Ж | Ž

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

ЗАШТО СЕ ‘СРЕБРЕНИЧКИ ГЕНОЦИД’ НЕ ПОМИЊЕ У МУСЛИМАНСКИМ ИЗВЕШТАЈИМА?

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/otadzbinski_rat/nove/istorijski_projekat-srebrenica..JPG

Наш сарадник Енди Вилкоксон разнео jе парампарчад тврдњу да су српске снаге заробиле 7.000 до 8.000 Муслимана након што су 11. jула 1995. заузеле Сребреницу. [1] Без доказа да се то догодило неодржива jе теза да jе затим био погубљен сличан броj заробљеника. Разматраjући доказну грађу коjа jе предочена Хашком трибуналу у светлу коjе jе наjповољниjе по  Тужилаштво, Вилкоксон показуjе да у наjбољем случаjу ти докази  подржаваjу закључак да су српске снаге могле заробити наjвише око 3.500 Муслимана. Самим тим, то jе горња граница броjа привзаконитих погубљења коjа су могла бити извршена после 11. jула. Та цифра jе знатно нижа од броjа жртава коjи се у званичном сребреничком наративу наводи.

Ћутљивост интерних муслиманских извештаjа из периода после 11. jула 1995. у вези са масовним погубљењем заробљеника и наводним геноцидом врло jе енигматична. У тим извештаjима коjи потичу из разних муслиманских институциjа, ова кључна тема jе изостављена. Мада се ту и тамо помињу српски злочини и стрељања заробљених лица, супротно очекивању да ће сребренички „геноцид“ бити у првом плану тих разматрања, о њему нема ни помена.

При том пада у очи да су западне владе и установе под њиховом контролом сребреничку причу преузеле на свега неколико дана од наводног догађаjа на коме се темељи, средином jула 1995, док су босански Муслимани, од коjих би се очекивало да се по овом питању први огласе, своjом реакциjом  каскали далеко иза њих. (На пример, нема записаног трага да jе Изетбеговић проблематизовао сребренички геноцид за време мировне конференциjе у  Деjтону у новембру 1995, дакле четири месеца после догађаjа када jе већ требало да располаже озбиљним доказима и да их ефикасно користи за стицање предности у преговорима.) Босански Муслимани су започели уопштени  геноцидни наратив jош од 1992. године, чим jе букнуо рат и пре него што jе био убиjен значаjан броj људи на било коjоj страни. Али то jе  била очигледна пропагандна тактика са циљем да се босански Срби држе у дефанзивном положаjу. То се jасно разликуjе од специфичних оптужби за геноцид коjе би биле везане за Сребреницу, али коjе нису могле бити   покренуте пре 11. jула, 1995. Међутим, од наводног догађаjа протекло jе  неприродно дуго времена пре него што су босански Муслимани наjзад уобличили и почели да jавно артикулишу оптужбе такве врсте.

Укратко ћемо размотрити неколико муслиманских званичних извештаjа о Сребреници састављених после 11 jула, 1995.

(1) Маjор Рамиз Бећировић jе командовао колоном 28. дивизиjе Армиjе БиХ коjа jе извршила пробоj из Сребренице према Тузли. Он jе 11. августа, 1995 дао изjаву органу безбедности Другог корпуса Армиjе БиХ у Тузли. [2]

Једини пут да маjор Бећировић користи реч „геноцид“ jе на с. 2 своjе изjаве: „Ниjаз Машић и Н. Алић су прикупљали податке о геноциду у Братунцу и Сребреници, али не знам шта се догодило са подацима коjе су прикупили.“ Међутим, из контекста jе jасно да се ово односи на процес прикупљања доказа о злочинима почињеним против Муслимана  у том краjу коjи jе текао jош од почетка рата, а не специфично на догађаjе везане за Сребреницу у другоj половини jула 1995.

Бећировић се и не труди да прикриjе чиљеницу да jе „демилитаризациjа“ Сребренице била лажна: „Након што смо добили она два споразума о демилитаризациjи Сребренице морали смо се потпуно разоружати. Једва смо успjели да обезбиjедимо неколико покварених старих пушака да би их предали УНПРОФОР-у, док jе воjска преостали дио крила по кућама. Пракса jе била да воjници своjе оружjе држе по кућама и само изузетно jе било диjељено воjницима на линиjи. Ниjе било дозвољено држати већу количину оружjа на jедном мjесту“ (страна 5). Коришћене су компликоване варке да би се прикрила чињеница да су муслиманске снаге у  енклави биле наоружане:

„Када смо ишли у пробоj, оставили смо тешко наоружање и носили смо само пjешадиско…Увиjек смо на линиjи имали по неколико воjника коjи су се морали скривати jер би их УНПРОФОР у противном ухапсио и конфисковао њихово оружjе. Када су дошли Холанђани почели су снимати наше воjнике да би нам доказали да jесмо имали наоружање, тако да смо имали тешкоће доказивати супротно“ (страна 5). Описуjући „допремање материjално-техничких средстава“, што се одвиjало у сарадњи са Главним штабом АРБиХ, Бећировић поjашњава да „смо у оквиру организованог допремања добили око 20 Зоља, мању количину ручних бомби и мању количину мунициjе за пушке калибра 7.62…касниjе, на наш захтиjев, доносили су нам материjалну и техничку опрему хеликоптером“ (страна 5).

Бећировићев опис његове последње мисиjе изван сребреничке енклаве   врло jе индикативан: „По нашим прорачунима, око 1.300 до 1.400 породица палих воjника требали су примити по 50 њемачких марака, а родитељима палих жртава био jе исплаћен Баjрамски поклон од 50 њемачких марака. Око 200 породица из 280. бригаде требали су добити по 50 марака, тако да jе било исплаћено око 1.100 породица, мада не знам колико jе родитеља ову надокнаду добило “ (страна 8). Он затим додаjе: „Знам да jе било раздиjељено  укупно око  260.000 њемачких марака, пошто се радило о око 1.300 до 1.400 породица“ (страна 9).

Занимљиво jе да се броj породица у Сребреници коjе су требале бити награђене „шехидском надокнадом“ поклапа скоро тачно са броjем воjника воjске БиХ у сребреничкоj енклави погинулих у борби (1.333) што се помиње у књизи Насера Орића обjављеноj пре пада енклаве. [3] Пошто обjављивање те књиге и временски период на коjи се односи (април 1992 – септембар 1994) претходе наводном геноциду у jулу 1995. умесно jе поставити следеће питање: где су сахрањени ти људи за коjе се признаjе да су погинули у борбеним деjствима и како можемо бити сигурни да њихови посмртни остаци не почиваjу у Мемориjалном центру у Поточарима, заjедно са жртвама геноцида?

На с. 15 свога дебрифинга Бећировић потврђуjе борбена деjства дуж путање пробоjа 28. дивизиjе: „…на колону у покрету отварана jе ватра“ и додаjе да jе примао извештаjе „да jе било мртвих и рањених“.

Мада би се могло рећи да jе Бећировић био ангажован командовањем колоне у пробоjу и да зато можда ниjе био непосредно упознат са погубљењем заробљеника на другим местима, до 11. августа он jе од других избеглица у Тузли могао да сазна бар довољно да то прокоментарише.

Одсуство специфичног помињања масовних погубљења његових заробљених воjника краjње jе интригантно, да се наjблаже изразимо.

(2) „Аналитички пресек о узроцима пада Сребренице и Жепе,“ под датумом од 23. фебруара 1996, извештаj jе Управе воjне безбедности Армиjе  Босне и Херцеговине команданту Главног штаба, генералу Расиму Делићу. [4]

И овде они коjи очекуjу било емотивне било хладно аналитичке осуде „геноцида у Сребреници“ остаће разочарани.

На с. 4 само се износи да „се већи броj бораца и цивила без отпора предао, након чега су четници над њима извршили стравичне злочине.“ У продужетку стоjи да су „четничка окупациjа Сребренице и злочини коjе су починили над бошњачким народом из ових краjева умногоме […] утицали на морал и самопоуздање бранилаца Жепе.“ Међутим, ни ту нема специфичних оптужби у вези са масовним погубљењем заробљеника после 11. jула 1995, мада jе до датума када jе оваj извештаj био написан воjна обавештаjна служба о томе већ требала да има позамашан досиjе. Не само да се главни догађаj на подручjу Сребренице у предметном периоду у овом  обавештаjном пресеку потпуно игнорише већ се – што jе врло чудно – несразмерна пажња поклања недраматичном паду суседне енклаве Жепа, на пет од укупно осам страница.

(3) „Анализа и хронологиjа догађаjа у Сребреници[5] jе без датума али у верзиjи коjа се налази у архиви Хашког трибунала текст jе уредно обележен ознакама ове установе, што представља бар prima facie доказ његове аутентичности. Из садржаjа jе jасно да потиче наjраниjе из друге половине jула 1995. зато што се у тексту помиње jедан докуменат органа безбедности Другог корпуса под датумом од 20. jула, 1995.

На првоj страни анализе наводи се да jе „по уласку у Сребреницу агресор…припаднике 28. дивизиjе убиjао на лицу мjеста,“ што свакако представља ратни злочин али jе неодређених размера, описуjе се више као спорадично него као организовано и систематско масовно убиjање, и на описани начин свакако да се не уздиже до нивоа где би се могао констатовати геноцид. Такође се износи да jе агресор „дио заробљених одвео на игралиште у Коњевић Поље,“ што jе чињеница коjу и други извори потврђуjу.

У продужетку помињу се „засjеде у циљу заустављања колоне коjа се по групама (од по 200, 300 и 500 наjвећим диjелом наоружаних мушкараца) креће ка слободноj териториjи Р БиХ“ и да „агресор…наставља са провођењем геноцида над бошњачким становништвом Сребренице – покољи, масовна стриjељања, силовања, раздваjања породица, те егзодус неjачи“ (страна 1). Мада се користи реч „геноцид“ то се чини са врло широким значењем у складу са општим смером пропаганде босанских Муслимана од избиjања рата. Масовно погубљење заробљеника после пада Сребренице, као специфичан геноцидни чин, не помиње се – супротно од онога што би се могло очекивати.

Следе занимљиви подаци. За српске губитке у борбеним деjствима са колоном каже се да су били „много већи“ него током осваjања Сребренице (страна 2). Толико о демилитаризациjи под надзором УН. Такође се тврди да су српске снаге побиле између 720 и 1.400 босанских Муслимана у Поточарима. Ако се ауторима налазила на располагању информациjа о убиjању у Поточарима (чак и непрецизна) како jе могуће да им много масовниjа наводна погубљења ратних заробљеника на другим местима – нису била позната? То би, у сваком случаjу, био логичан закључак пошто се та погубљења у овом тексту уопште не помињу.

Што се тиче напредовања колоне, сазнаjемо (с. 4) да jе 16. jула „коридором прешло тридесет рањеника и око 2.000 људи (цивила)“ док jе 17. jула „у току дана пристигло око 4-4.500 бораца“ (с. 5).

Очита незаинтересованост за судбину хиљада наводно погубљених заробљеника и за геноцидни карактер тог злочина делуjе необично, посебно у  односу на свест, недвосмислено изражену на странама 5 и 6, о потенциjалу свих злочина везаних за Сребреницу да буду медиjски експлоатисани.

У Закључку на краjу овог Извештаjа (с. 8) нема помена о масовном погубљењу заробљеника коjе jе од онда постало познато као „сребренички геноцид“. Главни део пажње усмерен jе на опречне ставове о томе да ли jе било могуће енклаву успешно одбранити. Наjзад, у Прилогу, наводи се пресек 45 тона оружjа и мунициjе што jе било достављено енклави, противно одредбама споразума о демилитаризациjи.

(4) „Хронологиjа догађаjа пробоjа 28. дивизиjе“ jе извештаj команде 28. дивизиjе састављен на захтев команданта Другог корпуса АРБиХ у Тузли. [6] Био jе достављен команди корпуса 24. jула, 1995, и заведен jе под редним броjем 02/1-727/55.

И оваj извештаj садржи велику количину занимљивих информациjа. Ту се, на пример, потврђуjе да jе српски напад на енклаву био изведен из правца Зеленог Јадра и да се састоjао од „четири тенка Т-54 и пешадиjе jедне бригаде“ (с. 01854506). То нимало не личи на неодољиву ударну снагу коjа наступа са оперативним циљем да опкољавањем енклаву изолуjе и онемогући бекство становништва како би над њиме могао бити извршен геноцид. С правом би се могло поставити и питање зашто противтенковске ракете „Црвена Стрела“, за коjе из спискова достављеног наоружања знамо да су се налазиле у воjном арсеналу у енклави, нису биле коришћене да се онеспособи тенковска колона. Види се такође да jе у подне 12. jула 24.  дивизиjа у Тузли добила наређење да се припреми за пружање борбене подршке очекиваноj колони 28. дивизиjе из Сребренице, али нема даљих обавештења о томе да ли jе ишта у том смислу било предузето. Сада знамо да муслиманска армиjа у Тузли ниjе мрднула прстом да помогне сребреничкоj колони, и поставља се питање зашто. Такође jе интересантно да jе до датума када jе био Извештаj написан (24.jули, 1995) укупно 29.336 избеглица из Сребренице било смештено у Тузли  (с. 01854507), што се подудара са евиденциjом међународних агенциjа са терена. Изношењем те цифре,[7] уз потврду из муслиманског извора, ограничава се броj могућих муслиманских губитака од свих узрока (погубљење и борбена деjства) после 11 jула, 1995, пошто се укупно становништво енклаве процељуjе на око 40.000.

Опет jе изненађуjуће да jе из прегледа, на тако високом нивоу, дешавања у Сребреници изостављен „главни догађаj,“ т.j. масовно погубљење хиљада заробљеника, боље познато као сребренички геноцид. Ово jе посебно необично зато што се у пропратном писму уз оваj извештаj налази захтев да са њиме буде упознат и „Предсjедник Предсjедништва господин Алиjа Изетбеговић“ (с. 01854504).

(5) Постоjи такође и извештаj насловљен „Пад Сребренице“, коjи носи датум од 28. jула, 1995, и коjи jе сачинила Служба државне безбедности, сектор Тузла. [8] Ту између осталог налазимо интересантне податке у вези са неким емотивним али неутемељеним тврдњама сребреничког лобиjа: „У колони ниjе било много жена и дjеце. Могуће да jе било десетак жена“ (с. 1D19-0222). Таj податак jе у раскораку са честим тврдњама пропагандиста сребреничког лобиjа да су током сребреничке операциjе српске снаге побиле на стотине жена и деце.

У овом извештаjу потврђуjе се нешто што jе подробно документовано из других извора али што никада ниjе на одмет поновити. Колона jе успут водила активна борбена деjства и, поред погубљења, то jе други значаjан узрок муслиманских губитака током критичног периода после пада Сребренице:

„Након што jе колона прешла три до четири километра од мjеста одмора, по њоj jе била отворена ватра. Људе jе ухватила паника, бjежали су наприjед, назад, по странама, и ватра jе траjала око десетак минута по jедном диjелу колоне, а ватра jе преношена дуж циjеле колоне. На челу и зачељу колоне jе било погинулих и рањених“ (с. 1D19-0223).

Али „главни догађаj“ везан за пад Сребренице и даље остаjе непоменут.

(6) Генерал Расим Делић, командант оружаних снага босанских Муслимана у jулу 1995, обратио се Скупштини Босне и Херцеговине 30. jула, 1996, у вези са разлозима за пад Сребренице. [9] Ставови коjе jе изнео у оквиру свог исцрпног извештаjа интересантни су подjеднако због ствари коjе jе рекао и коjе jе пропустио да помене.

По мишљењу генерала Делића, главни разлог за пад енклаве били су унутрашњи сукоби:

 

„Нелоjална борба за власт и подjеле по том основу;

Лош однос МУП-а и АРБиХ;

Убиства неистомишљеника или политичких супарника;

Ратно профитерство и криминал;

Лоша организациjа одбрамбених снага и међусобна борба за челну    функциjу“ (с. 01854596).

 

Када коментарише учинак „демилитаризациjе“, сам Делић ту реч ставља између наводница:

„Демилитаризациjом“ jе успостављено стање коjе jе веома отежавало изградњу Армиjе на том простору. (Страна 01854596)

Како jе могуће посветити се „изградњи Армиjе“ и истовремено поштено спроводити демилитаризациjу? Делић поjашњава:

„Када су од априла 1994. године почели долазити први конвоjи са МТС [материjално-техничким средствима] ми смо се организовали за дотур МТС Сребреници и Жепи, а да то не угрози њен статус ‘заштићене и демилитаризоване зоне’” (страна 01854596).

По Делићевоj процени „демилитаризована“ енклава jе добила око 23 тоне  ратног материjала, што jе „обезбjеђивало одбрану слободних простора Сребренице“ (страна 01854597).

Следи пресек  воjних испорука Сребреници (не рачунаjући Жепу) закључно са маjем 1995, када jе jедан хеликоптер коjи jе преносио опрему био оборен (с. 01854598). Затим наставља:

„Оволико средстава ниjе добило Горажде, а са далеко мање средстава бранило се Сараjево 1992. и 1993. године. Поред снабдjевања чинили смо све да воjнички боље устроjимо jединице у Сребреници“ (страна 01854598).

Јасно jе да jе jедан од Делићевих главних прећутних циљева, када се обраћао посланицима, било да армиjу и себе ослободи од одговорности за  пад Сребренице. [“Шта рећи о отпору ако и поред толико противоклопних средстава ниjе уништен ни jедан тенк. У jедном моменту од Зеленог Јадра ка граду ишла су три тенка и уништењем само jедног четници не би ушли у град…Да прекинем такође неке шпекулациjе, треба рећи да jе 2. Корпус предузео што jе могао“ (страна 01854600).] У складу са тиме, он терети локално руководство за грешке у расуђивању и неспровођење добивених упутстава, па додаjе jедну критичку опаску коjа би могла имати далекосежан значаj:

„Нису радили по већ предвиђеним плановима чиме не би задржали Сребреницу али би се извукао народ“ (с. 01854600).

У светлу убедљивих доказа да jе постоjао договор за размену териториjа између српске и муслиманске стране у вези са Сребреницом, коjе износе Ола Флиjум и Деjвид Хебдич у свом документарном филму[10], као и могућности да се Делић изрекао, поставља се питање: да ли jе руководство у Сараjеву имало план за евакуациjу становништва Сребренице? То jе нешто што су они увек упорно порицали, инсистираjући – заjедно са Хашким трибуналом – да евакуациjу треба посматрати искључиво као део српске кампање етничког чишћења.

У закључку, Делић наводи четири главна разлога зашто jе енклава пала, али при том и он заобилази наjважниjу сребреничку тему – геноцид:

„Издаjа међународне заjеднице;

Политичко и воjно превирање;

Јак утицаj политичко-пропагандног деловања српског агресора и УНПРОФОР-а те jе народ већ у прољеће био спреман за напуштање Сребренице“ (страна 01854600).

Преглед накнадних муслиманских анализа о узроцима и последицама пада Сребренице пружа низ корисних увида и чињеница, што потврђуjе доста што jе већ познато и указуjе на нове истраживачке правце. Међутим, у том материjалу наjинтересантниjи и наjинтригантниjи део приче jе тема коjа се систематски избегава. Ови извештаjи су писани у временском распону од 24. jула, 1995, до 30. jула, 1996. године и покриваjу период од око годину дана после пада Сребренице. Где jе очекивано излагање о погубљењу хиљада муслиманских заробљеника, догађаjу коjи jе постао jезгро сребреничког геноцидног наратива? У наведеном периоду било jе довољно времена да се провере и допуне инициjалне гласине о геноциду за коjи нам се сада тврди да jе био „планетраних размера“. (Контроверзни српски имам Муамер Зукорлић недавно jе изнео предлог да се Сребреница уздигне на пиjедестал ништа мање него „светске метрополе људске савести.“ [11]) Чудно jе да ништа од такве свести ниjе било евидентно у воjним, безбедносним и политичким анализама састављеним у временском раздобљу непосредно након што су се ови драматични догађаjи одиграли.

Да се заиста догодило нешто налик на геноцидно погубљење 8.000 ратних заробљеника, тешко jе предпоставити да би у своjим  pro foro interno извештаjима власти босанских Муслимана пропустиле да то примете. Такво обjашњење нарочито jе неубедљиво у светлу чињенице да jе главни истражитељ Тужилаштва Хашког трибунала, Жан-Рене Руез, био упућен у Сребреницу непуну недељу после њеног пада са врло прецизним инструкциjама да истражи могући геноцид и да jе стигао у Тузлу већ 20. jула.[12] Да ли jе могуће да jе Трибунал у Хагу био боље обавештен о чињеницама са терена од босанских Муслимана коjи су се налазили на лицу места, и да ли jе разумно предпоставити да jе МКТБЈ у већоj мери од њих био заинтересован за расветљавање овог питања?

За сада ниjе могуће понудити задовољаваjуће одговоре на сва ова питања. Међутим, jесте могуће указати на чудну празнину у начинукако су догађаjи у Сребреници приказани у интерним документима босанских Муслимана. Они су страна коjа jе од самог почетка требала бити наjзаинтересованиjа да се питање геноцида постави у средиште пажње. Међутим, у њеним званичним анализама догађаjа то jе питање коjе се не налази ни на перифериjи. Могла би се изнети jедна хипотеза коjа то обjашњава. Муслиманска страна jе била заузета у вези са условима за окончање рата и без сумње Сребреница jе играла важну улогу у њеноj стратегиjи као преговарачки адут, али замишљен првенствено за коришћење на локалном плану. Муслимани наjвероватниjе нису били ти коjи су смислили „наратив о геноциду у Сребреници“ што jе временом прерасло у траjно обележjе међународног дискурса и праксе, и они свакако да нису располагали логистичким средствима да таj наратив наметну на глобалном плану. „Сребренички геноцид“ нуди политичке могућности коjе су неупоредиво шире од балканских хоризоната босанских Муслимана. Зато jе много вероватниjе да су западни спонзори били ти коjи су наjпре уочили таj потенциjал. Као што се види по брзини њиховог реаговања да се те могућности искористе, они су их приметили врло рано. (Руез jе био на лицу места само неколико дана после пада Сребренице са задатком да пронађе доказе коjима би се оjачала улога Хашког трибунала и истовремено блокирало Караџићево лично учешће на предстоjећим мировним преговорима импровизовањем разлога за подизањем оптужнице за геноцид против њега. Маделен Олбраjт jе већ 10. августа пред УН махала обмањивачким  фотографиjама наводно снимљеним из ваздуха, оптуживала jе за геноцид и претила jе воjном интервенциjом против босанских Срба, што jе наговештавало сериjу „хуманитарних интервенциjа“ коjе су уследиле под паролом „никад више Сребреница.“ Истовремено, босански Муслимани су написали неколико интерних извештаjа о Сребреници где се уопште не помиње наводни геноцид коjи jе на Западу изазивао моралистичке пароксизме и позиве на „робусне“ воjне операциjе широм света.)

Овде нешто озбиљно не штима.

Потребно jе систематски истражити колико jе времена протекло између догађаjа у Сребреници средином jула 1995 и коначног уобличавања геноцидног наратива у jавном дискурсу Запада с jедне, и босанских Муслимана с друге стране.[13] Како ствари у овом тренутку стоjе, све указуjе  на то да су политички и пропагандни механизми Запада били спремни да ступе у деjство од тренутка када jе то било могуће без изазивања сумње у постоjање претходних сазнања или (jош горе) саучесништво са извршиоцима. Што се босанских Муслимана тиче, изгледа да jе наратив о сребреничком геноциду, у смислу jасно дефинисаног и специфично упереног политичког инструмента, био накнадна стратешка досетка. Они су се ипак врло радо прикопчали пропаганди своjих спонзора када се она захуктала и када су схватили да би од „геноцида“ и они могли да пропагандно профитираjу.  Међутим, у односу на злочин за коjи се тврди да jе био тако планетарних размера, њихова реакциjа jе била трома и зачуђуjуће задоцнела.

 

Извор: ИСТОРИЈСКИ ПРОЈЕКАТ СРЕБРЕНИЦА


[2] ICTY ERN бр. 0185-4518-0185-4532-ET.doc/al

[3] Srebrenica svjedoči i optužuje1992 – 1994, Ljubljana, 1995. Орић набраjа 1.333 „шехида“ од пре 11. jула 1995  по имену и месту и датуму смрти на странама  211 – 244 књиге.  За комплетан списак, видети:

http://www.srebrenica-project.com/sr/DOWNLOAD/Odlomak_iz_Oriceve_knjige.pdf

[4] ICTY ERN бр. 11854425 – 11854433.

[5] ICTY ERN бр. 01854571 – 01854580.

[6] ICTY ERN бр. 01854504 – 01854511.

[7] 4. августа, 1995, према извештаjу команде УНПРОФОР-а,броj сребреничких избеглица смештених на подручjу Тузле  попео се на 35.632, што jош више сужава могући броj жртава и погинулих. Види ICTY докуменат бр. 00412059.

[8] ICTY докуменат бр. 1D19-0218 – 1D19-0224..

[9] ICTY ERN no. 01854595 – 01854601.

[11] Електронски портал E-novine (Београд), 23.08.2012

[12] Le Point (Париз), броj 1862, 26 маj 2008.

[13] “Argument and Rhetoric in ICTY Judgments,” у Deconstruction of a Virtual Genocide (Den Haag-Belgrade, 2011), од J. P. Maher-а, с. 173-175, добар jе почетак.

 

Везане виjести:

СРЕБРЕНИЦА: ЗВАНИЧНА ПРИЧА НА „АПАРАТИМА ЗА ВЈЕШТАЧКО ДИСАЊЕ“

Сребреница фалсификовање историjе

Дама у црним чизмама и заслужена казна за „негирање геноцида“

 

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Помозите рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Пратите нас на друштвеним мрежама: