Зашто Србија и Срби морају увек бити насликани најтамнијим бојама

Србиjа се данас и у култури, као и свему другом, налази на раскрсници и не зна коjим ће путем. На jедноj страни, оноj бучниjоj, jесу присталице безрезервног и безусловног прихватања тзв. европских културних вредности. Они су за раскид са националним митовима, елиминисање значаjа Српске православне цркве на стварање и очување наше културе кроз векове. Српска академиjа уметности jе као институциjа већ дуго идеолошки подељена и као таква jе постала мета евроентузиjаста. Ревидираjу се наставни планови и програми у школама и из уџбеника се протеруjу културни ствараоци коjи по њиховим мерилима потхрањуjу српски национализам. У то коло су се ухватиле разне невладине организациjе, фондациjе, одбори за заштиту људских права, а посебно ми jе “симпатичан” Центар за културну деконтаминациjу. Не толико по деловању, већ по називу. Алал вера, куме! На другоj  страни су они коjи, ван сваке медиjске и друштвене подршке, покушаваjу да отргну од немара и заборава наше културно наслеђе и своjим примером покажу да jе могуће и потребно, данас можда као никада раниjе, стварати и развиjати аутентичну српску националну културу. Када се и помену, на њих се одмах залепе етикете попут “анахрони”, “клерикални”, “рурални”, “ретроградни”, “архаични” итд.

У процесу културне деконтаминациjе српске културе се, као код наjокорелиjих марксиста – анархиста, критикуjе све постоjеће. На удару jе у позоришноj представи по сценариjу Синише Ковачевића у извођењу Народног позоришта из Зенице био и Свети Сава, отац наше духовности, са поруком да jе био хомосексуалац. Нечувено jе да се у ТВ сериjи “Црни Груjа” до апсурда извргава руглу национална историjа. Карађорђе Петровић, вођа Првог српског устанка, овде се приказуjе као црноберзиjанац, корумпирани кмет, женскарош и турска дворска будала. Може ли се замислити да се Немци ругаjу Оту фон Бизмарку, творцу модерне немачке државе, Енглези краљу Џорџу III, првом владару Уjедињеног Краљевства, Италиjани Ђузепе Мациниjу, оснивачу Италиjе, Руси цару Петру Великом или Американци Томасу Џеферсону, оснивачу Сjедињених Америчких Држава.

У филму “Свети Георгиjе убива аждаjу” на исти или сличан начин се, без имало поштовања према националноj историjи, руга српским борцима за ослобођење у Првом светском рату. Они су приказани као разуларена руља, коjа се иживљава на сестрама, девоjкама и женама, остављеним од браће, момака и мужева, коjи су отишли на фронт. Наjтужниjе jе што таква сочињениjа финансира Министарство културе Србиjе?

Уосталом, то и jесте изгледа данас рецепт за успех. Ако неко жели да напише књигу, сними филм, реализуjе телевизиjску сериjу или режира позоришни комад, довољно jе да закуца на врата неке од филиjала иностраних невладиних организациjа, амбасада западних земаља или међународних фондациjа. Потребно jе задовољити само jедан услов: Срби и Србиjа мораjу бити насликани у наjтамниjим боjама! После следе престижне домаће награде, наступи на нашим и иностраним фестивалима, качење ордења за храброст и легионарску част и слично. Данас у време информатичке ере довољно jе само на компjутеру активирати функциjе copy/paste и ствар jе, уз мало вариjациjа на задату тему, готова у пар секунди. Ако се неко дрзне и покуша да уради нешто другачиjе, као на пример aутор телевизиjске сериjе “Моj рођак са села”, дежурни културни деконтаминатори о томе одмах обавесте  по правди чувени Међународни трибунал за бившу Југославиjу у Хагу.

Ко нама то брани, осим сами себи у страху да не наљутимо оне тамо, да се часно одужимо наjвећем српском песнику, владики Петру II Петровићу Његошу? Давне 1951. године jе започето снимање филма о његовом животу и раду, али никада ниjе завршено. Једино jе Петар Божовић режирао драму “Горски виjенац” 2000. године. Нисмо на филму овековечили животни пут нашег jединог Нобеловца Ива Андрића. За то jош увек ниjе касно уколико се данас не испостави да jе он у свом култном роману “На Дрини ћуприjа” користио говор мржње према Турцима. Младим нараштаjима нећемо оставити траjне записе на модерним медиjима о великанима наше културе попут Милоша Црњанског, Милене Павловић Барили, Бранка Миљковића и науке попут Милутина Миланковића, Јована Цвиjића, Михаjла Пупина и многих других, коjи су дали снажан печат у времену. Да ниjе вредног Милована Витезовића, његових романа, филмских и позоришних сценариjа, наши потомци не би готово ништа знали о Вуку Караџићу, Димитриjу Туцовићу, Браниславу Нушићу, Хаjдук Вељку Петровићу и страдању и голготи наше државе и народа у 1. Светском рату. Он jе то маестрално забележио у телевизиjском филму под дивним насловом “Где цвета лимун жут”.

Ма колики труд био улаган у гушење Косовског мита, он ће преживети захваљуjући, између осталог и филмовима “Боj на Косову” снимљеном 1989. године у режиjи Здравка Шотре а према сценариjу академика Љубомира Симовића и “Бановић Стахиња” снимљеном 1981. године у режиjи Ватрослава Мимице према сценариjу Александра Петровића. Са ове временске дистанце jе интересантно подсетити се поделе главних улога у филму “Боj на Косову”. Вука Бранковића играо jе Воjислав Браjовић, а султана Баjазита Бранислав Лечић. Стицаjем политичко-кадровских околности обоjица су била министри културе у владама Србиjе после 2000. године. У дипломатскоj и међународно-правноj борби за очување Косова и Метохиjе у саставу Србиjе улаже се велики труд, што треба поздравити. Међутим, оно jе у стварности све даље и од наших очиjу и од нашег срца, поготово код младих. Министарство просвете доноси Правилник о организовању школских и студентских екскурзиjа, али ни школама ни факултетима не сугерише да наставници и професори воде ученике и студенте да виде наше богато културно наслеђе на простору где jе настала српска народна, духовна и државна историjа. Уместо тога, из џепова све сиромашниjих родитеља плаћаjу се путовања у Грчку, Италиjу, Француску, Шпаниjу итд. Пре него виде Нотр Дам у Паризу, било би нормално да су посетили Високе Дечане, па макар и уз пратњу КФОР-а.

Министарство културе Републике Србиjе не реагуjе на извештаj тзв. Хелсиншког одбора за људска права у коме госпођа Соња Бисерко у негативном контексту прозива и осуђуjе великане српске културе и духовности попут Патриjарха Павла, 48 чланова Српске академиjе наука, почев од Добрице Ћосића, Матиjе Бећковића, Василиjа Крестића, Владете Јеротића и осталих, лепећи им етикету српских националиста и твораца говора мржње према националним мањинама у Србиjи. На списку непоћудних jе велики броj угледних универзитетских професора, културних стваралаца и новинара. Наjвећа дрскост и безобразлук те тзв. невладине организациjе су корице извештаjа на коjима jе приказана Србиjа без Косова и Метохиjе. Шта мислите да ли би и како реаговала држава Француска на карту своjе земље без Корзике или Шпаниjа на мапу без Баскиjе или Каталониjе? Али, тамо не траjе “сорошиjада” као код нас.

Министарство културе из свог буџета не финансира традиционалну манифестациjу “Дани духовног преображења” у Деспотовцу, коjа се одржава као наш дуг деспоту Стефану Лазаревићу, српском владару, просветитељу и ктитору манастира Манасиjа. Али зато одваjа средства за активности хомосексуалних удружења, за фестивал “Егзит” у Новом Саду и сабор трубача у Гучи. Ова два догађаjа су уздигнута на ниво српског културног бренда. Узгред, енглеска реч brand значи жиг, а у САД су га масовно користили каубоjи приликом жигосања стоке. Отуда израз branding или код нас толико омиљено брендирање. Дакле, да се разумемо: брендира се стока, а култура се промовише! Посебно jе интересантно зашто су “Егзит” и “Гуча” постали српски културни брендови? На Петроварадинскоj тврђави се у време тог фестивала сакупи огромна маса младих људи са свих страна жељна “трипа” и транса. У Гучи се “култура” сервира народу уз хектолитаре пива и српске мученице, а све уз мирис печења са ражња.

За то време су готово сви национални музеjи у Београду затворени за посетиоце. У провинциjи не раде биоскопи, а књижаре су претворене у кладионице. Програми телевизиjа са тзв. националном фреквенциjом су препуни jужноамеричких сапуница са по преко 200 епизода, риjалити шоу програма (чик ово преведите на нашки!) ступидног садржаjа попут “48 сати свадба”, “Мењам жену”, “Велики брат”, шунда типа “Гранд парада”, “Курсаџиjе” и слично.

Српско ћирилично писмо jе законом заштићено! Ни већег чуда ни веће срамоте. Има ли то jош код неког од озбиљних народа и држава? Да ли Немци, Французи или Италиjани, на пример, законом штите своjе писмо и примораваjу власт да га користи у службеноj употреби? На прсте jедне руке се могу наброjати дневне новине и недељници штампани на ћирилици. Наjвећи део књига издавачи штампаjу на латиници, а само се РТС, или Јавни сервис европске Србиjе, користи ћирилицом. Она jе код нас резервисана изгледа само за умрлице, надгробне споменике и табле са називима улица. Језик и писмо би требало да се штите тако што се дигне глас против насиља над њима у државама насталим распадом бивше Југославиjе. На живом стаблу српског jезика изникли су као коров нови “jезици”: бошњачки и црногорски. Оваj први се чак може службено користити и у самоj Србиjи, у тзв. Санџаку! Другоме су дукљански академици придодали jош три гласовна знака и тако надоградили дело Вука Караџића. О томе ћуте наша држава, Српска академиjа наука и званичне културне институциjе.  Велики амерички писац израелског порекла Исак Башевиц Сингер jе писао искључиво на jидишу, jезику и писму старозаветних Јевреjа, а не на хебреjском или енглеском, мада jе живео у САД. Тамошњи издавачи су се намучили да његове романе, за коjе jе добио и Нобелову награду, преведу на енглески jезик. Тако се чуваjу национални jезик и писмо.

Ерих Фром се прославио своjим “Бекством од слободе”, а од чега ми Срби бежимо? Само се код нас може чути реченица да традициjа служи да се руши! Да ли сте то икада чули од Енглеза? Неки наши савремени политички комесари и агитпроповци тзв. европске културе су нарочито упорни у том науму. Сигуран сам да и сами знаjу да jе та синтагма обична jезичка конструкциjа и да у стварности постоjе само националне културе европских народа, коjе у збиру и у различитости даjу целину културе нашег континента. Бежећи од себе нигде нећемо стићи, jер од давнина важи мудрост да се из сопствене коже не може изаћи. Друга опет вели да ће вас неко ценити само онолико колико сами себе поштуjете. Копиjе заиста личе на оригинал, али га никада не могу заменити. И ако и када постанемо члан ЕУ, у њену ризницу треба да унесемо аутентичне културне вредности коjе одређуjу наш идентитет. Ми смо мали народ, али смо део велике словенске етничке групациjе. Зашто се Бугари нису одрекли ћириличног писма пре приjема у Европску униjу? Зато што то од њих нико ниjе ни тражио. Наши се труде да у страху од магареће клупе иду испред руде: одрекнимо се прошлости, jер Европа нема алтернативу! Паде ми на памет стара римска сентенца: “Qualis rex, talis grecs”, тj. “какав краљ, такви поданици”.

Многи ће рећи да jе оваj текст оштро критички интониран због моjе оцене о недостатку српског културног компаса и преовлађуjућег подилажења недобронамерним утицаjима. Убедите ме у супротно! Радо ћу променити мишљење.

Извор: НСПМ