Zločin negiranja zločina

Već dugo traje rad na izmenama Krivičnog zakonika Srbije. Počelo se sa idejom o promenama u vezi s nekim krivičnim delima protiv privrede, a u finišu izrade Nacrta zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika unesene su velike novine u pogledu krivičnih dela protiv polne slobode. Ovo je izazvalo veliku pažnju javnosti, a poneko se zabrinuo da to stvara mogućnost krivične odgovornosti i zbog „masnog vica“.

Sada, suočeni s Predlogom Zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika, čini se da potpuno neočekivano rastu potencijali verbalnih delikata u našem budućem zakonodavstvu. Naime, u predlogu novela našlo se i jedno potpuno novo krivično delo.

Radi se o krivičnom delu „osporavanja genocida i drugih teških krivičnih dela protiv čovečnosti“, koje se u predlogu definiše kao jedan od oblika krivičnog dela rasne i druge diskriminacije. Ovo delo bi činio onaj ko javno odobrava i negira postojanje ili značajno umanjuje težinu genocida, zločina protiv čovečnosti i ratnih zločina učinjenih protiv grupe lica ili člana grupe koja je određena na osnovu rase, boje kože, vere, porekla, državne, nacionalne ili etničke pripadnosti, na način koji može dovesti do nasilja ili izazivanja mržnje prema takvoj grupi lica ili članu te grupe, ukoliko su ta krivična dela utvrđena pravnosnažnom presudom suda u Srbiji ili međunarodnog krivičnog suda.

Nije sporno da „jezik kosti nema, ali kosti lomi“. Nekada se rečima čini i krivično delo. Postoji i niz ozbiljnijih krivičnih dela koja se mogu učiniti verbalno. Jedno od njih bi moglo biti i negiranje genocida. Slična dela postoje u nekim drugim državama. Najtipičnije je krivično delo koje je u Nemačkoj poznato pod žargonskim nazivom – „Aušvic laž“. Ko u Nemačkoj negira holokaust, tj. genocid nad Jevrejima, čini to krivično delo, koje je skopčano s nemačkom istorijom i nacističkim „megazločinom“. Zanimljivo je da neke države koje su bile na strani pobednika u Drugom svetskom ratu nemaju takvo krivično delo. Jedan veoma kontroverzni engleski istoričar Dejvid Irving, ne samo da u svojoj postojbini objavljuje knjige kojima izražava sumnju u holokaust već i odlično zarađuje takvim osporavanjem, jer to u Velikoj Britaniji nije kažnjivo. Tamo je sloboda govora „svetinja“.

Niko normalan ne može biti „slep i gluv“ na osporavanje genocida i drugih teških međunarodnih krivičnih dela, jer se to često svodi na reviziju istorije, a zaborav važnih istorijskih lekcija može dovesti i do ponavljanja istorije, ponekad i u najkrvavijem obliku. Zato ne može načelno biti sporno inkriminisanje negiranja genocida i u našem zakonodavstvu, ali se postavlja pitanje da li je to u Predlogu novela krivičnog zakonika urađeno na adekvatan način.

Osporavanje genocida i drugih teških međunarodnih krivičnih dela bi samo po sebi trebalo da bude kažnjivo, samo ako se to čini u nameri izazivanja nacionalne, etničke, rasne ili verske mržnje. Ovo je veoma važno, jer neko može iz striktno naučnih i stručnih razloga polemisati i sa pravnim kvalifikacijama u pravnosnažnim presudama, ali ako to čini bez namere izazivanja mržnje prema ljudima zbog njihove pripadnosti određenoj grupi, tada to ne bi trebalo da bude krivično delo. Iako su sudske presude često značajne za istoriju, sudovi ipak ne mogu ekskluzivno da „pišu istoriju“ svojim presudama, koje bi bile nekakve „svete krave“, čija bi se „nepogrešivost“ čak štitila i krivičnim pravom. Na primer, bez obzira na presude Haškog tribunala, danas najpoznatiji stručnjak za genocid profesor Vilijam Šabas tvrdi da je upotreba reči genocid za zločin u Srebrenici pogrešna i „ekstravagantna”.

Obrnuto, da li je pravično da se genocid isključivo vezuje za pravnosnažne presude? Zaboravljamo li mi sopstvenu krvavu istoriju i svoje žrtve? Zar bi bilo korektno, opravdano i normalno da u Srbiji postoji krivično delo negiranja genocida, a da za takvo delo ne odgovara neko ko bi na primer osporavao genocid nad Srbima učinjen u tzv. NDH ?

Zašto bi bio problem da se u novoj inkriminaciji čak striktno navede i ustaški genocid učinjen u tzv. Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, slično kao što se u nekim zakonima navodi „holokaust“? Moguće je i da se nova inkriminacija, uz unošenje namere koja se svodi na „govor mržnje“, dopuni formulacijom da se može raditi i o genocidu koji je „istorijski nesporno utvrđen“. Kad je reč o masovnom genocidnom stradanju Srba, ali i Jevreja i Roma u tzv. NDH, to je naš dug istoriji.

Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Izvor: POLITIKA