Затирање косовског завета

Видовдан и косовски завет (или мит, како они то више воле да кажу) константни је трн у оку аутошовиниста из редова грађанистичке друге Србије. Управо због метафизичке, идентитетске важности коју Косовски бој има за Србе, они најсуровије, најбескрупулозније и најупорније нападају управо овај део наше историје и самосвести

Британски песник Гилберт Кит Честертон тврдио је да је у јеку Првог светског рата косовска идеја најбоље изражавала духовне циљеве савезника у том сукобу. Ако је некада и Запад следио косовску идеју, због чега онда данас наши западофили желе да је угасе и потру? Вероватно зато што је и њихов Запад од тога одустао и више није као што је некада био, а нема више ни исте циљеве као што је имао 1914.

У овом смислу индикативна је трибина која је 20. јуна одржана у Центру за културну деконтаминацију под називом „Замрзнуто Косово – Од Газиместана до Народног музеја“, на којој су учествовале најмудрије главе овог дела нашег друштва – новинар Теофил Панчић, антрополог Иван Чоловић, музиколог Срђан Атанасовски и историчарка Дубравка Стојановић, а све под диригентском палицом Светлане Лукић („Пешчаник“). „Глас Америке“, медиј тог бастиона слободе и демократије, известио нас је да су именовани на трибини тражили одговоре на питања попут „шта је косовски мит и зашто Србија од њега не одустаје? Да ли је он замрзнуо српско друштво у улози жртве и зауставио историју? Да ли се Србија према Косову и Албанцима понашала и да ли се и даље понаша као колонизатор према колонији? Како да Србија призна пораз 1999. године, ако још није признала пораз 1389?“ Истина је да овај списак питања делује као да их је смишљао Др Неле Карајлић за „Топ листу надреалиста“, али није смешан јер рефлектује тужну слику о начину размишљања наших „интелектуалаца“ и америчких „новинара“. Тешко да неко здравог разума на ова питања може одговорити било како другачије осим контрапитањима попут „зашто бисмо одустајали од косовског мита?“, „како се то историја зауставља памћењем исте?“, „о каквој колонизацији ви причате?“, „шта значи признање пораза?“…

КУЛТ ЖИВОТА, ИЛИ СМРТИ?

Ми бисмо питали како о косовском завету или миту може да нам говори човек који је своју књигу о томе насловио „Смрт на Косову“ услед немогућности да схвати да су косовски јунаци себи купили живот вечни, баш као и они на Термопилима и другде. Нихилисти не могу да схвате да косовски мит није „култ смрти“, како воле то да кажу и прикажу, него управо „култ живота“ и да може да постоји нешто као што је „победа у поразу“. Чоловић (о чијој смо премудрости у односу на Косово већ писали) са згражавањем нам објашњава да „и данас важи идеја у Србији да је легитимна само она власт која је овлашћени баштиник косовске традиције и косовског мита, да је признати чувар Косова“. А шта би то друго требало да баштини „српска власт“? Бриселску традицију и ЕУ митологију? Његов саборац Панчић генијално је закључио да је косовски мит увек представљао „врсту тоталитарне потке“. Идеја о жртвовању за народ и државу и деловање у складу с девизом „слобода или смрт“ су, дакле, круна тоталитаристичког резоновања. Није ни чудо, онда, што нас све проглашава за фашисте.

Још занимљивији је резон двоје преосталих учесника трибине. Музиколог Атанасовски нам поручује да се „фактичким освајањем Косова и његовим третирањем као неке врсте колоније паралелно развија колонијалистички дискурс према Албанцима, односно једна врста култур расизма према албанским становницима“. Преварили сте се ако сте мислили да он овде говори о НАТО. Мисли на Србију. Само не знамо када смо ми то „фактички освојили“ Косово, а што се колонијализма тиче, то је ментални оквир ближи државама попут Британије, Француске, Белгије и других на које би требало да се угледамо. У својој интелектуалној егзалтираности Атанасовски упозорава и да се „Албанцима и данас поричу политичка права на Косову, не само од стране Србије, него и од стране НАТО и од стране ЕУ“. Која су то права, не можемо да докучимо. Да ли је то право на потпуно истребљење Срба, на војску, на „Велику Албанију“, на магистралу преко Дечана итд.?

Музикологу још можемо да прогледамо кроз прсте када лупета о стварима које се не уче на Музичкој академији, али шта ћемо када то ради једна историчарка? Колико добро она познаје материју и народ о којем говори када каже да без Турака нема српског идентитета? „Турци су кључни за самоидентификацију Срба. Нема Срба без Турака у том имагинаријуму“, каже она. Па нису Срби свој идентитет градили на порицању неког другог, то је, ипак, карактеристика неких других народа са Балкана. Какво је њено разумевање историје када може да каже да је погрешно што је за „40 одсто ђака Косовска битка најважнији догађај у историји, а за само 10 одсто Први и Други српски устанак и ослобођење Србије (овде је у судару са Атанасовским који верује да се Србија није ослобађала него да је колонизовала)“. Једној историчарки би требало да је јасно да без Косовског боја и косовског мита не би било ни устанака. Да није било оних који су се држали косовског завета и, како она каже, статуса „жртве којој је унапред све дозвољено“, ко би дизао устанак против Турака и ослобађао Србију? Бошњаци?

Она истиче и да се „Косово стално представља као нека метафизика и то је оно што је најопасније“. Као историчарка, Дубравка Стојановић би морала знати да је и пуч од 27. марта 1941. плод управо те „опасне метафизике“ косовског завета и израз спремности на жртву да би се заслужило Царство небеско. Управо је Српска православна црква пружала упоран отпор потписивању Тројног пакта, а њене колеге верују да су патријарх Гаврило Дожић и владика Николај Велимировић знали за припреме пуча. Морала би знати да је непосредно после преврата патријарх на радију одржао говор у коме је, поред осталог, пуч упоредио са Косовским бојем. „Пред нашу нацију у ове дане судба је поново поставила питање коме ће се приволети царству. Јутрос у зору на то питање дат је одговор: приволели смо се Царству небеском, тј. Царству Божјем истине и правде, народне слоге и слободе“, рекао је тада патријарх Гаврило.

МИТ КАО НУЖНОСТ

Спрам става Дубравке Стојановић, имамо мишљење њеног колеге, историчара Милоша Ковића који важност мита види на сасвим другачији начин. „Митови су оно што омогућава кохерентност друштва и легитимизацију његових установа. Тако је у свим људским заједницама, од САД до бразилских прашума. Што су митови трајнији, то је заједница дуговечнија. Тако тврди савремена друштвена теорија, насупрот пропагандним флоскулама о ’митовима’ као супротности ’истини’, које су се, како видимо, запатиле у нашој политичкој елити. Косовски завет, како га назива Иво Андрић, већ шест векова чини главни извор моралних начела и идентитета српског народа. Његово проглашавање за штетни, ратоборни ’мит’ не само да сведочи, да то кажемо бираним речима, о неразумевању историје сопствене земље, него представља слабљење њеног кључног животног и одбрамбеног ресурса“, навео је он.

Чак и када бисмо срушили из свог срца и ума ампутирали косовски мит, шта бисмо тиме добили? Царство реализма и разума? Не, на место косовског мита дошао би неки други мит. Мит којем се клањају наши аутошовинисти. То је мит о моралној изабраности Запада (пре свега онај о америчкој изузетности), мит о апсолутној исправности либералног система који се представља као једини гарант слободе у пуном капацитету, али која је у ствари гарантована само изабраној мањини са врха економске друштвене хијерархије. На крају, сви побројани који се залажу за то да се као народ ослободимо косовског мита нам истовремено стално заговарају један други мит – мит о Зорану Ђинђићу као моралном ауторитету и примеру који се жртвовао за добробит народа и државе и који је поражен 12. марта 2003. Уместо Лазара, Зоран.

Аутор: Филип Родић

Извор: ПЕЧАТ

Везане вијести:

Видовдански позив: Српске власти да заувијек одустану од предаје Косова и Метохије

Видовдан: Празник српске судбине и надахнућа

Митрополит Амфилохијe: Видовданска етика и косовски завет …