Зликовци које су мрзеле и усташе (4): Најмлађи злотвор Јасеновца

Једино Динко Шакић није завршио, као остали управници Јасеновца, са смртном казном, него робијом од 20 година. Почео је да је издржава од 4. октобра 1998. у Лепоглави, оној истој казнионици у Хрватској у којој су некад мучили и убијали његови компањони.

Рођен је у Љубушком, у месту Студенци, у западној Херцеговини и био је најмлађи од осталих зликоваца. Имао је 20 година када га је Вјекослав Лубурић узео да му помаже у свему ономе што су чинили у логору у Јасеновцу, наводи хрватски „Експрес“.

Спавао као беба

Лично је Шакић, судећи према сведочењима, 1942. убио ХСС-овца и песника Миховила Павлека Мишкину.

Тог лета у Старој Градишки видели су га и да је лично погушио издувним гасовима пун комби деце и жена.

Следеће године оженио се 18-годишњом Лубурићевом полусестром Надом, која је такође учествовала у страхотама логора још од оснивања.

Са само 22 године, у априлу 1944. Шакић је добио прилику и да управља том клаоницом.

За то време у Јасеновцу је побијено најмање 2.000 људи.

Као и Павелић, и Шакић је из Хрватске побегао.

Прво у Франкову Шпанију, а онда у Аргентину док је још на власти био Хуан Перон, а онда назад код Франка.

Био је пријатељ с парагвајским диктатором Алфредом Стреснером, познатим заштитником најгорих нациста. Још 1994. Шакић је изјављивао да му је „жао што није убио још Срба“, те да „спава као беба“.

Али кад га је 1998. Аргентина ипак изручила Хрватској, био је изненађен. На суђењу се смејао сведоцима злочина које је починио, као кад је др Бошковићу рекао да ће му, због његовог угледа, учинити част да га убије лично.

Пресуду Динку Шакићу поздравили су бројни светски медији јер је кажњен један заповедник логора смрти. Дотле је његова смрт услед проблема са срцем, јула 2008. године, остала готово непримећена. Имао је 87 година.

Јуре гори од нациста

Фанатични националисти у Хрватској су развили мит о државној граници на Дрини и Јурају Јури Францетићу који је наводно границу тамо поставио, а да их мало занима ко је он заиста био.

Францетић је рођен 1912. године у Прозору крај Оточца.

Због критика југословенској режима, из чије је војске, иначе, изашао као официр, отишао је у емиграцију и придружио се усташком покрету.

Пред рат се вратио у Загреб да би наставио с политичком пропагандом, али је крајем 1940. поново морао да се склони у нацистичку Немачку.

У домовину се вратио тек по проглашењу НДХ, а поглавник Анте Павелић га је убрзо именовао повереником за Босну.

У јесен 1941. Францетић оснива Црну легију, здушно радећи и на спровођењу расних закона и масовној депортацији Срба, Јевреја, као и и Хрвата комуниста.

У пролеће и лето 1942. године Францетићеве јединице учествују у војним акцијама у Босни и излазе на Дрину.

Францетић је, међутим, већину борби водио против тада још слабо наоружаних партизана.

Сами нацисти су га пријавили Загребу јер су његове јединице чиниле бројне покоље над српским становништвом, што су немачки савезници сматрали напросто сувишним.

Францетићу је пресудио народ у селу Мочиле, који га се дочепао у децембру 1942, након што је преживео пад авиона којим је летео за Госпић.

Крвави трагови Црне легије

У доба Францетићевог продора на Дрину, усташе и Црна легија запамћени су по неколико нарочито чудовишних злочина.

У селу Горњи Малован убијено је 70 сељака, а изразито гнусан злочин направљен је у селу Урије 17. јула 1942. године. Милован Ђилас је био међу партизанима који су у то село стигли мало после покоља, за који се теретио лично Јуре Францетић.

– Оно што сам видио тога јутра, а о чему сам толико пута читао, слушао, и што сам вјеровао – тако ме је запањило својим ужасом, да је збрисало сваки бол за милим друговима – сећао се Милован Ђилас, а његова сећања је обавио и Владимир Дедијер у свом „Ратном дневнику“.

– Најприје смо крај пута, под широком крошњом огромне крушке, наишли на два сељака. Лежали су на трави, у хладу, у онаквом истом хладу у каквом се одмарају сеоски косачи. Убијени су у потиљак, куршуми су изишли испод десног уха и отворили огромне ране, тако велике да је из њих исцурио мозак, ту крај њих, на ледину. Ту је убијено још шест сељака. Трагови крви, црни, масни на трави влажној од росе, мучни биљег посљедњег даха шест тежачких живота. Али тих шест сељака склонио је нетко од оних мало преживелих. Пошли смо даље путем, с обје стране живице од љесковог жбуња и папрати и, наједном, насред пута, не сјећам се тачно броја, десет, дванаест лешева. Чини ми се, свега два средовјечна човјека. Остало жене, дјевојке, дјечаци, дјеца. На три-четири корака од ове гомиле крви и меса – колијевка празна, без пелена, без дјетета, са сламом увоштаном од дјечје мокраће. Дијете је лежало у гомили лешева. Али глава је била здробљена, без поклопца, без капи крви у шупљој лубањи. Мозак – да ли тог дијетета? – управо мало густе беле каше лежало је поред главе, с комадима меса. Чиме је убијено ово дијете? Можда куршумом, можда кундаком, можда каменом, а можда је клинцима поткованој усташкој чизми била довољно мека глава дојенчета? Дете је лежало на левој страни, али лица окренутог небу, ручица скупљених уза се, грудни кош био је здробљен и испод прљаве кошуљице, врло мало крваве, вирио је надувен трбушчић. Дете је било женско и једног дана, требало је да се порадује животу, срећи, љубави, младости, људима око себе… – записао је Милован Ђилас.

Усташки кицош

Динка Шакића су се преживеле и усташе и логораши сећали као кицоша, увек у исполираним чизмама и савршеној униформи, али ужасно арогантног. У мучења је умео и лично да се укључи. Забележено је и то да су он и други усташки злочинац, Андрија Артуковић, министар полиције у НДХ, седели и ручали шницле док су гледали како вешају логорског лекара др Милана Бошковића, његову супругу и још тројицу којима су пронашли да су одржавали везу с партизанима.

Аутор: М. Ђорђевић

Везане вијести:

Зликовци које су мрзеле и усташе (1): Паклене игре фра Сотоне

Зликовци које су мрзеле и усташе (2): Машина смрти Макса Месара

Зликовци које су мрзеле и усташе (3): Пут у пакао Љубе Милоша