Жељко Кресојевић: ВИДОВДАН – ДАН ВЕТЕРАНА

ПРОМЈЕНИЛА СУ СЕ ВРЕМЕНА … кажемо често. Само нам се чини… ЉУДИ СЕ МЈЕЊАЈУ…

Не заборавите породице оних који су пали, дjецу њихову, жене, мајке и очеве, браћу и сестре …Обиђите их. Ако ништа друго попричајте са њима…

Не заборавите оне који са посљедицама, са ожиљцима живе. Cа гелерима и зрнима у себи… Kрећу се штакама, на протезама, помоћу колица…

. . .

Ал` тко те 1971. бранио као најситнијег у разреду… тај улијеће 1981. без много питања у тучу на забави код Вује Цревара (а зна добро да смо је ми закували).

Такав ће те извући рањена из тенка који гори у Подвожићу, почетком новембра, јесени 1991…

Свратит ће ти до матере 2001. Упитат ће за здравље, треба ли јој што јер си ти далеко. Натесати јој суварака за потпалу. Унијети нарамак сувих дрва под стреху…

Запалит ће ти воштаницу на зараслом крајишком гробљу, првих дана аугуста 2011. Гледат ће дуго у њезин пламен који се бори са вјетром.

На поласку ће дотаћи хладан камен на коме већ полако блиједи твој лик. Али не и у његовим сјећањима…

Наручит ће пиће које си волио попити, за шанком гдjе је с тобом знао ноћи провести…

Доћи ће 2021. Те године ће …

Укратко, не дуљимо много,

KО ЈЕ ЧОЈK БИО… ТАЈ ЈЕ ЧОЈK И ОСТА !!!

Аутор: Жељко Кресојевић

Од истог аутора:

Жељко Кресојевић: Са Светим Вукашином у Вељуну на Кордуну …

Жељко Кресојевић: Сигнали над градом | Јадовно 1941.

Двије руже за двије цртице