Злочини католичког клера као подсјетник бискупима

Изјава бањалучког бискупа Фрање Kомарице којом пореди Бањалуку и Блајбург представља врхунац лицемјерства, посебно што је изговорена из уста једног високог вјерског великодостојника у мјесту великог српског страдања само неколико дана након обиљежавања годишњице убиства владике Платона и хиљада недужних Срба.

Бискуп би требао бос да ходи од Бањалуке и Дубице до Градишке и Јасеновца и моли за опрост умјесто што служи помен злочинцима у Блајбургу. Умјесто одговора, бискупе Фрању Kомарицу, Винка Пуљића, Јураја Језеринца, Анте Иваса, Миле Боговића и остале челнике католичке цркве и ултра-десничаре који правдају и минимизирају усташке злочине, треба подсјетити на само неке од великих злочина католичког клера почињеног над недужним српским цивилима током 20-ог вијека.
Загребачки надбискуп Алојзија Степинца имао је важну улогу у стварању и функционисању злогласне НДХ, те је пружао отворену подршку Анти Павелићу и усташком покрету. Априла 1941.

Степинац је јавно изјавио да је НДХ „Божијих руку дјело“, и редовно се до 1945. састајао са Павелићем, Kватерником, Артуковићем, те био један од идеолога и покровитеља нове власти. Умјесто да се од њега огради, католичка црква сада настоји да Степинца прогласи блаженим и светим што је велики шамар у лице стотинама хиљада недужних Срба који су мучени и убијани у стратиштима НДХ.
Огромна већина католичких бискупа и свештеника отворено или прећутно подржавала је усташки покрет, присилно покатоличавање Срба и масовне свирепе злочине какви нису виђени на овим просторима од најезде Хуна. У томе је предњачио Врхбосански надбикуп Иван Шарић, један од промотора усташког покрета на простору данашње БиХ, познат по величанственом поздраву и дочеку усташа „ослободиоца“ у Сарајеву априла 1941. године.

У црквеним новинама објавио је своју пјесму „Kад сунце сја“ коју је написао у част свог поглавника Анте Павелића. Шарић је током цијелог Другог свјетског рата подржавао, оправдавао па чак учествовао и у организовању великих злочина над сарајевским и другим недужним Србима у НДХ. Био је близак сарадник и пријатељ са усташким заповједником у БиХ Јуром Францетићем.

Уз помоћ Ватикана успио је крајем априла 1941. побјећи из Сарајева у Мадрид гдје је живио мирно до 1960. године и никада није одговарао за почињене злочине. Умјесто заслужне казне, злогласни бискуп Шарић добио је почасти, па су његове кости пренесене у цркву Светог Јосипа на Мариндвору у Сарајеву.

Бањалучки бискуп фрањевац фра Јозо Гарић није био пуно бољи од Шарића, али је био мудрији и већи дипломата и није тако здушно, емотивно и јавно учествовао у промоцији усташког покрета и злочина. Фра Гарић је уз злогласног Виктора Гутића један од најодговорнијих за смрт бањалучког епископа Платона и већег броја свештеника Српске православне цркве.

Након слома НДХ скупа са својом браћом усташама кренуо је на тзв „крижни пут“ и побјегао у аустријских Грац гдје након краће болести умире 1946. године. У злочинима на подручју Бањалуке између осталих истицао се и његов сарадник монсињор Никола Билогривић.

Аутор: Небојша Вукановић

Извор: Видовдан.орг

Везане вијести:

Мој пут кроз Јасеновац

Списак побијене деце у логору Јасеновац

Борба против „великосрпског мита“, или шта данас Хрватима значи Јасеновац