Život je pobedio i u koloni

„Novosti“ sa Nenadom Abramovićem, jednim od 250.000 Krajišnika koji su avgusta 1995. godine izbegli u Srbiju: Tog dana zlo se osećalo u vazduhu. Granate su padale na sve strane

Napomena redakcije portala Jadovno.srb.: Ovaj prilog je prvi put objavljen na našem portalu 05. avgusta. 2017. godine.

Prođoše 22 godine, ali taj dan, 4. avgust – neće nikada. Njega ću pamtiti doživotno. Jasno. Svaki detalj, sav jad i suze, i onaj duboki, strašni bol što razdire dušu… A ipak, danas, posle mnogo godina, kad pomislim na tu beskrajnu kolonu kojoj je jedini put bio prema istoku, prema Srbiji, shvatam da je, i pored svih muka i nesreće, to bila kolona u kojoj se odvijao život – u njoj su ljudi umirali, ali su se i deca rađala…

Ovako, za „Novosti“, govori Nenad Abramović (49), iz beogradskog naselja Veliki Mokri Lug. Ovaj nekadašnji žitelj Starog Sela kod Siska jedan je od 250.000 Srba koji su pred zlokobnom „Olujom“ napustili svoja ognjišta i pošli, kako kaže, jedinim putem mogućeg spasa, u koloni koja je vodila prema Srbiji. Dok govori, iako se trudi da to ne primetimo, Nenad ne može da sakrije osećanja… Ona izviru iz svake reči, pogleda, iz malobrojnih starih fotografija koje čuvaju uspomene na detinjstvo i mladost u zavičaju…

– Tih avgustovskih dana u vazduhu se osećalo da se sprema zlo. Otac Milan, mati Anka, brat Dragan i ja obavljali smo svoje brojne seoske letnje poslove, a ja sam dodatno bio zaposlen i u obezbeđenju fabrike „Gavrilović“ u Petrinji. Baš tog 4. avgusta, bio sam u noćnoj smeni, kada su u 4.15 ujutru američki avioni počeli da sipaju bombe na Petrinju. Sve veze su istog trena bile prekinute… Odmah mi je bilo jasno da je Srpskoj Krajini i Krajišnicima došao crni, sudnji dan, da počinje pogrom.

Pred nadirućom hrvatskom vojskom, Nenadu je, priča nam, jedini izlaz bio most na Uni. Da ode u rodno selo, „da ga se nagleda bar još jednom“, nije imao šansu. Nespokojan je bio i zbog roditelja i brata, jer o njima ništa nije znao.

– Kad sam ih ugledao u Dobrljinu kod Prijedora, svanulo mi je. Brat je vozio našeg plavog „stojadina“, a otac traktor. Zajedno smo nastavili dalje. Otac i brat u „stojadinu“, a u traktoru mati, ja i tetka Milja Juzbašić, koju smo našli u jarku pored puta. Granate su padale, na sve strane suze, strah, glad, žeđ… Ali najvažnije je bilo preživeti i ugledati Srbiju…

* Foto: Vojislav Danilov

Posle šest dana i noći agonije, kako priča naš sagovornik, s porodicom je u Srbiju ušao na prelazu Šepak-Trbušnica, kod Malog Zvornika.

– Iscprljene i očajne, prigrlio nas je narod u Mačvi. Dočekali su nas kao rođenu braću. Mačvani su nas nahranili, napojili, okupali, presvukli… Pamtiću im to dok sam živ. Kako god da smo se kasnije snašli, taj bratski zagrljaj u Mačvi bio je presudan. Ohrabrio nas je, podržao. Pokazao je da nismo pušteni niz vodu, da smo u svojoj Srbiji.

Tek posle pola godine, priča naš sagovornik, shvatio je šta je i njega i srpski narod iz Krajine snašlo. Za mnoge prognanike bili su to, kako veli, dani velikih, strašnih životnih lomova.

– Onda sam jednog dana shvatio da život neumitno ide dalje, da moram da se otrgnem od tuge, da sam jak i da će život koji je preda mnom najbolje ućutkati i pobediti „Oluju“. Počeo sam da radim, da stvaram… Izgradio sam kuću, oženio se Tanjom iz Preševa, dobili smo dve ćerke Draganu i Mirjanu. Sa zemljacima osnovao i udruženje „Zavičaj“.

U rodno selo Nenad je prvi put otišao 2002. godine. Bio je to dan, kako kaže, pomešanih osećanja i novog nespokoja.

* Foto: Vojislav Danilov

– Našu kuću i imanje bili su uzurpirali Hrvati iz Bosne. Sve je izgledalo drugačije. Pustinja. Kuća opljačkana, zarasli voćnjaci, zaparložene njive… U jednom trenutku zapitao sam se da li sam ikada tu živeo. Ali i to sam prevazišao i odlučio, ne da prodam, nego da vratim svoju kuću i imanje. I uspeo sam posle višegodišnje borbe. Ostvario sam želju i san da na svoje pradedovsko ognjište, u svoju kuću, u mom Starom Selu na Baniji, avgusta 2008. godine dođem sa ćerkama i suprugom. One sada znaju da je taj komad banijske zemlje njihov koliko i ovaj u Velikom Mokrom Lugu. A znaće to, ako bog da, i moji unuci i praunuci.

* Foto: Dragan Milovanović

TRAKTOR SPASA

U dvorištu porodične kuće Nenad kao zenicu oka čuva traktor IMT kojim je te 1995. godine došao u Srbiju i njegove tablice „Sisak 5406“, koje je promenio tek prošle godine.

– Traktor je svojevrsni simbol egzodusa i spasa prognanika iz Krajine – kaže Nenad. – Nas je spasao. Nije nas izdao šest dana i noći. I dan-danas je ispravan, a hranio nas je i ovih minulih godina. Hteo sam pre dve godine da ga prodam, ali nisam mogao. Nisu mi dale ćerke…

ALEKS MARIĆ, KOŠARKAŠ: UBILI MI DEDU, ALI NE MRZIM

Bol je svakodnevna, ne jenjava. I neće nikada. Izgubio sam članove najbliže familije, dedu i rođenu tetku po majčinoj strani. Mi, porodice, dugujemo našim nastradalima da se sazna i objavi ko su počinioci velikog zločina. Neću naći mir dok to ne saznam.

To, za „Novosti“, poručuje poznati košarkaš Aleks Marić, i gorko nastavlja:

– Više od 2.000 ljudi je stradalo, mnogo imovine pokradeno, popaljeno. Zagreb posle toliko godina i dalje ćuti. Izgubio sam najmilije u „Oluji“, ali ne mrzim nikoga. Imam prijatelje među Hrvatima i drugim narodima. Nikad nisam ljude delio po naciji, veri, već gledao ko je čovek.

Pred Bogom, smo svi jednaki. Svaki život je vredan, ali boli kada televizije emituju priloge o nekom atentatu u kojem su nastradale dve-tri osobe, a ceo svet ćuti o našim žrvtama.

PODVIG DEČAKA IZ VOJNIĆA: DEJANOV „JUGO“ POBEDIO AVIONE

Među dečake podvižnike, upisao se tog avgusta 1995. godine i Dejan Popović, iz Gejkovca kod Vojnića. Ovaj desetogodišnjak jedva je nogama dohvatao papučice automobila.

No, to ga nije obeshrabrilo da u očevom „jugu“, osam dana, gotovo neprestano, vozi od rodnog sela do Obrenovca. Sa njim u automobilu bili su majka, sestra, baka i jedna rođaka sa bebom od 14 meseci.

Preživeli su i muslimansku blokadu kod Topuskog i raketiranje hrvatskih „migova“. S porodicom, junak Dejan Popović danas živi u Obrenovcu.

EPOPEJA DRAGANA MIOKOVIĆA: USPOMENE U PRIKOLICI

DRAGAN Mioković iz Gračaca, iako je imao samo 12 godina, „kao veliki čovek“ seo je za volan traktora 4. avgusta ujutru. U prikolici su bili njegov mlađi brat Duško i majka.

I nešto malo stvari što se na brzinu moglo spakovati i poneti. A pred njim borba za život, besani dani i noći, neizvestan put dug više od 600 kilometara.

Verovao je, kako je kasnije pričao novinarima, da kuću napušta dok akcija ne prođe… Dragan danas živi u Beogradu, uspešan je stručnjak informacionih tehnologija, oženjen je i ima ćerku.

HEROJSTVO DVANESTOGODIŠNjAKA: JOVAN SPASAO 17 STARACA

Dečaku Jovanu Basari, iz Lapca, „Oluja“ je život pretvorila u oluju. Imao je 12 godina kada je iz ratnog vihora, vozeći traktor 13 dana i noći do Srbije, spasao sedamnaestoro staraca. Ali, u izbeglištvu, ostavljen je na cedilu. Dečak koji je tako snažno u svojim rukama držao traktor pun ljudi, nije imao snage za novi podvig.

Okružen porodičnom tragedijom, gubitkom bližnjih i nemaštinom, dospeo je najpre u Popravni dom u Kruševcu, a nekoliko godina kasnije i u Kazneno-popravni zavod u Sremskoj Mitrovici. U ispovesti za naš list, marta 2009. godine rekao je: „Zlo vreme. Povukli me loši ljudi. A nije teško izbegličko dete gurnuti da potone.“(J. M.)

Autor: Jelena MATIJEVIĆ

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Lutke u koloni

Čestitam vam „Oluju“!

Obeležen dan sećanja na žrtve akcije Oluja (VIDEO)

ZAŠTO SU STRADALI Srbi Krajišnici?!

22 godine od pogroma Srba u „Oluji“: Pamtimo zbegove i jame