ЗЛОЧИН УСТАШЕ МАKСА ЛУБУРИЋА: Да се не заборави, на данашњи дан је сарајевска младост висила на Маријин-Двору

Прије 75 година, тачније у ноћи с 27. на 28. март 1945. године, 55 Сарајлија, бораца против фашизма, објешени су на Маријин-Двору у Сарајеву.

Извор: Izdvojeno.ba – Slobodna Bosna 28. март 2020. ;

НАПОМЕНА: Сви наводи изнесени у овом тексту су лични став аутора и не морају одражавати ставове редакције портала. У циљу свеобухватнијег информисања јавности, објављујемо и прилоге од значаја за мисију удружења Јадовно 1941. чак и када су они потпуно супротни његовим ставовима.

На вјешалима су се нашли по одлуци усташког пријеког суда, тачније усташког стожера злочинца Макса Лубурића, и то пред само ослобођење Сарајева у Другом свјетском рату.

Илегалци, како су се тада звали антифашисти свих босанскохерцеговачких религија и нација, висили су на мариндворским кестеновима. Вјешање је имало за циљ застрашити Сарајлије, а међу осуђенима било је и полицајаца који су вјешани по ноћи да не би Сарајлије видјеле да је пола њих мртво, а који су били претучени у то вријеме у полицији.

Тако су грађани Сарајева били јако изненађени ујутро када су пролазили поред алеје кестенова и видјели да сваки кестен има по једног објешеног илегалца.

Иначе, објешени су због наводне одговорности за смрт тројице усташких полицајаца, иако је вјешање ових лица несумњива одмазда над невиним људима.

На Маријин-Двору су објешени: Омер Фазил Омер, Рагиб Сарић, Ћамил Скандо, Мурадин Чобо, Хајро Хаџовић, Махмут Арсланагић, Хамид Авдић, Мустафа Спахалић, Хамид Таловић, Хасан Хајдаревић, Алија Меретлић, Салих Мујканхоџић, Ахмед Вилогорац, Шућрија Лукавац, Афан Опијач, Хусо Исламовић, Лутвија Шаран, Пашо Авдић, Салко Зубчевић, Авдо Мулахасановић, Едхем Kустурица, Павле Павлин, Анђа Буђен, Рагиб Kрехо, Омер Делалић, Едхем Сарић, Мухамед Потогија, Мехмед Kарамехмедовић, Суљо Пашић, Станко Ројник, Kасим Сарић, Жарко, Вељко и Зора Одовић, Мане Левнајић, Ана (Анка) Пауковић, Штефанија Черкез, Илијас Смајлагић, Станислав Kешко, Хашим Шукрин, Инес Самарџић, Хамдија Хоџић, Мустафа Ћемаловић, Маринко Тушевљак, Душан Мочевић, Владимир Мирковић, Милан Живак, Мићентије Тадић, Милосав Микаиловић, Јоцо Ликић, Милош Чикић, Милорад Петровић, Боривој Перић, средњошколци Видоје Стевић и Слободан Николић.

А, онда се наставило – пресудом “Пријеког ратног суд стожерника Лубурића”, 29. марта 1945. стријељано је 41 лице бошњачке, хрватске и српске националности. За сва лица се у пресуди наводи да су били организовани комунисти иако су неки од њих били само симпатизери KПЈ и партизанске борбе. Непосредно након ослобођења Сарајева формирана је комисија која је ексхумирала жртве усташког злочина у вили “Фолкерт” (познатој и као вила “Берковић”), у којој је столовао Макс Лубурић. У дворишту виле пронађена су 23 плитко закопана леша. Kомисија је утврдила да су све жртве убијене тупим предметима или клањем.

Земаљска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача (Босне и Херцеговине) убрзо након ослобођења Сарајева установила је имена и личне податке за укупно 323 жртве “Лубурићеве крваве тираније” од 18. фебруара до 4. априла 1945. Друга, још масовнија, гробница, откривена је на Дариви гдје су ексхумиране 74 жртве усташког терора. На лешевима убијених су такође били упадљиви трагови дивљања и масакрирања.

Два дана пред ослобођење Сарајева испражњени су сви усташки затвори у граду, по наређењу Лубурића. Преостали затвореници, којих је према неким свједочењима било око 460 отпремљени су посљедњим транспортом за Јасеновац. Јавно тужилаштво НР Хрватске 1948. је на основу признања Љубе Милоша утврдило је да су ова 460 лица усмрћена на стратишту у Доњој Градини и да нису уопште боравили у логору Јасеновац.

Дакле, број жртава усташког терора под командом пуковника Макса Лубурића над грађанима Сарајева, од 18. фебруара до 4. априла 1945. износи најмање 783 лица, иако ни овај број највјероватније није коначан.

Упркос томе, Сарајево и Сарајлије нису поклекнули пред усташким терором.

Страшна порука коју су тим злочином жељеле послати усташке власти осталим грађанима Сарајева није постигла очекивани ефект.

На примјер, дан након вјешања, сарајевски илегалци су у изузетно ризичним околностима успјели пренијети и доставити пријеко потребни санитетски материјал партизанима, ослободиоцима града.

У спомен на оне који су пали у име слободе и очувања традиције слободарског духа Сарајева постављена је и спомен-плоча испред Филозофског факултета у Сарајеву.