Zločini komunista protiv Boga i srpskog naroda… (Video)

Josip Broz Tito posle 1945. nije bio antifašist, jer je vladao metodama koje se ničim ne razlikuju od fašističkih,odnosno nacističkih: uveo je teror, otvarao logore,u kojima su pod neljudskim uslovima zatvarani neprijatelji njegove vlasti, sprovodio masovna ubistva; setimo se Golog otoka i nasilnih otkupa krajem četrdesetih godina. Bile su to metode dostojne Josipa Staljina i Adolfa Hitlera!..

Još pre početka Drugog svetskog rata, bezbožni komunisti su kovali planove o kasapljenju Kraljevine Jugoslavije i srbskoga naroda. Komunistička partija Jugoslavije je na svojim prvim kongresima otvoreno zauzela stav da treba srušiti Kraljevinu Jugoslaviju kao “tamnicu” jugoslovenskih naroda. Komunisti su na čuvenom komunističkom kongresu u Drezdenu decidirano odlučili i naveli Srbske zemlje koje su, posle raspada Kraljevine Jugoslavije i izvođenja njihove revolucije, trebale da postanu države. Na tom kongresu, nažalost, Srbija nije bila pomenuta kao buduća država.

Dokumenta pokazuju da je Broz već na zasednju Avnoja 1943. kreirao granice republika nove Jugoslavije, samo je Srbiju ostavio nedefinisanu. To je znači, da Srbija može da bude samo onolika koliko preostane kad se svi drugi namire. Hrvatskoj državi Tito prisajedinjuje srpsku pokrajinu Baranju, zatim Istru, Dalmaciju i gotovo celu jadransku obalu sa ostrvima. Ustavom iz 1974. Hrvatskoj i drugim republikama je omogućena kasnija državnost.

Na Kosovu i Metohiji  doselio je iz Albanije više od 300.000 mladih Albanaca, dok je zabranio povratak preko 200 000 Srba. Broz je sistematski smanjivao broj Srba u Jugoslaviji, formiranjem novih nacija a sve sa ciljem veštačkog umanjivanja broja Srba. Ovo je novim komunističkim vlastima bilo neophodno kako bi dominaciju Srba, njenu zastupljenost kod glasanja, u državnim i drugim strukturama što više umanjili.

Na bazi te politike već posle završetka Drugog svetskog rata 1945 proglašavaju se dve nove nacije – Crnogorska i Makedonska, a 1965. stvorena je i treća novokomponovana nacija „Muslimani“. 

U oduševljenju što su se dočepali glavnog grada Srbije, komunisti su se teško obuzdavali u javnim istupima. „Srbiji nije dovoljno pušteno krvi”, rekao je Milovan Đilas u prvoj izjavi iz „oslobođenog” Beograda. „Srbija nema čemu da se nada. Za nju neće biti milosti”, rekao je J. B. Tito u govoru na Banjici novembra meseca. Prva izjava „poludivljeg” Slobodana Penezića Krcuna glasila je: „Premnogo vas je ostalo u životu, ali još imamo vremena da tu grešku ispravimo”. U „Popularnoj enciklopediji BIGZ-a” iz 1976, zvaničnoj enciklopediji komunističke Jugoslavije, na strani 1251. stoji da je Udba osnovana kao Ozna 14.5.1944, a da od sredine 1952. nije više vojna formacija i da radi u okviru ustava i zakona. To je zvanično priznanje da je pre toga radila iznad zakona i ustava i svi oni koji su rukovodili imaju komandnu odgovornost za sva ubistva koja su se dogodila. Jovo Kapičić u medijskim nastupima je sam priznao da je učestvovao u zločinima i da je svoju funkciju obavljao bez zakonskih ograničenja. Potrebni su tomovi da bi se naveli svi zločini koje je Đilas počinio, prvo u svojoj rodnoj Crnoj Gori, a potom i kasnije u Jugoslaviji.

Prema podacima američkog ministarstva vojske, komunisti su u Beogradu streljali „između 13.000 i 30.000 ljudi”. Major Ozne Milan Trešnjić svedočio je da je u kvartu kojim je on komandovao ubijeno 800 civila, a Beograd je imao 16 kvartova. Kako razumeti streljanje javnih i kulturnih radnika i umetnika u Srbiji, samo zato što su drugačije mislili i protivili se revolucionarnim tj. nasilnim metodama osvajanja vlasti? Pazite, nije reč o likvidaciji pripadnika četnika Koste Pečanca, Ljotićevih fašista, Nedićeve žandarmerije ili vojnika Jugoslovenske vojske u otadžbini (istorijsko krštenih kao kao četnici – da bi se izjednačili sa istrebiteljima Srba – ustašama). U pitanju su bili civili, kapitalisti, ugledni seljaci, inteligencija (koja po komunističkim kriterijumima nije bila poštena) sve do javnih i kulturnih radnika i umetnika. Jedina krivica tih pogubljenih ljudi bilo je drugačije mišljenje i protivljenje da se vlast osvaja revolucionarnim, nasilnim metodama.

Bilo je to pravo „partizansko bezumlje i ludilo“. KPJ je već 1941. godine napravila spiskove za likvidaciju uglednih srpskih domaćina, koji mogu da smetaju uspostavljanju njihove diktature, a na kraju rata ti spiskovi su samo dopunjeni novim imenima. Jedini Titov ratni cilj bio je  da preuzme (preotme) vlast nad čitavom Jugoslavijom, po svaku cenu! Brozovi partizani su borbe sa Nemcima i ustašama izbegavali kad god je to moglo. Umesto da napadaju Nemce, Nemci su napadali njih, organizujući protiv i partizana i četnika nekoliko ofanziva na insistiranje Berlina.

Nakon rata, Brozova titografija je od ovih nemačkih potera i bežanije partizana pred Nemcima pravila partizanske herojske borbe protiv okupatora. Tito je marta 1943. Nemcima otvoreno ponudio saradnju u borbi protiv zapadnih saveznika ako se iskrcaju na jadranskoj obali. Đilas i Velebit u martu 1943. godine u Zagrebu ubeđuju Kašea i Horstenaua: „Mi se ne borimo protiv vas, Nemaca. Mi se samo branimo. Nemojte nas goniti i nećemo pucati na vas. Naši neprijatelji su četnici. Mi se borimo samo protiv njih.“ („Ein General im Zwielicht“, Band 3, Bohlau Verlag Wien-Koeln-Graz 1988; M. Đilas „Partizanski rat“, Beograd 1979. godine). Dogovor je poštovan, bez obzira na to što ga je Ribentrop osudio i odbio, ali je „fer plej“ održan….”

Otpor prema nacistima je bio samo izgovor, dok je pravi cilj bio doći na vlast i zavesti sistem integralnog komunizma, Tito u jugoslovenskoj skupštini 26.6.1950. godine. Za Tita, Đilasa i njegove drugove, takozvani “narodnooslobodilački ustanak” bio je samo retorička floskula za prikrivanje pravog cilja: komunističke revolucije/diktature. Organizovanu, vojno-gerilsku borbu protiv naci-fašizma otpočela je, prva u okupiranoj Evropi, Jugoslovenska vojska u otadžbini na čelu sa pukovnikom Dragoljubom Dražom Mihailovićem na čelu, i to 17. aprila 1941. g. (istog datuma je sačinjen aneks sporazuma između komunista i ustaša koji je zaključen još 1935. g. kojim je ugovorena saradnja u cilju slamanja jugoslovenske države, srpstva i pravoslavlja).

U tom trenutku je važio sporazum između SSSR i Nemačke, tako da nijedna komunistička organizacija, uključujući i Brozovu, nije bila, niti je mogla biti u sukobu sa naci-fašistima. Tek “verolomni” napad na SSSR 22. juna 1941. g. otvara mogućnost ratovanja komunista protiv Hitlera. Glupo i naivno je danas koristiti komunističku ikonografiju – srpove, čekiće i crvene petokrake – kao simbol antifašističke borbe. Staljin je prvi, ali ne i jedini, koji antifašizam koristio kao izgovor za brutalnost prema svim političkim protivnicima. To su isto radili i Josip Broz kao i Georgi Dimitrov. Stotine hiljada Rusa, koji su završili po sibirskim gulazima, bili su etiketirani kao „fašisti“, što je značilo dozvolu za njihovo ubijanje ili u najmanju ruku neljudski odnos prema njima. Žalosno i velika sramota je da se o stradanjima na Golom otoku ćuti, pogotovo kada se zna da je uhapšeno 55.000 ljudi-slobodara i ljubitelja Rusije, da je 8.800 njih ubijeno i to na zvjerski način, bacano u more, sahranjivano kao pse po bilećkom i golootočkom kamenjaru, udavljeno u moru kao što je slučaj sa ambasadorom Žarkom Popovićem iz Bjelopavlića.

Poznato je da je pod mukama u istražnim zatvorima umoreno na stotine ljudi ili se ubilo pod nesnosnim terorom. Goli otok je svojevrsni zverinjak u kome su upravljači, razarali ljudsko telo, razgrađivali, čerečili, drobili, na varvarski i vandalski način, u korijenu razarali dušu i moral nevinih žrtava, zdravih i normalnih ljudi. Po direktivi Broza, golootočanima je bio stvoren pakao u logoru, gladovali su pod najsurovijim iscrpljujućim mukama, žeđ ih je satirala na užarenom suncu golog bezvodnog ostrva. Za bržu smrt, pomagale su zarazne bolesti. Najveća radost bila je smrt i svi su molili: “Ubijajte, ne mučite me više”.

Zašto o ovom genocidu za ubijanje, mučenje i satiranje ljudi ćute istoričari, akademici, naučnici i javni radnici? Evidentno je da je antifašizam bio jedan od instrumenata u rukama totalitarnih režima istočne Evrope koji je bio masovno korišćen u svrhu pljačke privatne imovine, uništavanje života i sudbina pojedinaca i njihovih porodica, sprovođenja torture svih vrsta i oblika… ili u najmanju ruku ponižavanja nepoželjnih pojedinaca i grupa. Svaki nacionalizam je opasan ali je srpski najopasniji. Ovako je glasila maksima jugoslovenskih komunista, ona na kojoj je Titova Jugoslavija stvorena i održavana u životu. Na toj logici ozidan je čardak nazvan bratstvo i jedinstvo, ova formula ostala je u životu nakon rastakanja Jugoslavije; evo je i danas živi, deluje efikasnije nego ikada, a na njenoj primeni najviše insistiraju oni koji s ponosom ističu da su borci protiv totalitarnih ideologija, komunizma svakako.

Za Evropu nijedan nacionalizam na Balkanu nije opasan, osim srpskog. Ono što nije dozvoljeno lovačkoj organizaciji Srbije, dozvoljeno je armijama i paravojnim formacijama ostalih državica. Od Srbije je oteto Kosovo, Srbi su izbrisani u Sloveniji, gotovo proterani iz Hrvatske, a ono malo što ih je ostalo izloženo je šikani svake vrste; u Crnoj Gori nijedan Srbin ne može da dobije iole značajnu funkciju u državnoj administraciji, ali za Brisel i Vašington to nije problem.GENOCID PREMA SRBIMA SE NASTAVLjA!.…

O komunističkim zločinima nad nedužnim srbskim stanovništvom će se tek pisati i oni će po monstruoznosti biti uz ustaške zločine u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Kada je reč o ustašama, komunisti su sa njima bili u dobrim odnosima i godinama pre rata. U broju 28. za 1932. godinu, u glasilu Centralnog komiteta KPJ pisalo je doslovce i ovo: ”Komunistička partija pozdravlja ustaški pokret ličkih i dalmatinskih seljaka i stavlja se potpuno na njihovu stranu”. U ugovoru potpisanog 17. aprila 1941, sedam dana posle osnivanja Pavelićeve NDH, kojeg su u ime ustaša potpisali Mile Budak i Mladen Lorković, a u ime Komunističke partije Hrvatske Andrija Hebrang i Vladimir Bakarić stoji ovo:”Komunisti neće preduzimati nikakve akcije protiv NDH”. Ustaška vlast u NDH, zbog svoje antisrpske politike, pružila je Titu daleko najveću podršku. INTERESANTNO JE DA SE TITO CELO VREME RATA NALAZIO NA TERITORIJI NDH! ŠTA VAM TO GOVORI? Titovi partizani nikada nisu čak ni pokušali da napadnu, oslobode, unište logor Jasenovac. Misli li neko da je to bilo slučajno? Tito je kao glavnog neprijatelja tretirao je Ravnogorski pokret, što ga je činilo prirodnim saveznikom Pavelića i Nemaca.

Nakon što se raspala Jugoslavija, usledio je osvetnički pohod uništavanja pravoslavnih Srba.I ustaše i komunisti su se još u prvim danima rata u Jugoslaviji ustremili na Srbsku Crkvu kao duhovni stožer Srbstva, tako što su najpre ubijali srbske vladike i sveštenike. Svoju mržnju su utisnuli i u pesme koje su u tom vremenu pevali. Crnim slovima su ostali zapisani stihovi: „Nosim kapu sa tri roga i borim se protiv Boga“, „Mi smo protiv Boga i vladara, protiv Crkve i oltara“, „Ustaj seljo, ustaj rode, da te branim od gospode, od popova mantijaša i ostalih zelenaša“ itd. Tada je ubijeno preko tri stotine srbskih sveštenika i srušeno 180 srpskih pravoslavnih hramova!

Primeri svireposti Titovih komunista su „pasja groblja“ u Crnoj Gori i „leva skretanja“ u Istočnoj Hercegovini, u zimu 1941/42. godine. Najobimniji rad o komunističkim zločinima u Hercegovini, dvotomnu knjigu „Krvavo kolo hercegovačko 1941-1942″, objavio je bivši hercegovački partizan i visoki oficir Titove armije, dr Savo Skoko. Mnogobrojna dokumenta Skoko je upotpunio svedočenjima partizana očevidaca događaja. Za Pavla Kovačevića, partijskog rukovodioca Operativnog štaba za Hercegovinu, Skoko kaže da se njegov ekstremizam graničio „sa nekom vrstom mentalne poremećenosti”. Kovačević je lično učestvovao u suđenju i ubistvu svog oca Petra, 8. marta 1942. u Grahovu. Kada mu je sutradan u kancelariju došla majka i pitala da li može videti muža, sin joj je hladnokrvno odgovorio: „Ne možeš, ubili smo ga noćas”.

U prve velike zločine komunista u Hercegovini spada ubistvo trojice kaluđera u manastiru Duži, 23. decembra 1941. Bili su to stari ruski kaluđeri, izbegli posle 1917. godine od boljševičkog terora. Na Badnji dan 1942. godine crnogorski partizani su kod Kolašina na desnoj obali reke Tare masakrirali 240 ljudi i nad njihovim telima razapeli lešinu psa na krstu (dakle, ubili su i nedužnog psa, inače vernog prijatelja porodice Mandić koja je tu takođe stradala), te ostavili natpis “ovo je pasje groblje”. Rodbina nije mogla da prepozna leševe svojih milih i dragih, jer su strašno bila unakažena i bez pojedinih delova tela. Njihova je jedina ‘greška’ bila što nisu prihvatili bezbožnički komunizam“.

U nekim opštinama u BiH partizani su ubili više Srba čak i nego ustaše. Njihova ubistva su bila svirepa: Milan Bata Janković je u jesen 1941. u Čačku ubijao čekićem, levom rukom, sa crvenom rukavicom, dok je Vladan Mićić u Užicu ubijao maljem. Jedan od glavnih egzekutora Srba, Vladan Mićić iz Požege, svedočio je kako su ubili preko 400 osoba u Užicu: „Neke sam ubio i maljevima”, rekao je.

Stravičnu sliku komunisti su ostavili i u Čačku. U podrumima katastarske uprave i sokolskog doma pronađeni su leševi bez glave, dok su u podrumu ispod sreskog načelstva nađeni ljudske oči i prosut mozak. Glavni egzekutor bio je Milan Bata Janković, koji je simbolično nosio crvenu rukavicu bez prstiju, na levoj ruci, a ubijao je čekićem. Milan je bio rođeni brat Milke Minić, supruge jednog od vodećih komunista Miloša Minića. Samo početkom decembra 1943. godine 2. proleterska i 5. krajiška divizija u oblasti Priboj – Rudo na svirep način su ubile blizu 200 srpskih civila. Evo jednog primera iz lekarskog nalaza, sačinjenog po odlasku partizana: Ilić Vojislava, činovnik pošte iz Priboja, stara 20 godina, ćerka sreskog načelnika Milovana Ilića, ubijena u Rudom od strane partizana. Njen leš unakažen. Ruke izbodene i isečene, butina desne noge rasečena do kosti, od kolena do bedara, desno oko izvađeno, obe dojke probodene, lobanja razmrskana. Milovan Đilas je lično izjavio, da su se ljudi ubijali maljem, kao goveda.

PODUNAVSKI FOKSDOJČERI su kolektivno veoma stradali; Poimence je otkriveno 26.000 žena i 6.000 dece (od 51.000 stradalih Nemaca) koji su likvidirani posle rata, imovina im se kolektivno konfiskuje (par izuzetaka samo). Na osnovu Titovih naređenja, komunistički preki sudovi slali su ljude u smrt po kratkom postupku i bez prava žalbe. „Ova presuda je izvršna i protivu iste nema mjesta žalbe”, pisao je Sava Kovačević, predsednik Prekog vojnog suda Nikšićkog partizanskog odreda.

KOMUNISTIČKI zločini doslovno su izbili iz zemlje na Brdu mira iznad Gornjeg Milanovca 70 godina pošto je Ozna tu ubila bez suđenja nekoliko stotina ljudi. Kosti žrtava su otkrivene jer su se osušili borovi posađeni povrh grobnice da bi je sakrili. Grobovi onih koje je Ozna proglasila narodnim neprijateljima i ubila sistematski su uništavani po naredbi Aleksandra Rankovića od 18. maja 1945. godine. Žrtve su pobijene na osnovu Uredbe o vojnim sudovima, koju je izdao Titov Vrhovni štab u maju 1944, a njome je propisano da za presudu, uključujući i smrtnu, nisu obavezni dokazi: “Kod ustanovljenja istine o delu i krivnji optuženog sud nije formalno vezan ni za kakva dokazna sredstva, već donosi svoju odluku po slobodnoj oceni”. Zahvaljujući ovom “pravnom aktu”, Ozna je u Srbiji ubila 55.000 ljudi, čija su imena i prezimena do danas otkrivena.

Taj broj nije konačan jer su naređenja i arhive Ozne uništavane. Izveštaj Državne komisije Republike Srbije kaže, da su partizani posle Drugog svetskog rata likvidirali 416 đaka i studenata, 2892 žena domaćica, jer su im muževi bili četnici, 72 novinara, 857 trgovaca,kafedjija, 345 učitelja, 77 glumaca i umetnika!.. Procene broja žrtava u komunističkim “divljim čišćenjima” kreću se i do 100.000 ubijenih. Istoričari pretpostavljaju da su egzekutori u Gornjem Milanovcu mogli da budu isti oni iz Jugoslovenske brigade koji su ubijali u čačanskom kraju. Reč je o jedinici sastavljenoj od bivših ustaša, učesnika opsade Staljingrada, kojima je komandovao potpukovnik Marko Mesić. Jugoslovenska brigada bila je sastavljena od ljudi iz 369. ojačanog hrvatskog puka, formiranog u NDH, koji je 1941. otišao na Istočni front. Puk je uništen kod Staljingrada januara 1943, a od preživelih zarobljenika i boraca iz drugih hrvatskih jedinica, početkom 1944. formirana je Jugoslovenska brigada i u jesen iste godine upućena u Jugoslaviju…

JOSIP BROZ NARUČIO KRVAVI USKRS 1944. GODINE!… Intenzitet bombardovanja prevazišao je čak i napade nemačkog Luftvafea iz 1941. Prilikom savezničkih bombardovanja Beograda nije pogođen nijedan nemački cilj od strateškog značaja. Kolone sa kovčezima protezale su se kilometrima beogradskim grobljima, kao nekoliko dana ranije u Nišu koji je, takođe, razoren „prijateljskim bombama“… Zabeleženo je da su prilikom bombardovanja Prijepolja partizani igrali kolo i vikali: „Neka vide četnici na čijoj su strani saveznici“.

U britanskoj vladi je nesumnjivo postojala podrška Titovom pokretu. Bogoljub Jeftić, poslanik jugoslovenske vlade u Forin ofisu, uručio je demarš zbog direktnog stavljanja saveznika na jednu stranu u građanskom ratu. Britanski obaveštajac Majkl Liz bio je član vojne misije u Jablaničkom okrugu 1944. i gorko je zaključio da se Staljin sigurno grohotom smejao dok su saveznički bombarderi ubijali Srbe za račun njegovog pulena Tita. Kad je Ficroj Maklejn, šef engleske misije u Titovom štabu, skrenuo pažnju Čerčilu da su svi funkcioneri Titovog pokreta „otvoreni i zadrti komunisti“ i da će oni u Jugoslaviji uspostaviti sovjetski sistem, Čerčil nije izdržao:
– Da li nameravate da živite u Jugoslaviji posle rata?
– Ne, gospodine.
– Ni ja. A pošto je takav slučaj – dodao je britanski premijer – ukoliko se manje Vi i ja brinemo kakvu će vladu oni uspostaviti, utoliko bolje!… Ne zaboravimo da Tito nije dopuštao da se ruši/bombarduje Zagreb… TITO je bio simbol svih komunističkih zločina, od kojih je najviše stradao srpski narod. Žalosno je što i posle toliko godina, Tita čak i ne označavaju kao diktatora i masovnog ubicu! …

VIDEO 1:Huda jama u Sloveniji , najveća do sada otkrivena masovna grobnica žrtava komunista

VIDEO 2:Komunističko-partizanski zločini u 2. Svetskom ratu (priznanje Branka Mulića)

(zlj13051967.wordpress.com)

Preuzeto: anfor.org

Izvor: VIDOVDAN

Vezane vijesti:

Zločin bez kazne: Komunisti 1944. u Pančevu streljali 72 …

Stradanje srbske crkve od komunista – Zločini protiv Boga i …

Objavljeno dokumentarno delo „Komunistički zločini u Crnoj …

Komunistički teror i zločini: Načini stradanja sveštenika …