Život se razbio o kamen

Vuksan Knežević, nekada najmlađi golootočanin, posle šest decenija vratio se na „mesto zločina“ i ispovedio „Novostima“ svoju golgotu i golgotu žrtava komunističkog terora

Evo ga, Goli otok! Više ne liči na sebe. Nekad ovde nije bilo ni drvceta, ni komadić betona. Samo oštri kamen koji seče dlanove. Ni ptica nije mogla da proleti. A sad ima, čak, i turista. Ima, valjda, šta da se vidi…

Više kao za sebe šapuće Vuksan Knežević (81) dok se iskrcava na strmu golet. On je jedan od najmlađih golootočkih kažnjenika. Posle šest decenija, došao je da nam ispriča svoju priču, na pustom ostrvu nadomak Raba, gde je proveo najdužu godinu svog života.

Dok se penjemo kroz kamenu nigdinu, ka unutrašnjosti ostrva gde turisti obično ne idu, priseća se kako je tu stigao prethodnog puta. U stočnom vagonu voza. Linija od Topčidera do Bakra. Kao džakovi, nagurani u potpalublje broda koje je moglo da primi maksimalno 250 ljudi. A bilo ih je oko 1.100. Po dvoje povezanih užadima. Uz surovo batinanje, nemilosrdno su ih gurali jedne preko drugih.

Oni sa dna, pokušavali su da dišu, grabili su zavezanim rukama da se izvuku pod teretom novoubačenih mučenika. Oni s vrha, teži, propadali su na dno. Borili su se za vazduh, makar za samo jedan udisaj.

– Kad su nas iskrcali na Goli otok, u potpalublju, iza nas, ostalo je nekoliko nepomičnih tela. Bili su to prvi koji nisu preživeli – kaže Vuksan.

A, bio je to samo početak…

– Prošla je ravno 61 godina od tada – konstatuje Knežević dok se osvrće oko sebe, i pokušava da prikrije uzbuđenje. Kasnije, uz kafu i domaću lozu, priznaje da su mu noge, kako se gliser približavao ostrvu, podrhtavale. U stomaku mu je „ključalo“ i osećao je neku čudnu drhtavicu. Koju je, kaže, prikrivao od nas.

Na ostrvo smo stigli oko 10 sati, 18. septembra, skoro u isti čas kada je, pred Specijalnim sudom u Beogradu, počelo suđenje njegovom sinu Goranu Kneževiću, srpskom ministru poljoprivrede, zbog navodne zloupotrebe službenog položaja.

– Kakva koincidencija! Ako se izuzme sedam meseci koje sam proveo u pritvoru u Vršcu, i četiri i po meseca „dobrovoljnog“ rada u rudniku, u Bosni, na samom Golom otoku bio sam 14 meseci. Nevin. A Goran je samo mesec dana manje od mene proveo u pritvoru. Ni danas ne mogu da verujem da se mom sinu dešavalo isto što i meni – gorko kaže Vuksan.

Krećemo se kroz teško pristupačan deo ostrva, dok pokušavamo da nađemo čuvenu Petrovu rupu. U jami dubokoj sedam i širokoj 20 metara, opasanoj mitraljeskim gnezdima, u koju se prvo spuštalo merdevinama, a kasnije kamenim stepenicama, završavali su najtvrdokorniji – španski borci, stari crnogorski komunisti, kao i oni koje je Tito smatrao ličnim neprijateljima. Sve u svemu, njih 130, među kojima i Vlado Dapčević i Dragoljub Jovanović, stariji brat Žikice Jovanovića Španca. Oni su podvrgavani najstrašnijim mučenjima.

Nailazimo na bar dve rupe slične Petrovoj. Kasnije saznajemo da niko nikada nije našao famoznu Petrovu rupu, jer je zatrpana, a tragovi zločina uklonjeni. Kopano je nekoliko rupa sličnih njoj, baš da se zavara trag.

Ali, zato nam nekadašnji robijaš Vuksan pokazuje ostatke kamenog hotela, u kom su bili smešteni islednici i gosti s kopna, a koji je toliko bio raskošan da u njemu i danas, iako razvaljen, stoički izdržava kvalitetan parket. Pored su ostaci teniskih terena, a nešto dalje zidine radionice.

– Ovoga nije bilo, sigurno je sazidano posle mog odlaska – kaže naš vodič, koji sebe sve vreme na Golom otoku ironično zove „domaćinom“.

Prolazimo i pored upravne zgrade, i mnoštva kamenih razvalina koje su naknadno zidane kada je otok pretvoren u običan zatvor. Putićem ide voz „Goli ekspres“, pun stranih turista, koji vodi do Vele drage, i Drugog muškog logora, kog su zidali sami zatvorenici, u jesen 1950.

U njemu je naš „domaćin“ proveo najviše vremena.

Vuksan Knežević uhapšen je u Vršcu, 5. septembra 1949. godine. Imao je 17 godina i tek je upisao treći razred Učiteljske škole. Najbolji đak u osnovnoj, u Banatskom Karlovcu, gde su mu živeli roditelji, zatim i u Učiteljskoj, uzoran skojevac, akcijaš, okićen udarničkim značkama… Uhapšen je u parku, na zabačenoj klupi, dok je sedeo sa devojkom. Do danas ne zna šta je bio njegov greh. Da li je to bilo zbog starijeg brata Milana, člana Mesnog komiteta KP?

Jedna grupa Milanovih partijskih drugova izjasnila se za Staljina i Rezoluciju Informbiroa, 1948. Njegov najbolji drug prebegao je u Rumuniju. Iako Milan nije bio staljinista, sledila mu je kazna jer se „družio s pogrešnima“. Bio je jedan od prvih logoraša na paklenom ostrvu, a u vreme kad je Vuksan stigao, već se u radnoj brigadi spremao za uslovnu slobodu.

A možda je razlog bio sasvim drugi? Možda baš taj što se Vuksan zabavljao sa devojkom na koju je „bacio oko“ jedan od „viđenijih“ vršačkih udbaša? Ili su greh bile obe te stvari?

– Devojci i meni je prišao jedan udbaš koji je vodio neku stanicu agitpropa u Vršcu s rečima: „Pođi sa mnom.“ Pitam: „Zašto?“ Kaže: „Videćeš!“ Sećam se, bila je nedelja. Odmah mi je sve bilo jasno. Pitam gde ćemo i da li zna da imam kartu za Split. Hteo sam da pređem u Pomorsku akademiju. A on će: „Ne brini. Ideš samo da daš izjavu“ – seća se Vuksan, dok se po strmom kamenjaru vešto kreće ka drvenim barakama, koje su posle pedesetih srušene i zamenjene kamenim ćelijama.

I te kamene su danas ruinirane, bez krovova, sa razvaljenim rešetkama. U onim starim, drvenim, proveo je svoje prve mesece na Golom otoku, bezbroj puta cvokoćući za vreme nepodnošljivih senjskih bura.

– Doveo me je u dvorište vršačkog zatvora i tu me je bez reči ostavio. Sunce je pakleno pržilo, nigde hlada. Stajao sam i čekao od 11.30 do sedam uveče. Kad neko prođe, a retki su tuda prolazili, pokušao sam da mu se obratim. Ignorisali su me. Predveče se pojavio dežurni oficir sa policajcem i kratko dobacio: „Ubaci ovog u dvojku“ – nastavlja Vuksan.

Ubacili su ga u nešto što je podsećalo na podzemni bunker, bez prozora i svetla. Sve je bilo vlažno jer se beton ovih, tek sazidanih ćelija, još nije dobro osušio. Pipao je po mraku dok mu se oči nisu privikle na tamu. A onda je video dvojicu ljudi. Jedan je bio iz Plandišta. Drugi je čučao, umotan u kožuh. Bio je to begunac iz Rumunije, bratoubica. Nije bilo ni klozeta, ni kible. Ujutro bi dobijali tvrdo parče proje, a u podne i uveče neki čorbuljak koji je najčešće bio tek zamašćena voda. Dobio je vaške. Nije bilo ni umivanja, a kamoli kupanja.

Posle mesec i po bacili su ga u samicu. Kasnije su tu prebacili jednog zatvorenika, bivšeg načelnika SUP, starog komunistu, đaka Moše Pijade iz sremskomitrovačke kaznione. Posle će zajedno putovati na Goli otok.

– Bio je dobar prema meni sve do ostrva. A tamo me je, kao i mnogi drugi stari komunisti, razočarao. Brzo je „revidirao“ stavove i ubeđivao i mene da slušam i sarađujem.

Vuksan je uhapšen u letnjim patikama i majici kratkih rukava. Tako je prvih dana spavao na golom betonu. Tek posle dve nedelje od kuće je primio paket s odećom i kaputom. Na njemu je posle ležao, njime se pokrivao, njega je podmetao pod glavu umesto jastuka. On mu je bio jedina uteha.

– U ćeliji-bunkeru bio sam od 5. septembra do 31. decembra. Uoči same Nove godine, poveli su nas dvojicu u sudski zatvor, koji je, u odnosu na ovo, bio hotel prve kategorije. Dok smo išli ulicom vezani jedan za drugog, duboko sam udisao čist vazduh. Sitne pahulje bockale su me po licu, a ja sam otvarao usta i halapljivo ih gutao. Na ćošku, prema Učiteljskoj školi, naleteo sam na grupu đaka, koji su iz internata žurili na doček. Skamenili su se kad su me videli. Pokušao sam da im se osmehnem. Iako mi do tada nije bilo hladno, posle tog susreta počeo sam da drhtim…

Za sedam meseci, 17-godišnji zatočenik samo dva puta je bio pozvan na saslušanje. Prvi put, pet dana posle hapšenja. Morao je da potpiše zapisnik šta mu je sve oduzeto, između ostalog, udarničke značke s radnih akcija. Uzalud su tražili da prizna da je državni neprijatelj. Ponavljao je da ne zna zašto je uhapšen.

Drugi put su ga pozvali u ponoć, u sobicu bez prozora. Ne zna koliko je vremena prošlo između ta dva saslušanja. Na zidovima su, umesto slika, visile sprave za mučenje. Na sredini sobe hoklica. Tu je seo, a jedan islednik je počeo da ga ispituje. Vrlo brzo je, nezadovoljan saradnjom, počeo da viče: „Bando, nećeš ništa da pričaš!?“ Utom, iza paravana istrčaše dvojica gorila, jasno pokazujući koliko su nestrpljivi da jurnu i prebiju ga. A onda je islednik besno udario nogom u hoklicu. Mladić je poleteo dole, prvo od islednika dobio pesnicu u glavu, a onda od batinaša udarce čizmama po celom telu. Osvestio ga je miliconer, polivši ga kofom vode, i odvukao u ćeliju.

Bio je u grupi od šestoro ili osmoro zatvorenika, ne seća se tačno, koje su jednog martovskog jutra iz vršačkog zatvora poveli ka Beogradu. Dok su autobusom prolazili kroz njegovo selo, video je ljude kako žure na posao. Onako vezan, pokušavao je da lupne o prozor, da ga bilo ko spolja vidi, da može da poruči ocu i majci da više nije u Vršcu, da ga negde vode. Niko nije smeo ni da pogleda.

Vozili su ih prvo u Pančevo. Tu je u ponoć potpisao presudu na pola parčeta papira, tipsku, izvučenu na šapirografu, u kojoj je samo mastilom napisano njegovo ime i da se osuđuje na 20 meseci društveno-korisnog rada:

– Umesto 20 meseci, nekako sam pročitao 20 godina! Te noći mi se po glavi vrtela ista scena, sa poslednje krsne slave. Pošto nismo imali crkvu, otac me pošalje s drugom u susedno selo, kod popa, da presečemo kolač. Na pola puta, drug i ja presečemo sami kolač, vino popijemo, a novac za popa strpamo u džep.

Kasnije, na slavi, rodbina je sedela u jednoj sobi, a lokalni komunisti u drugoj. Otac je voleo da ih začikuje: „Bolji je moj Bog nego vaš Marks!“

– Među njima je bio i jedan udbaš koji je cinično ocu dobacio da ni njegova slava nije prava i ispričao mu šta sam uradio sa kolačem. Otac se samo okrenuo i dobacio mi: „Proklet bio!“ Ušao je u sobu i bacio kolač. Baš ta scena me je cele noći pekla i brideo sam zbog nje.

Kad su konačno stigli u Beograd, na Topčideru ih je čekala kompozicija sa stočnim vagonima. Tu su se slivali zatvorenici iz Vojvodine i uže Srbije, njih više od 1.000. Dali su im po hleb i malo marmelade, potrpali ih u furgone i zamandalili vrata. I dalje su bili vezani užadima. Neki su halapljivo jeli. Vuksanu je cimer iz vršačke ćelije preporučio da sačeka, da ne žuri. Bio je u pravu. Posle dva sata u vagonima je počela agonija. U marmeladi je bio laksativ koji je proterao sve koji su je jeli. U početku su vršili nuždu samo po uglovima vagona, a posle po sebi i svojim sapatnicima. Nije moglo da se diše od nesnosnog smrada.

UČITELj I PISAC VUKSAN

Knežević je rođen 1931. u Točilovu (Raška oblast). Odrastao je u Banatskom Karlovcu. Posle Učiteljske škole, završio je Filološki fakultet u Beogradu. Od 1961. živi u Zrenjaninu. Radni vek proveo je kao učitelj. Posle odlaska u penziju počeo je da piše knjige. Do sada je objavio 10, od kojih je nekoliko, na ovaj ili onaj način, vezano za Goli otok. Prvu, autobiografsku, „Krivica nevinosti“, publikovao je 1996.

– Oko ponoći smo stigli u Bakar. Preko šina je bila daska po kojoj nas poteraše kroz špalir batinaša, ka moru. Izubijani ljudi su odjednom iza špalira nestajali nadole. Mislio sam da nas bacaju u talase, da bih, kad je na mene došao red, shvatio da nas trpaju u potpalublje broda. Nagurani, bez vazduha, jedni preko drugih, krenuli smo ka Golom otoku – seća se Vuksan Knežević.

Vrlo brzo dočekaće ga novi špalir, ovoga puta zatvorenika, mučenika, kao što je bio i sam, povici „Ua, bando!“, podmukli udarci pesnicama i nogama u slabine, nepodnošljivi bolovi, poniženja, bure, gomile kamenja i džakova pod kojima se pada od iznurenosti. Tako je preživeo svoju prvu godinu punoletstva. n

NA HILjADE MRTVIH

Goli otok se prostire na 4,7 kvadratnih kilometara, istočno od Istre, u Velebitskom kanalu, između ostrva Rab, Sveti Grgur i Prvić. U Prvom svetskom ratu Austrougarska je na njemu čuvala ruske zarobljenike sa Istočnog fronta. Posle sukoba Tito – Staljin, 1948. godine, na Golom otoku se otvara zatvor za političke kažnjeninike, ali je bilo i nešto osuđenih ratnih zločinaca iz Drugog svetskog rata, mahom ustaša. Prvi zatvorenici stigli su u jesen 1949, poslednji su otišli 1956.

Većina zgrada na ostrvu bila je smeštena između uvala Mala Tetina i Melna. Sredinom pedesetih zatvor je sa saveznog nivoa prešao na republički, pa je Hrvatska tu do 1988. čuvala obične kriminalce.

U vreme Rezolucije IB, to je zvanično bilo Radilište administrativno kažnjenih muškaraca/žena društveno-korisnim radom. Ideja je bila da se izoluju Staljinove pristalice kako bi, u slučaju napada Sovjetskog Saveza, lako bile likvidirane. U svakom trenutku na ostrvu je bilo između 2.000 i 3.000 zatvorenika, koji su se delili na „bandu“ i „revidirce“. Bilo je i pripadnika radne brigade. To su oni koji su se „popravili“ i spremali za odlazak kući.

Do danas ne postoje precizni podaci, ali računa se da je kroz logor za sedam godina prošlo između 40.000 i 60.000 ljudi. Procene broja mrtvih su još nepreciznije. Mada su hrvatski istoričari identifikovali imena nešto više od 400 umrlih, spekuliše se da je od 3.000 do 15.000 ljudi tu skončalo pod batinama, od iznurenosti, difterije ili se prosto ubilo skokom u ambis. Procentualno, 44 odsto zatočenih bili su Srbi, 21,5 odsto Crnogorci, 16 odsto Hrvati, a pet odsto Makedonci. Bilo je nešto malo i Slovenaca i Albanaca

Zatvor se sastojao od četiri logora: Prvi muški (Mala žica), Drugi muški (Velika žica), Petrova rupa (Kota 101) i kasnije Ženski logor. Prvi ženski logor bio je na Svetom Grguru, kao i oficirski logor.

Autor: Vojislava C. SpasojeviĆ

Izvor: VEČERNjE NOVOSTI

Vezane vijesti:

Amerika „žmurila“ na Goli otok | Jadovno 1941.

Na Golom Otoku procentualno bilo najviše Srba i Crnogoraca …

Teže je bilo gledati mučenja na Golom otoku, nego trpeti …