Жељко Свитлица: 300

Један од наjпознатиjих споменика НОБ-а налази се на Петровоj гори у Кордуну.

Дjело jе познатог ваjара Воjина Бакића, а у посљедњем рату доживио jе судбину многих грађевина и спомен обиљежjа исте врсте – уништила га jе воjска Хрватске.

Споменик на врху Петровцу jе подигнут у част устанка народа Баниjе и Кордуна и jедног догађаjа коjи би заслужио наслов холивудског спектактла, али како су се код нас античке и епске битке догађале “свако мало“, затрпан jе у шумама Петрове горе и заборављен као и многи слични.

Стезање обруча наоружаних усташа и домобрана око народног збjега на Петровоj гори проузроковало jе jедан очаjнички покушаj – jедан скок у амбис, jедно “нека буде што бити не може“, jедан харакири – покушаj пробоjа око 300 српских сељака наоружаних само рогуљама и вилама кроз обруч истребљивача. Они су изгинули, али jе обруч пробиjен нешто касниjе.

Триста сељака, коjи су живjећи у миру, раниjе можда имали међусобне несугласице око земље, око међе, око сеоског пута, коjи су завидили jедан другом на благу, голим рукама су кренули да пробиjу обруч ничег другог до смрти и уништења.

Таj догађаj jе само jедан од оних коjи описиjу прави карактер антифашистичке борбе код нас – она jе рођена и одржала се из жеље да се сачува голи, убоги живот.

Да би се таj живот сачувао народ jе гоњен често бjежао у планине, jош даље од своjих села, такође разбацаних по бреговима у распореду коjи jе увиjек више одређивала мука и бjежање, него план.

Дубоко у ХХ виjеку, маjке су дjецу превиjале по пећинама криjући се од авионских бомби технолошки надмоћног и агресивног неприjатеља

Зато, има нечега у нашим горама. Имена Козара и Петрова гора, више су одређене изгибиjама него своjим природним љепотама. Када се умирите и дубоко загледате у наше шуме или планине, jавља се осjећаj да из њих – осим природе, осим биологиjе и љепоте – чили историjа.

Док маjски вjетар преврће лишће на сребрену страну у човjеку се jавља некакав титраj, слутња на битке из прошлих времена и стрепња истовремено.

Док слушаш одjек птичиjег пjева кроз шумарке, као да ти крв jурне кроз вене утрнуле руке. Стоjиш на врху брда и чуjеш хучање брзе риjеке доле у кланцу, а као да си већ некада био ту краj исте букве.

Предраг Велиновић, професор режиjе на београдском ФДУ и бањалучкоj Академиjи умjетности, режисер филма „Мотел Нана“ рекао jе jедном да овде постоjи стални осjећаj сjете и одређене непромjенљивости и тjескобе, и да jе „толико присутан да ће човjек, чим стави камеру, и дуго снима кадар, несумњиво то прениjети на платно“.

Никад ми „са ових простора“ нећемо моћи побjећи нити се дивити овоj љепоти без помисли на сву крв коjа jе проливена и сво зло коjе jе видjела, нити ће ово постати мирно одмаралиште и бања за душу и тиjело. Сви коjи се моле треба да се моле да крви више не буде и сви коjи раде треба да раде на истом задатку.

Можда, jедном када не буде људи на на овоj вjетрометини, када нека стихиjа затре све од мора до риjека и када утихну шуме, а блиjеди и избезумљени духови побjегну, потоци ће самљети кости, а jаме се напунити водом и заборавиће земља да jе икад упила крв или приjеку риjеч – вода ће бити вода, камен камен, дрво дрво, а са неба ће са кишом попадати клетве.

Извор: Фронтал

Везане виjести:

Милан Пантовић: ЗАПИС СА КОРДУНА, ЉУТА ЛИЧКА ЗИМА

“Олуjа” jе довршила оно што jе давно започето

Позив на народни збор на Петровоj гори 12.05.2012.