Ж | Ž

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Зликовци које су мрзеле и усташе (2): Машина смрти Макса Месара

Вјекославу Лубурићу Максу надимак Месар наденули су сами нацисти када су видели како управља усташким логором Јасеновац. Надимском се он изгледа поносио, будући да су га одушевљени обожаваоци опевали као “заповедника својих месара”.

Вјекослав Лубурић са немачким официром у концентрационом логору Стара Градишка, јун 1942.
Вјекослав Лубурић са немачким официром у концентрационом логору Стара Градишка, јун 1942.

За Лубурића је, међутим, чак и Вишња, кћи поглавника НДХ Анте Павелића, мало пред смрт 2015. године рекла да је био “луђак, умно болестан човјек, да га се уопће није могло контролирати”.

Нацисти се жале

За клупу оптуженог за ратне злочине било би довољно већ то што је управо Лубурић био тај који је у августу 1941. основао логор у Јасеновцу, наводи хрватски Експрес. Само у дечјем логору у Сиску умрло је између 1.152 и 1631 деце у језивим условима. Злогласни Месар је заправо заповедао целокупном усташком машинеријом смрти у НДХ. Није се устручавао да стреља ни домобране.

Црногорски корени

Историјски извори, међу којима је књига српског етнолога и презимењака Андрије Лубурића “Дробњаци, племе у Херцеговини из 1930, наводе да су сви Лубурићи део племена Дробњаци, настањеног у кањону Пиве, у Црној Гори. Један део је прешао у западну Херцеговину и примио римокатоличку веру, чега је, према наводно био свестан и Вјекослав Лубурић.

У садистичком пиру је толико претерао да га је крајем 1942. сам Павелић једва заштитио када га је напао Едмунд Глаисе фон Хорстенау, војни изасланик при амбасади Трећег Рајха у НДХ. Нацистички генерал је чинио све што је могао да Лубурића стрпа иза браве. Иза злогласног Месара је остало читаво море крви: десетине хиљада стрељаних, покланих, раскомаданих грађана и сељака свих доба, вера, националности, полова. Заточио је чак и важног члана Хрватске сељачке странке Владка Мачека.

При крају НДХ, 1944. управо је Лубурић био међу најзаслужнијима за спречавање покушаја пуча у марионетској државици која се тотално распадала. Био је то познати, а неуспели покушај преузимања власти у НДХ који су организовали министар унутрашњих послова Младен Лорковић и министар оружаних снага НДХ Анте Вокић.

Сам Лубурић је ипак успео да побегне из НДХ пре коначног слома. Тек након доста година и свих злочина, Лубурић се у емиграцији сетио да предложи “уједињење свих Хрвата”. Скончао је 1969. године, слично како је и сам убијао. Његов посилни Илија Станић, и сам син једног од покојних усташа, а у то време једини човек у кога је Лубурић имао поверења, био је заправо агент југословенске тајне службе Удбе.

Атентатор из Удбе

Месецима се Станић припремао да с њим остане насамо и да га пре тога дрогира прашком за спавање, како би имао чисту ситуацију. Коначно, 20. априла 1969. Станић је целу акцију припремио у Лубурићевој кући у месту Каркахенте у Франковој Шпанији.

Док је 56-годишњи усташки зликовац био у кухињи, Станић му се прикрао с чекићем и распалио га свом снагом у чело. Лубурић је пао, потом покушао да се подигне, а овај му је викнуо: “Мајку ти јебем усташку! Овако си ти маљем убијао децу у Јасеновцу!” Потом му је с још три ударца разбио главу.

Вишња Павелић је касније причала да су нацисти, а нарочито остали Немци, били врло нерасположени према усташама, те да је Павелић опстајао на власти искључиво због Адолфа Хитлера и уског круга његових највиших сарадника. Оно што тада није рекла јасно је из немачких докумената из Другог светског рата – разлог је била екстремна и примитивна усташка бруталност, покољи који су са собом носили ужасан печат најгорих психопатолошких девијација, закључује Експрес.

Из затвора у усташе

Хрватски ревизионисти данас покушавају да оправдају Лубурићеву садистичку природу тиме да му је, наводно, када је имао десет година, дакле негде око 1923, краљевска жандармерија до смрти претукла оца. О његовом детињству и младости се, међутим, мало зна, осим да је рођен 1913. у Хумцу крај Љубушког, да му је отац умро непосредно после Првог светског рата и да је одрастао у сиромаштву. Већ као 16-годишњак покушао да с адвокатом Антом Павелићем побегне у иностранство, али га је полиција ухватила и вратила мајци. Зато се тек по пунолетству придружио првим усташама у Мађарској, а слободе га је стајало то што се већ тада показао као криминалац. Документација загребачке полиције открива да је Лубурић у септембру 1929. затворен због скитње, да је у децембру 1931. кажњен са пет месеци строгог затвора због крађе 8.305 динара од Јавне берзе рада у Мостару. Још једном је хапшен због проневере, и тада је осуђен на пет година затвора. Након што је 1936. ослобођен, препуштен је улици. До рата је Лубурић био обичан криминалац, кажњаван због разних кривичних дела. Будући да је зазирао од било каквог рада, радо се придружио Павелићу и прошао обуку у усташким логорима у Мађарској. Надимак Макс му је дао његов дугогодишњи компањон Јурај Францетић Јуре током боравка у усташком кампу Јанка Пуста.

Аутор: М. Ђорђевић

Везане вијести:

Зликовци које су мрзеле и усташе (1): Паклене игре фра Сотоне

Зликовци које су мрзеле и усташе (3): Пут у пакао Љубе Милоша

Зликовци које су мрзеле и усташе (4): Најмлађи злотвор Јасеновца

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Помозите рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: