Živojin Mišić: Deco, ostavljam vam samo čast

Umoran od posla i pomalo malaksao od nekog virusa koji me je drmao, došao sam nekako napet, izgleda ni ne shvatajući kakva je to krv koja teče u venama mog sagovornika – i šta to uistinu danas znači. Kasnio sam, po zloj svojoj navici, ali nije mi zamerio; krupan i krepak, stisnuo mi je ruku, i dobronamerno me odmerio svetlim očima, kroz isto tako svetle, žućkaste trepavice. Taj me dodir, prijateljski, nekako namah umirio i kupio. I odmah izmamio uzvratni osmeh, i to ne onaj kurtoazni, već zaista bratski, sinovački…

U razgovoru, vreme je stalo. Postavljao sam mu sto i jedno pitanje, a čini mi se da sam mogao da teram… i deset puta duže. Prababa mu je, kaže, bila nemačkog porekla, ali je u poznim godinama, pod utiskom zverstava koje su njeni sunarodnici počinili nad Srbima u dva svetska rata, i ona primila pravoslavnu veru. Gospodin Đorđe nije zapamtio svog slavnog pradedu, ali prabaku jeste. Njoj je i krst na sahrani nosio.

Oca, Dalmatinca i kraljevog oficira, streljali su mu komunisti u Valjevu 1944, približno na istom mestu gde su mu Nemci 1941. ubili dedu. On i majka su se zlopatili po okončanju revolucije, lutali od nemila do nedraga, a on je pokušao da izlaz iz te zemlje koja mu nikada nije postala Otadžbina nađe bekstvom u Francusku, gde je punih pet decenija radio najteže poslove. Tamo je proživeo svu gorčinu emigrantskog života, da bi se tek 2008. konačno skrasio u Srbiji. Nastanio se, opet ne slučajno, u ulici koja nosi ime njegovog pretka, nedaleko od nekadašnje stanice “Dobropoljske“, mesta toliko značajnog i za njegovu porodicu i za celokupnu srpsku istoriju. Kraj njega je i Rajsova kuća.

Muke muče sa “investitorima“ i divljom gradnjom u svom kraju, koji ne samo da menjaju izgled, već i otimaju dušu starog kraja. Bacili su oko, veli, i na kuće srpskih velikana s početka 20. stoleća.

Mnogo je muke bilo u životu ovog čoveka koji nijednom zbog toga nije u našem razgovoru zaroptao i kojem je Republika Srbija, čini se, sve učinila da zagorča i ovaj manji deo života što mu je preostao da u njoj proživi – a on je opet svim srcem ljubi. Više puta smo u razgovoru pomenuli zvučno ime njegovog pradede i njegovih saboraca, ali, da li iz pristojnosti ili ravnodušnosti, na to niko nije reagovao. Sve bi to i bilo razumljivo da jednog trenutka ne opazih kako u restoran žurnim korakom uleće drugorazredni političar, deo raznih vladajućih koalicija i kombinacija još od 1990-ih, a ujedno skorojević koji se kao takav pročita na prvu.

Prva asocijacija mi beše kako nastaje nova elita, pred kojom, isključivo mereći dubinu njihovog novčanika, sva izveštačena okolina ničice pada, deli im osmehe i komplimente. A novopečena aristokratija se uživljava u ulogu i tapše po ramenu, deli napojnice… Ovaj, što mu sada baš tako prilaze, više i ne zna šta sve poseduje od nekretnina. Kažu da je postao i jedan od većih kolekcionara starina u gradu. Skup je to hobi, namenjen retkima. U to upitah i mog sagovornika: je li mu od pradede ostao bar koji predmet u nasledstvo.

“Ne, moj pradeda je imao šestoro dece. Niko tu nije bogzna šta nasledio, mada je dosta toga od njegovih ličnih stvari sačuvano u muzejima. Majka mi je pričala da je on, baš kad je umirao ’21-e, rekao njima, deci:
‘Ostavljam vam samo čast“’ – reče mi praunuk vojvode Živojina Mišića – i zagrcnu se u suzama…
ali ne dopusti da mu se skotrljaju niz obraze.