarska nije fabrika masovnog ubijanja ljudi kao, na primer, Aušvic ili Staro sajmište. Vaš diskurs je veoma opasan, pogrešili ste u istorijskim kontekstima. Ono što se dogodilo u Starom sajmištu i Omarskoj nije isto. I zanima me da li vi u Velikoj Britaniji (obratio se Ejalu Vajzmanu), znate za koncentracione logore u Keniji, gde je 50-ih godina došlo do masovnog ubijanja ljudi, i da li engleska vlada razmišlja da u toj svojoj bivšoj koloniji podigne spomenike Kenijcima postradalim zbog borbe za slobodu“, pitao je Kadić.

Zdravka Karlica, čiji je muž poginuo u Prijedoru, podsetila je organizatore skupa da su Srbi bili prve žrtve u ovom gradu, napadnutom od muslimana, i da je sramota što to ni ovom prilikom nije rečeno.

Ovu činjenicu potvrdio je i Zoran Dragojević, čovek koji je preživeo ranjavanje sa 32 metka.

-Da, muslimani su prvi napali Prijedor 30. maja 1992. godine, i ja sam bio njihova meta. U 15 minuta do pet sati izrešetali su me u sanitetskim kolima. I tada i sada moj najbolji prijatelj je musliman, ali ovo što vi radite ne doprinosi našem zajedničkom životu već, naprotiv, učvršćivanju mržnje. Tačno je da se dogodila Omarska, ali pre toga se dogodila Banjica, Jasenovac, i nikom ništa. A vi sada pokušavate da to izjednačite, da kažete kako su Srbi učinili genocid, jer nekome treba da nas proglasi genocidnim narodom, poručio je Dragojević.

Vizure (različite) umetnika Kustos Oktobarskog salona, Jelena Petrović objasnila je prisutnima da istraživanje „Živog logora smrti“ traje dve godine, tokom kojih je održano više seminara i diskusija u Londonu, Berlinu, Njujorku, Prijedoru i Beogradu.

-Diskusija je organizovana kako bi pokrenula pitanje ko ima pravo da priča o zločinima i žrtvama, i da produkuje znanje o mestima na kojima su počinjeni strašni zločini i kreira politiku sećanja. Koncept te debate se uklapa u ovogodišnji Oktobarski salon i slogan „Niko ne pripada tu više nego ti“, jer se bavi pitanjima ljudske i neljudske prirode, pripadnosti, zajedništva i politikom zajedničkog života. „Živi logor smrti“ je inicijativa koja se zalaže da se svi koji žive i rade na mestima nekadašnjih logora, kao i svi zainteresovani, uključe u proces plenumskog odlučivanja i daju svoje predloge o obeležavanju i memorizaciji tih mesta, – stav je Jelene Petrović.

Za mišljenje o tome šta stoji iza uvršćavanja debate „Živi logor smrti“ u okvir Oktobarskog salona, pitali smo i učesnike alternativnog, 2. Otvorenog oktobarskog salona, ustanovljenog posle pretvaranja tradicionalnog Oktobarskog salona u međunarodnu manifestaciju.

Lazar Dimitrijević, slikar, književnik i muzičar koji živi i radi na liniji Beograd – Stokholm – London, ocenio je da je Oktobarski salon u njegovo vreme, 1964. godine, bio manifestacija likovne umetnosti u svim mogućim pravcima i koncepcijama, „ogledalo“ stanja u aktuelnoj umetnosti, sa uglednim žirijem u kome su bili i profesori akademija kao što je Nedeljko Gvozdenović, Zuko Džumhur iz „Politike“ i drugi.

„Sada je na delu jedna potpuno diktatorska koncepcija eliminisanja likovnog strujanja u Srbiji, u ime tuđih koncepcija i negacija umetnosti slikarstva, kao produkt koncepta koji je smišljen i treba da uspe na terenu Srbije. On treba da posluži uništenju svih impulsa kreativnog individualnog i nacionalnog identiteta. Sa ukidanjem Oktobarskog salona, sve je to eliminisano elementima određenim u njujorškoj školi, koja je uvak bila u sekundarnom statusu u odnosu na evropsku školu umetnosti. Zato je posle rata trebalo urušiti sve što je u umetnosti vredelo urušiti u ime negiranja umetnosti i negiranja srpskog likovnog identiteta. U doba dadizma, posle rata, umetnost je negirana u ravni estetike, a pseudodadaizam sada uništava kreativnost pojedinca i nacije, u ime politike masonskog lobija“, ocenio je Dimitrijević.

Zoran Čalija Čarli, akademski slikar, smatra da događanja oko Oktobarskog salona jako podsećaju na priču o carevom novom odelu.

„Na ovogodišnjem Otvorenom oktobarskom salonu više od 130 slikara konačno je reklo ,car je go,. Maske su pale, i vreme je da se kaže da ono što nudi Kulturni centar Beograda nije nikakva umetnost, da se tu prosto utrkuju ko će više da oblati srpske umetnike kao pojedince i srpski narod. Gradske vlasti, NVO, Soroš i Gorica Mojović godinama vode nakaradnu antikulturološku i antinacionalnu politiku. Mi ih uporno pozivamo na otvorenu raspravu o dve koncepcije Oktobarskog salona, ali oni se ne odazivaju. Otvoreni oktobarski salon je nastavak tradicionalnog salona, naspram ovog zatvorenog, koji se bavi bodljikavim žicama jer se pretvorio u sofisticiranu vulagarizaciju i politizaciju umetnosti. Sada oni koriste imidž slobodarskog Oktobarskog salona za politikantstvo umesto umetnosti, i perfidno tvrde da je to njihov umetnički koncept. Zabrinjava činjenica da grad to finansira. Umetnici će podneti krivičnu prijavu protiv sadašnjih vlasti Kulturnog centra Beograda zbog zloupotrebe imena Oktobarskog salona, u cilju politikantstva nevladinih plaćenika“, zaključio je Čalija.

Sofisticirano, ciljano skrivanje istine

„Vaše poređenje Starog sajmišta i Omarske doživljavam kao svesnu ili nesvesnu, veoma sofisticiranu, nameru da se dovođenjem u vezu ova dva logora iskrivi istina o oba. Vi se ne opredeljejute za izučavanje logora u kojima su stradali i Srbi. Ja to mogu da kažem zbog toga što smo spremili dokumentaciju koja je predata Haškom tribunalu o zločinima nad Srbima u opštini Konjic, gde je prema popisu iz 1991. živelo 7.700 pripadnika našega naroda. U novembru 1996. bilo ih je samo 360. U logorima je duže ili kraće vreme bilo zatvoreno 1.100 stanovnika opštine, a u logoru Čelebići, Musala, Hrasnica, Grude i Trnovo u koje su prebacivani, 35 ih je ubijeno. U opštini Konjic ubijeno je ukuno 165 Srba, od toga 35 u logorima, sedam je umrlo neposredno posle puštanja od posledica mučenja. Ubijeno je 25 staraca i 26 starica, silovano 130 žena, a 113 dece je ostalo bez jednog ili oba roditelja. Samo u mojoj rodnoj Bradini, koja je spaljena, ubijeno je 57 žitelja 25. maja 1992. Zato apelujem da radite na projektima baziranim na dokumentima, koji će biti istinita slika o ubijanjima na prostorima bivše Jugoslavije“, rekla je Mila Đorđić.

Srbe pretvaraju u genocidne zločince

V.d. direktor Muzeja žrtava genocida, dr Veljko Đurić Mišina,nije pozvan da prisusutvuje debati na Starom sajmištu, jer je već u najavi događaja ocenio da je u pitanju prekrajanje istorije i prosta politizacija slobode umetnosti. – U ovom slučaju pravi se paralela između dva logora koji nemaju nikakvih dodirnih tačaka, pa izgleda da je krajnji cilj tribine na Sajmištu mogao da bude još jedna cigla u zidu revizionističkog prekrajanja istorije u kojoj nema mesta za Jasenovac, ali mora da ima za Omarsku. Dakle, radi se o falsifikovanju srpske prošlosti, kao deliću jedne velike akcije, na čijem je programu i izložba hrvatskog Memorijalnog centra Jasenovac u Norveškoj. Po mojim saznanjima, priča o potrebi stvaranja memorijalnog centra na Starom sajmištu intenzivirana je posle predloga SPC da se na tom prostoru napravi spomenik Svetom Vukašinu iz Klepaca, jasenovačkom mučeniku, a u znak sećanja svim žrtvama logora, od kojih su 58 odsto bili Srbi, 42 odsto Jevreji i nešto Roma, da se izgradi spomen-kapela, a pored svega toga muzej, arhiv i biblioteka i institut za istraživanje genocida. Ideja muzeja žrtava genocida, uobličena kroz Predlog zakona o memorijalnom kompleksu, jeste da to mesto postane srpski Jad Vašem, kojim bi bile obeležene sve srpske, jevrejske i romske žrtve 20. veka. Ali, sad se pojavio REKOM, naddržavna i nadnacionalna institucija, osnovana sa ciljem da se izvrši revizija istorije tako što će žrtve i zločinci zameniti mesta, odnosno Srbi postati genocidan narod. Nataša Kandić je tu ključna osoba, očigledno je da je ona iz publike komandovala debatom. Ovo je suštinski nemačka priča, jer ako se kaže da su zatočenici ubijani po beogradskim ulicama, to znači da su ih ubijali Srbi. A od Milana Nedića, bar po filmu Gorana Paskaljevića, treba da se napravi arhizločinac, mnogo veći od Adolfa Hitlera. Jedna učesnica subotnje sesije tvrdi da logor nije bio na teritoriji NDH, već pod upravom Gestapoa, ali kad se mnogo laži neprstano ponavlja, dobija se nova priča sa konačnim ciljem da žrtva postane zločinac, rekao je Đurić.

Piše Nevenka Stojčević

Izvor: PEČAT