Желим да моје дијете, никада не доживи оно што смо ми и наши преци проживјели

Поштовани,

Припала ми jе велика част, али исто тако и велика одговорност, да могу говорити данас на Козари, мjесту коjе са Јасеновцем, Доњом Градином, Госпићем, Јадовним, острвом Паг, Косовом и Метохиjом, као и краjем из ког jа долазим, представља мjесто страдања, прогонства, прогона и погрома нашег српског народа.

Обраћам вам се, приjе свега, као маjка дjетета, рођеног у наjтежим годинама посљедњег, али, по страдањима ништа мањег, отаџбинског рата, коjи jе са собом однио многе невине жртве. Обраћам вам се и као супруга храброг воjника, коjи jе оно што му jе наjвриjедниjе – своj живот, положио за слободу, вjеру и сигурност свих нас.

Обраћам вам се и као човjек, коjи вjеруjе да све ово што данас имамо, дугуjемо управо оним хиљадама
и хиљадама истинских страдалника, палих у свим ратовима, борећи се за своj српски народ.

Већ сам поменула да долазим из jедног малог града на истоку Републике Српске – малог по броjу становника, али великог и чувеног по храбрости, jунаштву и, нажалост, по броjу погинулих.

Недавно jе у нашем граду обиљежена стота годишњица од страдања Срба – мjештана села Челебићи код Фоче – седамдесет и jедног цивила, стриjељаних од стране Аустроугарске воjске. Тих дана су на фочанским мостовима стриjељана и четири уважена грађанина овога града, међу коjима и два свештеника, а све у циљу одмазде за убиство аустро-угарског престолонаслjедника. Ја бих овдjе додала и циљаног истрjебљења
српског живља у Босни и Херцеговини.

Године Другог свjетског рата, као и године комунистичке власти послиjе њега, нису биле ништа повољниjе по наш српски народ. Затирањем свега што jе носило епитет „српски“, спровођена jе политика уништења наше нациjе, под провидним плаштом „буђења“ идеjе братства и jединства народа Балкана.

Овдjе бих поменула jедан стравичан догађаj ликвидациjе 22.000 ненаоружаних српских младића, мобилисаних у састав Југословенске воjске у отаџбини. Њих су, у мjесту Миљевина код Фоче, у маjу 1945. године, убили припадници тзв. „Ханџар дивизиjе“, бацивши њихова мученичка тиjела у риjеку
Дрину и у jаму Понор код Фоче.

Малоброjни Срби, коjи су преживjели оваj ратни пакао, након Другог свjетског рата очекивали су да ће их надлежне власти позвати да свjедоче, како би се познати злочинци осудили и привели правди. Умjесто тога, завладао jе мук…

Овим нечасим чином, спроведена jе намjера тзв. „Независне Државе Хрватске“, за масовним-геноцидним уништењем српског становништва на овом подручjу и помjерање граница до риjеке Дрине. Злочин код Миљевине, само jе jош jедан у низу драстичних примjера „заборава и скривања“ масовних злочина од стране претходне комунистичке власти.

Још jедном jе риjека Дрина била свjедок страдања Срба овога краjа. Сjећам се риjечи моjе баке, коjа jе
преживjела свирепи злочин припадникâ злогласне усташке „Црне легиjе“, под командом Јуре Францетића. У прољеће, 1942. године, у Старом Броду и Милошевићима код Вишеграда, убиjено jе 6.000 невиних стараца, женâ и дjеце. Око 10.000 усташких воjника, пред собом су тjерали непрегледне збjегове српских цивила са подручjа Олова, Сараjева, Кладња, Хан Пиjеска, Романиjе, Сокоца, Рогатице и Борика. У нади да ће прећи риjеку Дрину и пронаћи спас у Србиjи, народ се нашао у безизлазноj ситуациjи. То што jе услиjедило, био jе стравичан покољ Срба – покољ о ком се у бившоj СФРЈ ниjе смjело говорити. Оно што jе на мене, тадашњу дjевоjчицу, оставило наjснажниjи утисак jесте смрт 368. српских дjевоjака, коjе су спас од усташке руке потражиле у дубинама крваве Дрине…

Малоброjни Срби, коjи су преживjели оваj ратни пакао, након Другог свjетског рата очекивали су да ће их надлежне власти позвати да свjедоче, како би се познати злочинци осудили и привели правди. Умjесто тога, завладао jе мук…

У краjу одакле jа долазим, знамо рећи да jе наша наjскупља и наjсветиjа риjеч – село Јошаница. У рану зору, на Никољдан, 19. децембра 1992. године, десио се наjстрашниjи злочин, у ком jе, од стране jединице тзв. „Армиjе БиХ“, убиjено 56. српских цивила – 32. мушкарца, 21. жена и 3. дjеце. Наjстариjа жртва овог масакра имала jе 98., док jе наjмлађа, мала Данка Тановић, имала свега двиjе ипо године. Умjесто гостиjу, на славу су дошле убице… Јучерашње комшиjе, постале су смртни неприjатељи…

Од злочина у Јошаници прошле су 22. године. Сваког маjа, породице, родбина, приjатељи и грађани Фоче, своjим ходочашћем Јошаници, траже правду за невине жртве. Нажалост, и оваj злочин ни до дан данас ниjе процесуиран…

Ништа мању жртву подниjели су и цивили Фочанског села Јабука. Дана, 23. jула 1992. године, на наjсвирепиjи начин, убиjена су 43. недужна мjештанина, док jе сеоска црква минирана и сравњена са земљом.

За сваку годину прећутаног злочина, у крвљу натопљену jабучанску земљу, посађено jе по jедно „дрво живота“. Ова двадесет и два ниjема свjедока, опомињу нас на двадесет и двиjе године ћутања. И за оваj стравични злочин недужних, такође, нико ниjе одговарао…

На краjу мог излагања, са вама бих подиjелила jедну истину. Кроз циjелу историjу, наш српски народ jе био прогањан, угњетаван, истребљиван, мучен, злостављан, убиjан… Распињали су и распињу нас на стубове срама, отимаjући нам оно што jе наjсветиjе – људско достоjанство и слободу. Оно што jа желим, а вjеруjем да то мишљење са мном диjеле и све српске маjке, jесте жеља да моjе диjете – четврта ратна генерациjа, никада не доживи оно што смо ми и наши преци проживjели кроз све ове ратове. Своj страх данас желим замиjенити
надом да ће наша порука са овога мjеста имати одjека у ушима моћника. Јер, оно што тражимо, не купуjе се за новац и не смиjе бити предметом трговине, управо као што jе то приjе више од сто година записао наш пjесник – славни родољуб Алекса Шантић:

„Бог jе слободу дао за човjека!“

Не смиjемо заборавити невине жртве – ако заборавимо, поново их убиjамо!

Хвала!

Дана Муминовић

Општинска организациjа породица заробљених и погинулих
бораца и несталих цивила – Фоча

Обраћање на првом
Сабрању удружења потомака и поштовалаца српских
жртава ратова XX виjека. Козара, 03.- 05. октобар 2014.

Везане виjести:

ВЛАДИКА АТАНАСИЈЕ: СРБИ СКЛОНИ ЗАБОРАВУ ВЛАСТИТОГ БИЋА