Злочин на Туловим гредама

Почетком ове године почео сам интензивније радити на новој књизи “Досиjе Велебит”, у којој сам планирао да обрадим злочине почињене на овој планини у грађанском рату деведесетих на основу података које је прикупио “Веритас”.

Пише: Саво Штрбац

Први злочин на овој планини у третираном периоду је убиство цивила Васиља Гагића, Србина из обровачког Зеленграда који се десио 31. октобра 1991, о којем сам писао и на овим страницама. Медијски најекспониранији случај је убиство Луке Модрића из Затона Обровачког, који се десио 18. децембра исте године, за који, захваљујући његовом унуку Луки Модрићу познатом хрватском фудбалеру са инернационалном каријером, зна цели свет. Истог дана убијено је и још шест цивила хрватске националности  из обровачких Јасеница.

Трагајући за узроцима и починиоцима тих злочина, разговарао сам са десетинама савременика и учесника тих догађаја. Један од њих, који је у то време био високи функционер у милицији у Обровцу, коментарисао је: “Убиство цивила у Јасеницама је освета за онај масакр више официра ЈНА код Тулових греда три дана пре. А убиство Луке Модрића је последица његове сарадње са хрватским терористима, који су се крили по Велебиту и убијали Србе и припаднике ЈНА и ТО. Ухваћен је “in flagranti” када им је носио храну и преносио информације па се не може ни сматрати цивилном жртвом.”

Саговорник ме затеко овом информацијом о убиству више официра ЈНА, пошто о овом догађају ништа нисам знао. На “Веритасовом” списку жртава под датумом 15. децембар 1991.  рачунар је избацио пет имена жртава са широм локацијом страдања “Велебит” које међусобно нису биле повезане ни местом страдања “Тулове греде” ни било каквом повезницом да су страдали као група.

Поново назовем оног функционера из обровачке полиције и питам га да није погрешио по питању места и датума страдања. Одговара ми да није и даје ми контакте двојице од тројице обровачких милиционера које је он лично одредио да буду пратња официрима у мисији извиђања предела Тулових греда, поред којих је је пролазила Мајсторска цеста, која је преко превоја Мали Алан (1.044 м) повезивала Лику и Далмацију (саграђена је у првој половини 19 века, а назив “мајсторска” добила је због врхунског умећа градитеља који су савладали стрме успоне Велебита уз максимални нагиб од само 5,5 процената).

И разговарао сам са обојицом. А после њих и са још десетак рођака, прјатеља и саборaца страдалих у том масакру и склопио следећу причу:

Пуковник Иван Мијатов (1950?) из Чоке, мајор Гојко Самарџија (1950) из Горичке код Двора и резервни капетан прве класе Бранко Кресовић (1946) из Модрина села код Книна, у Книнском корпусу (којим је у то време командовао Ратко Младић), добили су задатак да изврше извиђање предела Тулових греда где је Мајсторска цеста била запречена гомилом од неколико тона камења, што је, по сазнању већине мојих саговорника урадила “наша” страна како би спречили евентуални упад тим правцем “њихових” паравојних снага на српска села на обронцима Велебита с  обровачке стране, пошто у то време на вишим пределима Велебита није било успостављених ватрених положаја ни с једне ни с друге стране.

Тројица поменутих официра до Обровца су стигли војним возилом “пух”, којим је управљао војник на редовном служењу војног рока, муслиман из БиХ. У Обровцу су им се придружила тројица обровачких милиционера: Мирко, Дарко и Живко са службеним возилом “лада нива”, са којим је управљао Живко. Од Обровца се крећу макадамском Мајсторском цестом. “Лада” са милиционерима је прва а прати је “пух” с официрима. И једни и други носе ознаке СФРЈ, а то значи и звезду петокраку на капама.

Без проблема стижу до оне препреке од гомиле камења на цести. Колима даље не могу. Могли су пешке проћи поред те препреке. Међутим, договор је пао да до Тулових греда дођу колима са друге, личке, стране. Враћају се истим путем у истом распореду до Обровца, одакле асфалтном цестом преко превоја Презид долазе у Грачац, где се “појачавају” са још тројицом домаћих људи: резервним поручником Божом Латиновићем (1954), родом из Капљуха код Бос. Петровца, живео у Доњем Лапцу, лугаром из Грачаца Момчилом Тинтором (1938) и територијалцем Милом Радусином (1951) из Граба код Грачаца. Они су пре месец дана код оне препреке на Туловим гредама поставили мине и требали су официрама показати места где су их поставили.

Поручник Латиновић седа у “ладу ниву” а остала двојица у “пух”. У Светом Року се укључују у Мајсторку цесту и крећу се према превоју Мали Алан. По висовима има и снега. Спушатајући се на далматинску страну, на удаљености од око километар од оне препреке на Туловим гредама, милиционери на сред цесте примећују повећи коцкасти камен и колона се зауставља. Одакле тај камен на сред цесте? Већају. Лугар Тинтор говори да је он сваки дан на том терену и да није видео ничију војску. Заобилазе камен и иду даље.

Поподне је, око 15 сати. Ведро је и сунце удара у очи под углом који возача “ладе” Живка и сувозача Мирка заслепљује. Возе лагано пратећи руб цесте означен каменим ступовима. Кад су стигли до Тулових греда, њихов колега Дарко, који је седео иза сувозача, са своје десне стране где се налазе огромне камене стене, крајичком ока опази човека како се трчећи у погуреном ставу спушта према цести и викне “Усташа”. Живко кочи, “лада” се зуставља, зауставља се и “пух”. Истог момента са те стране пуца се на оба возила из више врста оружја. У “лади” су сва четворица погођена, али успевају отворити врата и искочити на супротну страну у јарак поред цесте. Исто то успева и онима из “пуха”.

Пуцњава не престаје. У “ладу” је испаљена и зоља. Јарак је прилично плитак. Они мало јачи не могу ни да скрију цело тело. У једном тренутку диже се Латиновић и трчи натраг према превоју. Око њега прште меци. Губе га из вида. Чини им се да се дочепао заклона. Миле узвраћа из шкорпиона. У једном моменту се подиже. Мирко му добацује да се не помера. Није гa послушао. Прије него се исправио био је сасечен рафилима и срушио се у јарак. Шкорпион му је испао из руку. Био је мртав.

Јавља се пукувник Гојко. Говори да је погођен у стомак и да неће преживети. Моли оне који преживе да му поздраве жену и децу. Подиже пушку и након неколико неконтролисано испаљених метака, испада му из руку. Није више проговарао. Гојко је био јачих габарита.А Момчило још јачих, што га је вероватно коштало живота већ у раној фази пуцњаве.

Пуцњава је трајала од три до пет. Већ пада и мрак. Бачена је и бомба која је усмртила Бранка. Ни јаукнуо није. Више се не чују ни пуковник Мијатов ни млади војник возач “пуха”.

Милиционери рањени, али још увек живи. Очекујући да ће нападачи наставити бацати бомбе, одлучују да се покушају извући истим путем којим су и дошли. Потрчи, залегни, пузи. И успевају да дођу до заклона. Иду право цестом пешке према превоју. До касарне ЈНА у  Св. Року стигли су тек нешто пре поноћи, где им је указана и прва помоћ. Мирка и Живка исте вечери превозе у болницу на Удбини, одакле их сутрадан превозе у книнску болницу, где их Истог дана посећује пук. Мијатов, за којег су били убеђени да је погинуо. И он се извукао истим путем куда и они.

Трећи дан (18. децембра), од Обровца према Туловим гредама кренула је група од око 300 војника ЈНА и ТО са задатком да извуку тела погинулих сабораца и да неутралишу хрватске парамилатарце (у то време још је постојала СФРЈ, а ЈНА је била једина њена легална војска).  Нису их нашли, али су видели њихово (не)дело. На лицу места нашли су тела лугара Момчила Тинтора, територијалца Миле Радусина, рез. капетана Бранка Кресовића и мајора Гојка Самарџије (у стомак су му угурали заставу СФРЈ).

Поручник Божо Латиновић се још води на списку несталих. Нико не верује да је жив. Породица се нада да ће добити његове посмртне остатке како би их достојно сахранили. Позивам оне који знају где му се налазе кости да се јаве “Веритасу” или његовој породици, којој би то много значило.

Мирко и Дарко су касније чули да је и онај млади војник преживео (парамилатарци га заробили па касније разменили). Ако прочита овај текст волио бих да ми се јави и да исприча своју причу. Можда он зна и судбину Боже Латиновића.

Кад сам посложио све  коцкице о догађају на Туловим гредама, много ми је разумљивији и онај коментар милицијског функционера из Обровца да је убиство цивила у Јасеницама освета за масакр припадника ЈНА И ТО на Туловим гредама. Нажалост, освета најчешће погађа невине.

Извор: Политика, штампано издање, 31.03.2026. / VERITAS