Zašto nam bivša „braća” otimaju Kosovo?

Priča o Jugoslaviji nikako da prestane, pa ni Srbija nikako da vaskrsne iz tog silnog crvenila i užasa čiji se repovi i dalje vuku po našoj zemlji.

Mnogi jugonostalgičari nisu ništa drugo do ljudi razočarani u sebe, pa svojom navodnom nostalgijom drugima pokušavaju da dokažu da to što su bili za Jugoslaviju nije bila greška, nego dobra prilika koju smo, izgleda, upropastili mi koji smo se kasnije rodili i od svog tog blagostanja, uživali samo u posledicama raspada i đubretu koje je ostalo iza tako „dobre ideje“.

Ne mogu da tvrdim da znam kako se tada živelo, ali dobro znam kako se umiralo i zbog čega se zatvaralo i progonilo. Tome sam naučen iz mnogih knjiga i ličnog iskustva članova porodice i prijatelja.

Možda je ono vreme bilo dobro, ali da vidimo položaj Srbije do kojeg je došla posle tog divnog provoda nazvanog „Jugoslavija“, naravno, ne samo tuđom, već umnogome i svojom greškom čijem ponavljanju danas teži…

Svetog Savu nisi smeo pomenuti. Zbog Boga se stradalo, ako ga je iko poneo na usnama. Da je Obilić bio ispaljen iz usta, kao metak bi pogodio onoga ko mu je ime izgovorio pravo u glavu.

Ako si hteo da kažeš da je Kosovo kolevka srpstva, zatrli bi ti sve do kolevke, a onda bi i nju rasturili. Tada je napravljena nebeska Srbija. Tada, kada je 200 000 Srba otišlo na nebo jer su rekli da su ono što su, a nisu pristali da budu ono što im je dodeljivano – novo, zajedničko, poništiteljsko, uništiteljsko i anacionalno. Svaki otok reči iz nečijih usta poslužio je kao tiha voda kojom se začas otkrstari na Goli Otok. Ko god bi zinuo da nešto kaže, njegova usta bi bila zapečaćena poput jama na Velebitu, u Lici i svih ostalih. Pamtili bismo Jasenovac, Pag, Jadovno i sva druga stradališta da nije onih koji su nas u njih prvo gurnuli, a onda nam pružali ruku i dalje držeći iza leđa kamu, pištolj, ili nešto treće, a kasnije nas neki od njih zvali da se družimo u raznobojnim kućama, najčešće žutim. Da nije bilo Titove Jugoslavije, možda ne bi bilo ni ovoga što se danas događa na Kosovu.

Sve mi ovo liči na buve koje su napale psa tvrdeći da on nije on, već njihova kuća, a pas ćuti, jer zna da buve koje su na njega prešle sa crnog dvoglavog orla poznaju i beloglavog koji živi preko okeana, ali i ona tri lava sa grba na onom ostrvu. Pas ćuti i trpi, jer se bratimio sa tim orlom i drugim životinjama koje nisu njegovo društvo, a nekmoli braća, umesto da se pobratimi sa medvedom koji ga je oduvek branio od vukova koji na braću samo liče.

Ne verujem da smo dovoljno upoznali svoju veru koju smo za vreme „odličnog provoda“ proterali zbog drugih, navodne braće, koji svoju veru nisu zanemarivali. Iz ovoga sledi da nisam siguran da je dobro danas vrednovati naše pravoslavlje time koliko smo puta prećutali uvredu i provokaciju.

Nezgodno je meriti junaštvo po tome koliko smo puta klečali pred drugima. Glupo je popustiti nekome samo zbog toga što je jači. Ima li on još nešto osim svoje snage? Valjda nas tome uči istorija.

Od Jugoslavije do Srbije nas još uvek deli mnogo. Prva prepreka je Kosovo. Ako ono nije srpsko, ni Srbija nije srpska. Ukoliko pas dozvoli da ga buve pobede svojim žaokama, sitnim zubima i kleštima, izazivajući ništa osim svraba, onda je taj pas najobičnija džukela.

Od buva se ne može braniti lavežom i režanjem, umerenim apelacionim režanjem, već na ubod odgovoriti ubodom, istom merom, ne jače.

Ne sme Srbija dozvoliti da je Jugoslavija iz groba porazi.

Mislimo da je nešto naše? Dokažimo da jeste! Ne uspemo li, onda ne zaslužujemo da ga zovemo svojim.

Kosovo je naša svetinja i muka, a strancima je važno, ne zbog nas ili zbog onih koji ga hoće za sebe, već zato što je njima Kosovo poligon. Ako na Kosovu uspe ovo, uspeće svuda u svetu. Naša kolevka i odgovor na pitanje „Ko su Srbi?“, dakle Kosovo, njima je najobičnije igralište.

Neka oni jugonostalgičari odu, pa neka se za Kosovo, ako im je uopšte do njega i stalo, pomole u Kući cveća onome koji je jedino što je nama iza Jugoslavije ostalo, pošto nikome nije bilo potrebno.

Sva „braća“ su od Jugoslavije dobila „državu“, a mi smo dobili leš. Zamislite tog psa, buvaru, koji dobije kosti koje ne sme da dira, a još mu sad oduzimaju i kućicu, a lanac krate. I tako vezan na kratko, on sebe naziva slobodnim psom, ponosan i nesputan, iako se sve vreme češe.

Nije Jugoslavija bila loša po svemu, ali se moraju sagledati posledice i glasno reći da je svaki „brat“ napao na Srbe tvrdeći da nam majka više nije ista. A za nas, kada smo otišli svom Ocu, počeli su da tvrde da ni mi celi nismo svoji, već da na nama ima nešto njihovo.

Ni manje, ni više nego srce.

Ne otima nama niko Kosovo zato što ne zna šta ono nama znači, već zato što zna bolje od nas koliko nas neće biti ako nam ne bude Kosova.

Autor: Milan Ružić

Izvor: Iskra

Vezane vijesati:

Ako Kosovo nije naše, zašto od nas traže da im ga damo?

Patrijarh Irinej: Srbija ne može da pokloni Kosovo

Ne daju Kosovo: 91 odsto Srba protiv priznavanja Kosova