Зашто се вратио Анте Готовина?

Да ли је идол великог броја Хрвата закорачио у политику схватајући да је хрватски пројекат у опасности?

Пише: Љубан Каран

Хрватски контрoверзни генерал Анте Готовина за Хрвате није само ратни ветеран – он је симбол и национални понос. Када би се кандидовао за председника Хрватске, он би то и постао. Када би пожелео неко друго место u Хрватској које народ бира, он би то и био. То је знала свака власт у Хрватској, и зато су на њега гледали са страхопоштовањем. Сви су га желели на својој страни, али он је упорно одбијао све покушаје да га увуку у политичка препуцавања и трудио се да остане легенда свих Хрвата, без обзира на политичка опредељења.

Немогуће је наћи Хрвата који је спреман да разговара о злочинима овог генерала, јер, када је он у питању, читава нација као да је опчињена. Трауме хрватске нације у вези са хапшењем оптужених за ратне злочине у Орашју ситница су према ономе шта је нација преживљавала након подизања оптужнице против Готовине у Хашком трибуналу. Као хашки бегунац, крио се на Канарским острвима, а након хапшења и током суђења Хрватска није жалила ни новац ни углед како би се национална легенда опрала. Питање је да ли би то успели само новцем, без уплитања великих ментора.

Након ослобађајуће пресуде избегавао је публицитет, свестан да је крив, а ослобођен, и да би се због тешких злочина поново могао наћи на истом суду. Често га није било ни на великим прославама ратних успеха где би био радо виђен. Нагађало се да ли је љут на државне органе због свог хапшења или је једноставно такав – скроман и повучен. Бавио се приватним бизнисом, који је као и његов приватни живот тајновит и прикривен.

Одједном, изненада и неочекивано, Готовина је изашао из своје тајанствене љуштуре, и прихватио дужност специјалног саветника у Влади Хрватске. Саветоваће потпредсеника владе и министра одбране Дамира Крстичевића. Хрвати су одушевљени његовом одлуком и више им то значи за одбрану Хрватске него да су добили стотину тенкова. Зашто је одбрана Хрватске поново значајна тема и ко то стварно угрожава ову новостворену државу. Права истина је да Хрватска ни од кога није угрожена, али њена дрска политика и агресивни планови, итекако јесу.

КАКО ХРВАТИ ВИДЕ ОПАСНОСТ ПО ДРЖАВУ
Знало се одавно за став генерала Готовине да га политика не интересује и да га занима једино безбедност и опстанак Хрватске. Шта га је подстакло да промени чврсту и дефинитивну одлуку – да ли неко стварно угрожава безбедност Хрватске или је Готовина одбацио свој став. Ништа се није догодило сем што су избори у САД уздрмали Хрватску. Готовина и многи други су схватили или умислили да долазак Трампа љуља саме темеље хрватске државе.

Нема дилеме да је генерал Готовина, са својим неприкосновеним ауторитетом у Хрватској, био аргумент усташког покрета који се потеже само када вода дође до грла. Нису га потегли ни за време изборне кризе када су потезали све могуће аргументе како би ХДЗ освојила власт. Значи ли то да су усташки покрет и његови циљеви сада у већој опасности? Сасвим могуће, јер још увек, као и за време стварања „независне“ државе, све зависи од добрих веза са Пентагоном и Ленглијем. По логици ствари, Готовина је био везан за француску обавештајну службу, али је готово сигурно да га је временом преузела CIA као водећа служба у НАТО. Једино су они могли да га ослободе из хашке тамнице, и сада са пуним правом њиме управљају. Сада се појавила велика опасност и за НАТО и за Хрватску – Доналд Трамп и потежу се и последњи аргументи.

Страх хрватског руководства је велики, а да ли је стварно оправдан, то ћемо тек видети. Хрвати имају веома добре позиције у државним институцијама САД, као и у машинерији НАТО, и то деценијама уназад. Тако су могли да добију сигнале да би могли остати без значајног дела подршке коју сада имају и на коју су навикли.

Има много разлога који изазивају забринутост у Хрватској као што су, например: дистанцирање Турске од САД и приближавање Русији; пример Мађарске, која све више узима своју судбину у своје руке; победа проруских политичких снага у Бугарској и Молдавији; видно слабљење ЕУ; криза НАТО, која се назире; промена политике САД на Блкану, која је сасвим извесна, итд. Ништа ту нема што би Хрватској ишло наруку и зато њена до јуче тако стабилна политика постаје крхка и бесперспективна. Зато се потежу и последњи аргументи да се криза спољне политике не би преселила и на унутрашњу.

ДА ЛИ ЈЕ ХРВАТСКА ПОГРЕШИЛА КАО 1941?
Усташки покрет се сада вероватно преиспитује – да ли су поново погрешили. Већ су једном, давне 1941. године, погрешили када су стварање своје државе везали за фашистичку Немачку, фашистички покрет и фашистичке војне савезе, јер пропашћу фашизма пропала је и њихова држава. Да ли сада понављају исту грешку када су стварање нове Хрватске везали за САД, НАТО и глобализацију. Може се десити да и овај пројекат пропадне, било због пропасти војног савеза од кога потпуно зависе, било због промена глобалних интереса и стратегије САД. Да ли је Хрватска у стању да стане на своје ноге без туђе помоћи и да ли без туђе подршке може да се снађе у тако сложеној ситуацији, коју су сами намерно закомпликовали. Јер усташки покрет и хрватска влада нису у стању до те мере да се трансформишу да би водили толерантну политику нормализације међудржавних односа и помирења народа.

Тако би улазак Готовине на мала врата у политику због активне подршке садашњој влади Анреја Пленковића требало гледати као покушај хомогенизовања нације око ХДЗ, а тиме и око усташког покрета, јер сигнали јасно указују да су нека чврста и дефинитивна опредељења Хрватске пољуљана. Већ се и у самом Сабору могу чути дискусије и ставови против ЕУ и НАТО какве се не могу чути ни у Србији, коју је НАТО бомбардовао. Наступ саборског заступника из коалиције Живи зид Ивана Пернара требало би цитирати да би се видела његова оштрина и на питању ЕУ и на питању НАТО:

• „Уласком у ЕУ не само да нисмо добили ново тржиште него смо изгубили и наше властито. Једино што ви сматрате успехом је вероватно бег више од 100.000 људи из наше земље, који су вероватно нашли радна места тамо, али она овде нису створена. А основна идеја је била да се та радна места створе овде“;

• „Што се тиче интервенције НАТО у Сирији, видимо, даме и господо, да је НАТО тај који наоружава те побуњенике који имају један исламистички предзнак, који скидају главе, који убијају таоце. На крају крајева, и сами амерички службеници признали су да су они створили Исламску државу, да су их финансирали и наоружавали“;

• „Што се тиче избегличке кризе, да ли је било избеглица из Авганистана, да ли их је било из Сирије док се Америка није тамо укључила и направила крвави пир? Даме и господо, није. Као што их није било ни у Ираку и Либији. Америчка Влада, односно НАТО, највећи је генератор избегличке кризе. А истовремено прима најмање избеглица“.

Број саборских заступника који овако и слично наступају у хрватском Сабору није велики, и сам по себи не представља ни приближно политику која би могла да преовлада. Али некаква клица која подстиче сумње и преиспитује ставове гласача сигурно јесте. Зато је Готовина битан, као симбол у сваком домаћинству који као икона опомиње људе на којој би страни требало да буду.

КО ЈЕ УСТВАРИ ГОТОВИНА?
Не постоји у Хрватској лик који је приказан на више слика од Готовине. Готово да и нема дневне собе у Хрвата а да у њој не виси бар једна слика овог генерала. Популарност и бројност овог лика надмашила је и самог Степинца. А ко је уствари тај идол већине Хрвата? Рођен је 1955. године у Ткону, на отоку Пашману, код Задра. Напустио је школу и са непуних 19 година придружио се француској Легији странаца. Служио је у падобранско-диверзантском пуку. Руке је окрвавио у Џибутију а затим крвави посао наставио у Чаду, Заиру и Обали Слоноваче. Испунио је услове као француски војник тако да је добио француско држављанство. Није се Француска њиме усрећила, јер је тамо у периоду од десет година три пута осуђиван за тешка кривична дела: 1986. на пет година затвора због пљачке; 1993. на две године затвора због отмице и изнуде; и 1995. на 30 месеци затвора због изнуде.

На први поглед, не види се његова директна веза са усташким покретом, али његова биографија то јасно осликава. Након одласка из Легије, радио је као војни инструктор у Гватемали, Колумбији и Парагвају. Парагвај је био легло усташког покрета и база за скривање највећих злочинаца из Другог светског рата. Например, најпознатији усташки терориста свих времена Миро Барешић након убиства амбасадора СФРЈ у Шведској и других терористичких акција такође је радио као војни инструктор у Парагвају, под лажним именом Тони Шарић. Готовина је у Легији имао лажно име Иван Грабовац. Није то једина ствар која асоцира на чврсте везе Готовине са усташким покретом. Његова трећа супруга Дуња Злоић била је пуковница и шеф кабинета бившег министра одбране Хрватске Гојка Шушка. А добро се зна ко је био Шушак у усташком покрету и да у његов кабинет неби ушао нико из породице која није потпуно проусташки настројена.

Немамо ништа са легионаском прошлошћу Анте Готовине нити нас се директно тичу пси рата. Оно што нас се директно тиче јесу тешки злочини које је починио према Србима. Као бегунац од Хашког трибунала, због тих злочина ухапшен је на Канарским острвима. Оптужбе су биле тешке и потпуно доказане, тако да је осуђен на 24 године затвора. Ради се о убиству најмање 150 Срба и прогону најмање 150.000 за које је дирекно одговоран. Осуђен је 2011. године за депортацију, прогон, убиства, пљачку и уништење имовине Срба, да би га 2012. ослободили свих оптужби и пустили на слободу.

Тако се човек који би требало да окајава злочине у затвору поново нашао у ситуацији да као нова политичка личност утиче на актуелна збивања у Хрватској и креирање политике. Наравно да ће Готовина својим новим ставом побољшати рејтинг Пленковићеве владе и ХДЗ као владајуће странке. За сваки случај, да неко не би помислио да све то ради због новца и привилегија, Готовина се одрекао плате која му по закону следује.

СРБИЈА КАО ДЕЖУРНА МЕТА
Дешавања у Хрватској, па и у БиХ, Србија ни на тренутак не сме да испусти из вида, јер за Хрвате и Бошњаке су безброј пута поновљене лажи постале истина. Они искрено верују у српску кривицу и тезу да су за све зло Срби криви, па и онда када су жртве. Например, ових дана је Мунира Субашић у име удружења Мајке Сребренице послала поруку солидарности породицама ухапшених припадника ХВО из Орашја. Нормално би било да су поруку послале породицама жртава ако се већ и оне представљају као такве, а оне шаљу поруку солидарности породицама џелата и злочинаца, а породице српских жртава оптужују за манипулацију.

Улазак генерала Готовине у политику, па макар и у саветодавној функцији, неће донети ништа добро српско-хрватским односима. Шта очекивати од човека који је због новца окрвавио руке у афричким ратовима и прљавим војним интервецијама према становништву афричких држава. Шта очекивати од човека који је директно одговоран за смрт великог броја Срба током више злочиначких војних операција у којима је командовао. Његов злочин је много већи од онога за који је осуђен, па пуштен. Да ли очекивати договор о повратку прогнаних Срба са личностима које саветује онај ко их је својевремено протерао. Наравно да од тога нема ништа.

Наш премијер био је кратак и не сасвим јасан: „Разумели смо поруку коју носи постављење Анте Готовине на место саветника за националну безбедност“. Он жели и труди се да не квари још више наше међудржавне односе ако их већ не може поправити. Потез Хрватске схватио је само као још једну провокацију у дугом низу. Ипак, питање је шта је овде циљ и да ли је Готовина активиран због спољне политике, унутрашњих проблема, националне безбедности или свега заједно.

Утисак је да је Готовина поново у центру пажње због унутрашње хомогенизације, јер су се појавили многи реметилачки фактори који не обећавају стабилност и добру будућност Хрватске. То што је његово постављење са српског становишта изругивање српским жртвама не брине их много, јер сада им, бар тако они то виде, опасност прети од највећег савезника – САД – због евентуалног драстичног заокрета у политици према Балкану, који је Трамп најавио.

И даље се намерно или по инерцији ради на очувању улоге жртве за Хрвате, уз истовремено сатанизовање Срба и Србије. Скоро свакодневно по различитим градовима праве се велелепне церемоније у којима се приказују наводни српски злочини над Хрватима, као например ових дана у Вуковару, где је у „Колони сјећања“ било 120.000 људи из Хрватске и иностранства. Све више се говори о некаквим концентрационим логорима у Србији током грађанског рата и најављује захтев за ратном одштетом. Све то сада делује као превазиђена политика, и као да су се хрватски политичари мало погубили, јер се очито нису снашли у новим околностима.

Како ствари сада изгледају, долазак Трампа је гурнуо Србију у бољу позицију у односу на Хрватску. Србија у својој мирољубивој политици војне неутралности и независности не мора баш ништа да мења, што је велика олакшица. Хрватска ће, ако Трамп буде иоле доследан, морати да мења све у својој спољној политици на Балкану, што неће бити ни лако ни једноставно. Сада грозничаво предузима мере да стабилност очува бар на унутрашњем плану. Иако за сада нема показатеља да се нешто мења у политици према Србима и Србији, тај тренутак је неминовно дошао, и то је за нас Србе добра вест.

Извор: Нови Стандард

Везане вијести:

Готовина као вересија | Јадовно 1941.

„Тона“ докумената и снимака доказ кривице Анте Готовине …

Линта: Скандалозна одлука о именовању Анте Готовине за …