ZEMA

Koliko treba biti nečovek i ubiti nenaoružanog vojnika od devetnaest godina na odsluženju obaveznog vojnog roka dok bezbrižno igra bilijar?

– Druže poručniče…
Okrenuh se da vidim ko je. Vojnik malo niži od mene, u tamno maslinastoj uniformi koju su u našoj jedinici nosili diverzanti, sa beretkom na glavi koju su tada nosili samo pripadnici vojne policije i specijalnih jedinica.

Stajao je u stavu mirno i pozdravljao me desnom rukom prinetom slepoočnici. Mislim da nisam imao beretku na glavi jer smo se nalazili unutar zgrade pozadinskog dela Komande 2. vojne oblasti u Sarajevu, pa sam samo klimnuo glavom.

Izvor: BUNARBLOG ; Autor: Željko Pantelić, 29. aprila 2013.

NAPOMENA: Svi navodi izneseni u ovom tekstu su lični stav autora i ne moraju odražavati stavove redakcije portala. U cilju sveobuhvatnijeg informisanja javnosti, objavljujemo i priloge od značaja za misiju udruženja Jadovno 1941. čak i kada su oni potpuno suprotni njegovim stavovima.

– Izvoli – rekoh.
– Hteo sam nešto da Vas pitam-reče spuštajući ruku. Rekli su mi da ste Vi iz Šapca.
– Da, jesam.
– I ja sam-odgovorio je ushićeno kao da je tog trenutka dobio skraćenje vojnog roka pa može ići kući.

Kako je pravilo službe nalagalo, kao stariji po činu sam mu pružio ruku i tu smo se upoznali detaljnije. Saznao sam da je sa Čavića, da je u Vojnoj policiji kasarne ,,Viktor Bubanj” u Sarajevu, da oni tamo u Vojnoj policiji nose te uniforme jer im nisu stigle maskirne i da je raspoređen u grupu koja obezbeđuje prijavnicu u zgradi gde smo se nalazili.

Pošto se moja kancelarija, ujedno i soba gde sam boravio, nalazila baš preko puta prijavnice, viđali smo se svaki put kada je bio na dužnosti dežurnog.

Tršavi devetnaestogodišnji dečkonja je uvek bio nasmejan i raspoložen, tako da ga posle nekog vremena nisam ni oslovljavao vojnički nego ustaljenim vojničkim pozdravom za one iz istog kraja-,,zemo” (skraćeno od zemljak). Njemu je to imponovalo, ali nije zloupotebio, uvek je bio vojnički uredan i ošišan ,,na keca”.

April u Sarajevu 1992. je bio toliko napet tenzijama da se jedva disalo. Lisabonski dogovor Srba, Hrvata i Muslimana o stvaranju konfederativne države, kojim bi se izbeglo krvoproliće, propao je jer je Alija Izetbegović nakon tajnog sastanka sa američkim ambasadorom u SFRJ Vorenom Cimermanom 28.3.1992. povukao svoj potpis sa dogovora i proglasio nezavisnu unitarnu BiH, čime su ukinuti Srbi kao konstitutivan narod.

Amerika, Nemačka i neke druge zapadne zemlje su momentalno priznali takvu BiH, iako su znale (ili možda upravo zbog toga) da je to potpuno isti scenario koji je prethodio ratu u Hrvatskoj. I iako će kasnije uticajni američki kongresmen Tom Lantoš priznati da je pravi geopolitički cilj Amerike bio stvaranje muslimanske države u centru Evrope, koji su trebali da cene i lideri najvećih muslimanskih zemalja i zastupnici džihada, korumpirani mediji će kao jedinog krivca za rat u BiH proglasiti lidera bosanskih Srba Radovana Karadžića. (A upravo ta podrška bosanskim muslimanima, a kasnije i Albancima sa Kosova, postala je glavni američki kontraargument u raspravi sa islamistima oko upada u Avganistan i Irak.)

Sama Komanda je počela da se osipa jer se deo starešina koji je otišao na godišnji odmor nije mogao da vrati na dužnost, međugradski saobraćaj se nije odvijao, a u gradu su stalno nicale nove barikade. Bila je to tiha opsada Komande, ali se još uvek moglo kretati ulicama. Jeste da se svaki pokret morao najavljivati i dogovarati, ali su ustaljene linije dostave hrane i prevoza sredstava između kasarni funkcionisale bez većih problema.

Deo pripadnika Zaštitnog puka u kojem sam bio i ja išao je u mešovite patrole sa pripadnicima MUP BiH da razvađa zavađene strane, ali zbog sve češćih sukoba jednostavno nije bilo ljudstva da se svugde stigne, a i zbog sve većih tenzija izazvanih upadom u Bosanski Brod i masakrom u Sijekovcu (26.3.) i na Kupresu (3.4.) sa tom praksom se prestalo.

JNA jeste u tim trenucima bila najjača vojna sila na terenu i garant mira, ali nesposobno vojno rukovodstvo je dozvolilo da nam se postepeno ograniči sloboda kretanja i da postanemo zatočenici u zgradi Komande, kao što se prethodno dešavalo u Sloveniji i Hrvatskoj.

Pripadnici muslimanskih paravojnih formacija sa vozilima koje su imale ručno rađene tablice BiH, u raznim vrstama uniformi i sa naoružanjem u nekoliko navrata su privođeni pa puštani, jer je gen.Kukanjac smatrao ,,da ne predstavljaju pretnju za JNA“.

Uglavnom, 20.4.1992., negde oko podne, moj Zema je krenuo da izađe iz pozadinskog dela Komande. Predao je dužnost svom klasiću još negde oko devet, ali je ostao jer je po rasporedu bio slobodan taj dan. Sačekao je neke drugare i rekao da idu u kafić koji se nalazio između glavnog dela Komande i džamije na Bistriku.

Sećam se da sam mu rekao da bude oprezan, jer su veče pre toga starešine iz puka upravo zbog pomenutih tenzija upale u kafić i ukorile vojsku što se nalaze u tolikom broju na jednom mestu. Odgovorio je da vojnici stalno tamo idu i da ,,niko neće na narodnu vojsku”. Stavio je beretku na glavu i, iako smo se već sprijateljili i bili više od starešine i vojnika, pozdravio me vojnički i pošao da izađe. Nije morao, niti bih ja tražio, ali je bio primeran vojnik i ukazivao mi je čast.

Na vratima sam mu rekao da mi ponese nešto od intendantske opreme iz kasarne ,,Viktor Bubanj”, ne sećam šta, ali znam da je pre nego što je zatvorio vrata rekao ,,Razumem, doneću Vam sutra.”

Rafal se začuo nedugo posle toga.

Vojnici su počeli da se komešaju i izlaze napolje kako bi videli šta se desilo. Vratio sam ih unutra i rekao da se sklone od prozora dok ne proverim šta je. Uzeo sam pušku i ugledao starešine koje su trčale iz glavnog dela Komande prema kafiću, ali nisam znao ni šta se desilo, ni šta bi trebalo da uradim, jer tada niko nije pucao.

I sam sam potrčao uzbrdo, gde je deo kolega iz jedinice sprečavao ostale da priđu. Naređeno je da ostane krimi tehničar i da se pristup dozvoli samo istražnim organima kada dođu. Bio sam u tom drugom krugu obezbeđenja lica mesta, koji nije dozvoljavao civilima i vozilima da priđu i poremete tragove, gde sam čuo da su rafalom teže ranjeni dvojica vojnika dok su igrali bilijar, a da je treći lakše ranjen.

Jedan od mojih vojnika, takođe Šapčanin, rekao mi je kasnije da je on trebao da bude sa njima, ali je zakasnio jer je čekao da podigne vojničku platu. Došao je neposredno nakon što je ubica ispalio rafal sa vrata kafića. Pomogao je Zemi, ranjenom u stomak, da izađe napolje i sačeka sanitet.

Dok su čekali, rekli su mu da je ubica pobegao levo od kafića, kroz uličicu iza samoposluge prema Bistriku. Drugi vojnik pogođen u glavu nije davao znake života i on je iznet ispred ulaza, dok treći pogođen nije bio vojnik, trećeg vojnika je rafal igrom slučaja promašio, već civil, musliman, koji je takođe bio gost.

Taj momak muslimanske veroispovesti, ranjen u zadnjicu, prevezen je pod rotacijom BOV-om vojne policije u vojnu bolnicu, gde mu je hirurškim putem odstranjeno strano telo, nakon čega je izjavio ,,Vodite me odavde, neću da budem u četničkoj bolnici”.

Zema je podlegao povredama, a u vestima je javljeno ,,da su ubijena četvorica telohranitelja generala Kukanjca“, valjda da bi se takav bezumni čin opravdao i uspeh uveličao.

Koliko treba biti nečovek i ubiti nenaoružanog vojnika od devetnaest godina na odsluženju obaveznog vojnog roka dok bezbrižno igra bilijar? Ako to bosanske vlasti predstavljaju kao borbu za slobodu, čiju su to oni slobodu ugrozili i na koji način? Da li postoji neka merna jedinica nečoveštva?

Sutradan mi Zema nije doneo naručeno iz kasarne. Niti preksutra. Niti sam ga ikada više video. Zvao se Saša Urošević i danas je dvadeset jedna godina od kada su on i vojnik Predrag Ninkov mučki ubijeni u kafiću na Bistriku.

Iako su muslimani rekli da znaju ko je počinilac, za taj zločin niko do sada nije odgovarao, niti se neko izvinio njihovim roditeljima.

Počivajte u miru momci…

NAPOMENA DOPISANA 20.4.2015.:
Posle višegodišnje potrage i nekoliko apela prilikom gostovanja na TV Šabac najzad sam preko jednog bivšeg vojnika po ugovoru došao do oca Urošević Saše. Nakon razgovora sa njim ispravio sam neke podatke u blogu jer ipak otac najbolje zna kada su mu je sin ubijen, a ne ,,zvanična dokumenta“ u kojima se i 23., i 28., i 29.4.1992. vode kao datumi ubistva, zavisno od toga ko je podatke prikupljao.

Na slici ispod je obaveštenje o četrdesetodnevnom pomenu koje dvadeset tri godine stoji na kući Živojina Uroševića.

Danas sam posle 23 godine najzad otišao da zapalim sveću svom Zemi na seosko groblje u Rumskoj, gde je sahranjen pored majke koja je umrla kada je Saša imao četiri meseca.