Životom platio što je bio Dražin advokat

Sudbina Dragića Joksimovića, koji je na suđenju branio Dražu Mihailovića. Morao je da plati zbog nekoliko rečenica koje su išle u prilog đeneralu. Dr Joksimović je osuđen zbog slušanja emisija stranih radio-stanica

U Starom Rimu su zapisali i ostavili kao nauk vascelom potomstvu – „Istorija je učiteljica života“. Neku hiljadu godina docnije, na beogradskom asfaltu, ovu latinsku maksimu, naš pisac, ovdašnji Milovan Vitezović, „prevešće“ na srpski:

„Istorija nam je bila učiteljica života, onda su stigli ljudi iz šume i silovali nam učiteljicu“!

I mudri Englezi su pre nekoliko vekova upozoriti: „Narod koji ne zna svoju istoriju, moraće da je ponavlja“.

Ljudi iz šume posle silovanja učiteljicu su poslali na novo radno mesto čistačice u Centralnom komitetu. I dok se ona znojila i prilagođavala novom zadatku, čisteći i brišući sve što se nije dopadalo novom poslodavcu, život je tekao dalje.

U novom jugoslovenskom grotlu ponovo će biti upisana jedinica u dnevnik. Ponavljači će ostati dosledni u ispisivanju novih istorijskih stranica. Hiljade znanih i neznanih podeliće istu sudbinu, pod udarom novih zakona. U tom teškom i dugom lancu nesreća izdvaja se beočug – sudbina dr Dragića Joksimovića, advokata i branioca đenerala Draže Mihailovića. Morao je da plati životom zbog svega nekoliko jezgrovitih rečenica koje su išle u prilog optuženom komandantu Jugoslovenske vojske u otadžbini, bez obzira na to što ga je za branioca postavio sud i Advokatska komora.

Mnogi čuveni svetski advokati slavu su stekli braneći ljude i zločine, koje su i sami osuđivali. Pravna nauka u civilizovanom svetu kaže da se i najgorima ili najnesrećnijima mora dati prilika za svestranu odbranu. Dr Joksimović, umesto slave koju bi mu donela odbrana Draže Mihailovića, našao se na udaru komunističkog režima zbog nekoliko rečenica koje su bile i tačne i potrebne, i koje ne bi prećutao nijedan iole častan branilac.

Posle završenog procesa i streljanja Draže Mihailovića, za njim su se kretale senke agenata, pratile su svaku njegovu stopu i svaku reč. On je to slutio, i bio oprezan, ne nadajući se da će mu i posete najboljih prijatelja, tokom krsnih slava i drugih verskih praznika, doći slobode i glave.

Kakva će sudbina zadesiti Čičinog advokata, moglo se naslutiti još u toku suđenja. Dan pre donošenja presude Josip Broz je, u Cetinju, na putu ka Jadran, na velikom narodnom mitingu izjavio:

– Njemu je važna njegova reakcionarna ideologija, koja se sastoji u tome da narod nije smio onda da se diže na oružje, jer ga na to nije pozvala izdajnička vlada u Londonu. On je tako postavio stvari. A zatim: ako su partizani smjeli da stvaraju svoju vojsku, a zašto ne bi smio i Draža Mihailović da stvara svoju „Vojsku u Otadžbini“, bez obzira na to protiv koga on ratuje, pa ma ratovala i protiv sopstvenog naroda? On je, kaže taj takozvani branilac, imao pravo, jer je postojala takozvana zakonita Vlada u Londonu. To je ideologija ne samo branioca Joksimovića, nego i drugih Joksimovića, koji se kriju pod demokratskim plaštom. Ovdje hoću da kažem da to nisu samo ljudi kao što je Joksimović, da se ne radi samo o ljudima njegove boje, nego da ima ljudi i drugih boja, koji se isto tako kriju pod plaštom demokratije. („Borba“ 16. jul 1946)

Taj koji se krio iza demokratske maske, kako je rekao maršal, bio je drugi advokat Đonović, takođe Dražin branilac, rođeni Cetinjanin, koji je u rodnom mestu uživao izuzetno poštovanje.

Povod za ovo javno istupanje novog gospodara Jugoslavije bio je jedan detalj sa suđenja kada je Joksimović tražio da svom štićeniku postavi nekoliko pitanja, na koja branilac ima prava po svima zakonima sveta. Predsednik suda je na to bezobzirno odbrusio:

– Tužilac je okrivljenom Mihailoviću dovoljno pitanja postavio!

To je značilo da se obustavlja svaka dalja intervencija, pa i braniočeva. Joksimović se našao u čudu, ostao je bez reči i samo raširio ruke. Spomenuti drugi advokat Đonović se tog trenutka u znaku protesta digao i napustio sudnicu. Videći da se nešto neobjašnjivo dešava, branilačkom stolu prišao je američki dopisnik United Press-a da pita o čemu se radi. Novinar je izbačen napolje, iako je u prethodnim izveštajima i tužioce i sudije opisivao u pozitivnom tonu.

U svakom slučaju, Joksimovićevi dani bili su izbrojani.Tamo gde diktatori upere prst, tamo se okreću i strele.

Šesnaestog juna 1949. godine pronela se kroz Beograd vest da je dr Dragić Joksimović uhapšen. Udba je u toku dana banula u njegov ukuću, iza Novog groblja, i vršila pretres skoro do mraka, i odvela ga.

U OPTUŽNICI JE PISALO:

„Dr Dragić Joksimović, krajem 1948. g. pa sve do juna 1949, u stanu dr Milivoja Ivankovića, gde je često odlazio radi slušanja emisija stranih radio-stanica, i na drugim mestima, zajedno s optuženim Ivankovićem, Savom Đorđevićem i dr Čedomirom Stankovićem, u prisustvu drugih lica, uzimao je učešća u političkim razgovorima, u kojima je i lično tvrdio da će uskoro doći do rata, koji će se završiti pobedom imperijalističkih sila, da će se postojeće državno uređenje u našoj zemlji uskoro izmeniti, da će naša zemlja prići imperijalističkom bloku, da će se na vlast povratiti bivše buržoaske stranke, te je radi ovoga u zajednici s optuženim Ivankovićem i Đorđevićem, koji su na sebe preuzeli zadatke da nabave statute bivših buržoaskih stranaka, pristupio pripremama za izradu novog statuta bivše Demokratske stranke“.

Na osnovu ovakvog „dokaznog materijala“ dr Dragić Joksimović osuđen je „na kaznu lišenja slobode s prinudnim radom u trajanju od tri godine, i na kaznu gubitka građanskih prava, odlikovanja i penzije u roku od godinu dana“, što po nepisanoj komunističkoj praksi značilo – vo vjeki vjekov.

Posle presude, iz Beograda je prebačen u Belu Crkvu, iz Bele Crkve u Požarevac, a iz Požarevca u Sremsku Mitrovicu, u robijašnicu koja je nazivana i komunističkim univerzitetom. Smešten u zloglasnu sobu broj osam… Nekada davno, pre rata, u njoj je bio hrvatski prvak dr Vlaček Maček, a po ratu i dr Dragoljub Jovanović. On je u tu sobu poslat je direktno iz Titovog parlamenta. Soba je planirana za 12 osuđenika, a kada je u njoj čamio Joksimović, bilo ih je 124.

U knjizi „Titovi kazamati u Jugoslaviji“, Milan Rajić piše:

„Kada sam jednom prilikom u zatvoru sreo Dragića Joksimovića i čestitao mu na smelosti i sjajnoj odbrani, skrenuvši mu pažnju da nije branio samo Dražu, nego je branio i čast Srbije i srpskog naroda, rekao mi je:

– Da, da, braneći Dražu pred očima mi je bila stalno Srbija i srpski narod. Insceniranim procesom hteli su komunisti da nas osenče i zato je bilo potrebno da se čuje glas istine, bez obzira na žrtve. Za vreme suđenja sa nekoliko strana mi je skrenuta pažnja da se ne zatrčavam i da ne vešam stvari o najveće zvono… Komunisti su pred licem celog čovačanstva izvršili jedan težak zločin, koji će im ostati za sva vremena kao sramni žig. Nisam hteo da im se uklonim s puta, a još manje da im se poklonim, pa neka bude šta hoće, ja ih se ne bojim…“

Dražin advokat je prošao kroz tantalove muke, ponižavan i vređan na svakom koraku, od zlehudog obroka do teškog prinudnog rada. Stoički izdržao sve do 1. avgusta 1951, kada se rastao sa ovim grešnim i bezbrižnim svetom.

Između 16. juna 1949, kada je zatvoren, i 1. avgusta 1951, prošlo je 775 dugih i paklenih dana. Umro je 290 dana pre isteka kazne. Njegovi posmrtni ostaci nisu predati udovici, sa objašnjenjem da „njegovo mrtvo telo mora na groblju mitrovačkog zatvora da odleži ostatak robije“.

Nekoliko dana pošto je mrtvo telo „odležalo robiju“ ostaci dr Joksimovića preneti su u njegovo rodno selo. Ali po diktatu vlasti, perjanik pravde sahranjen je u porodičnoj grobnici, u najstrožoj tajnosti, uz prisustvo udovice i dvojice rođaka. Svi drugi bili su silom udaljeni.

Advokat Dragić Joksimović iz mlađih dana

SLUČAJ NIJE USAMLjEN

Slučaj, ili sudbina, dr Dragića Joksimovića nije usamljen. Stotine najboljih sudija i advokata, hiljade javnih radnika i časnih pregalaca, velikih vaspitača i domaćina, profesora, naučnika i narodnih prvaka bili su žrtve progona komunističkog režima.

ADVOKAT I NARODNI POSLANIK

Dragić Joksimović rođen je u Bačini, mirnom i pitomom selu Pomoravlja, Srezu temnićkom, u skromnoj i poštenoj seljačkoj porodici, dana 18. juna 1893. Posle gimnazije U Beogradu završava prava početkom 1922. i doktorira u Drezdenu i u Frankfurtu na Majni. Jedno vreme je bio sekretar Ministarstva finansija, a posle advokat u Beogradu.

Pripadao je Demokratskoj stranci i bio jedan od njenih prvaka. Još kao student bio je predsednik Studentskog demokratskog kluba. Zatim je biran za narodnog poslanika kao predstavnik Demokratske stranke Sreza temnićkog.

U Narodnoj skupštini i u Demokratskom poslaničkom klubu ostavio je dubok trag.

Autor: Ivan Miladinović

Izvor: NOVOSTI

Napomena redakcije portala Jadovno.srb.: Ovaj prilog je prvi put objavljen na našem portalu 18. jula 2016. godine.

Vezane vijesti:

Na strašnom sudu | Jadovno 1941.

VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ: VATIKAN I TITOVA OKUPACIJA SRBIJE ILI OGLED IZ ISTORIJE KROATOPAPIZMA

DR ŽARKO VIDOVIĆ: VATIKAN REŽISER AVNOJA | Jadovno …