Životna trka Stevana Marijana

Ovaj Šiđanin je uspeo da pobegne sa streljanja na sremskomitrovačkom groblju 30. avgusta 1942. godine

Čovek je koji slavi dva rođendana. Stevan Marijan, 73-godišnji penzioner iz Šida, drugi put „rodio“ se 30. avgusta 1942. godine. Tog dana uoči ponoći on je pobegao sa streljanja na Pravoslavnom groblju u Sremskoj Mitrovici. Ispovest Stevana Marijana je potresna:

– U avgustu pre 39 godina Šiđani su pričali da predstoji masovno hapšenje Srba. Ja sam se u to vreme krio nekoliko dana. Ipak, ustaše su me uhvatile u mome stanu u noći između 27. i 28. avgusta. U Sresko načelstvo, gde sam zatekao dvadesetak meštana, doveden sam vezan. Odatle su me odveli u šidski zatvor. Toliko su tukli Stevana Pajića, Miloša Đorđevića, Simu Teteka i njegova dva sina da se nisu mogli prepoznati. Nove uhapšenike su stalno dovodili. Ruke im vezane žicom, stegnute kleštima.

Po malo proje

Hrabri begunac sa streljanja nije saslušavan u Šidu. Ujutro, posle svanuća, ustaše su poterale uhapšenike u zatvorsko dvorište. Postrojili su ih tri po tri u redu, tako da su jedni drugima gledali u potiljak. Nevoljnici su tako stajali do 14 časova, kada je palo naređenje da poležu. Odmah tu, na zemlji, Joša Šuk, Franja Madodić, Jaša Vasić i druge ustaše potom su ih pretresli i oduzeli im sve stvari. U njegovom sećanju takođe se urezalo da su zatvorenici izvedeni iz dvorišta i potrpani u autobuse. Tako su dovoženi na šidsku železničku stanicu, gde su utovareni u vagone. Putovalo se za Sremsku Mitrovicu. Pored Šiđana, u vagonima su se nalazili i zemljoradnici iz okolnih sela. Svi su doterani u sremskomitrovačku kaznionicu, u čijoj jednoj sobi se gušilo 220 ljudi. Inače, među njih ubačeni su špijuni, da slušaju i prenose šta govore sužnji. Svako je dobio po malo proje. U toku noći sužnji su izvedeni u kaznionski hodnik, s tim što su se prethodno poskidali u gaćice. Polugolim nesrećnicima ruke su vezane na leđa, zatim su ih postrojili i onda je palo naređenje da poležu potrbuške. Tada su ustaše počele da skaču po ljudima i da ih tuku.

Zubima odvezana žica

Svoje kazivanje Stevan Marjan povremeno prekida, uzima dah i potom nastavlja da iznosi pojedinosti o najtežem danu njegovog života:

– Posle bestijalnog iživljavanja na nama, pojurili su nas u dvorište i utovarili u četiri autobusa. Sa mnom zajedno u autobusu nalazili su se Ilija Osmokrović, Sima, Radivoj i Milorad Tetek, Dušan, Vlada i Bogdan Kolarić, doktor Dragutin Grčić i neki ljudi čijih imena se ne sećam. Kad smo stigli na groblje, iz autobusa su nas izvodili po desetoricu. Svuda oko nas ustaše. Masakrom nedužnih ljudi rukovodio je Viktor Tomić, Pavelićev izaslanik u Sremu. Tomić je lično, svojim očima sam gledao, iz revolvera ubijao streljane, one koji su davali znake života.

Šidski begunac nalazio se u trećem autobusu. Odlučio je da beži. Čika Stevan je zamolio Radu Milovanovića, koji je  u autobusu stajao iza njega da mu odreši ruke. Čovek kome može da zahvali što je živ zubima mu je odrešio ruke, uvezane žicom, koja je toliko stegnuta da mu je krv skoro prestala da struji. Istu takvu uslugu naš sagovornik uzvratio je Milovanoviću. Stevan Marjan je tako pokušao da pomogne i Iliji Osmokroviću, čije ruke, izuzetno čvrsto vezane žicom, nisu mogle da se odvežu.

Meci su samo zviždali

Upravo tada je počela životna trka čoveka sa dva rođendana. On se nalazio među desetoricom ljudi, na čijem čelu je bio dr Dragutin Grčić.

– Bio sam odmah iza doktora Grčića – naš sagovornik seća se svog begstva u slobodu. – Kad smo dovedeni, otprilike na nekih pet metara ispred grobnice, odnosno rake, jedan ustaša nas je zaustavio, radi pregleda ruku, da vidi da li su dobro vezane. Ja sam čvrsto stegao olabavljenu žicu. Taj momenat iskoristio sam i počeo da bežim. Trkom sam krenuo preko groblja, osvetljenim vatrogasnim bakljama. Ustaše su jurile za mnom i stalno pucali. Na pucanje i to što me gone nisam se obazirao. Naprosto sam letio u cik-cak lniju između spomenika. Meci su samo zviždali. Srećom, zrno me nije htelo.

Srećni begunac, pod okriljem tame, u noći, u trku s nesmanjenim tempom stigao je do Save i tu je video svoj spas. Sav u goloj vodi, oznojen, bacio se u reku i preplivao na drugu obalu kod Mačvanske Mitrovice.

Begunac je potom otišao u Zasavicu i tu je proveo punu godinu dana. 

Stevan Marijan se početkom septembra 1941. godine vratio u Srem i postao partizan u Vosutskim šumama.

Piše: M. Miljević

Ovaj prilog je objavljen u listu: Sremske novine, 7. oktobra 1981.

Vezane vijesti:

Krvavo šidsko leto 1942. godine – podsetnik