Zašto Hrvatska 1991. nije imala Nazora i I. G. Kovačića

Niko se još ozbiljno nije pozabavio ponašanjem tzv. liberalne hrvatske inteligencije u vreme raspada Jugoslavije, a to ponašanje je ispod nivoa humanosti i intelektualne pozicije hrvatske inteligencije iz vremena uspostave ustaške Nezavisne Države Hrvatske

Komesar za proširenje Evropske unije Štefan File boravio je ove nedelje u Zagrebu i na vanrednoj sednici Vlade Hrvatske pročitao Izveštaj EK u kojem piše da je Hrvatska ispunila sve uslove postavljene od strane EU, što znači da ta zemlja prvog jula ove godine postaje punopravan član Unije. Odbačena je nedavno izneta ideja nekih evropskih parlamentaraca da Hrvatska i posle prijema u punopravno članstvo Evropske unije ostane pod određenim monitoringom. Prema pravilima Unije, u političkom, pravnom i svakom drugom smislu Hrvatska je čista kao redovnice franjevačkog samostana.
Ne postoji više ni tračak nade za Srbe iz Hrvatske – posebno ne za one kojima je hrvatska država otela stanove, zemlju, srušila kuće, spalila imanja, otela staru deviznu štednju – da će ostvariti svoja građanska i ljudska prava. Srpsko pitanje u Hrvatskoj je rešeno; u sadejstvu nekoliko faktora i velikih sila (Hrvatska, Vatikan, Nemačka, Amerika), uz prećutno i otvoreno pomaganje predstavnika ono malo preostalih Srba u Hrvatskoj (Milorad Pupovac) i zapanjujuće ćutanje države Srbije pred svim što se događa poslednjih 15-ak godina, priča o Srbima u Hrvatskoj, njihovoj istoriji, velikanima, doprinosu srpstvu i hrvatstvu, ubrzano tone u mutne i krvave vode istorije.

„NAJČISTIJA“ DRŽAVA U EVROPI

Za nekoliko decenija tragove o postojanju tog dela srpskog naroda na prostoru sa one strane Drine i Dunava, nalazićemo samo u knjigama koje, plašim se, osim retkih istoričara niko neće ni otvarati.
Hrvatska je etnički i religijski najčistija država u Evropi; preko 90 odsto Hrvata, katolika. I to u Evropi koja insistira na multietničkom i multikonfesionalnom društvu kao vrhunskoj, apsolutnoj vrednosti, dokazu civilizacijskog uspona savremenog evropskog političkog i društvenog koncepta.
Samo nekoliko dana pre Fileovog dolaska beležili smo provale mržnje prema Srbima u Hrvatskoj. Dobrodošlica, šta li je? Postoje realne šanse da na hrvatskim izborima za Evropski parlament, održavaju se sledeće nedelje, podršku da tu zemlju predstavlja u parlamentu Evrope dobije i Ruža Tomašić, proustaški nastrojena snajka iz Splita, poreklom Bosanka iz okoline Maglaja, jedno vreme na privremenom radu u Kanadi, a od početka devedesetih sa poslom i prebivalištem  u Hrvatskoj, miljenica HDZ-a, iako je stalno preferirala Hrvatsku stranku prava. Ako se dogodi da Ruža uđe u Evropski parlament biće to zatvaranje kruga, logično rešenje, adekvatna zahvalnost Hrvatske savremenoj Evropi za sve što je Evropa učinila za Hrvatsku. Ovakvoj Evropi kakva je danas najbolje pristaje Ruža Tomašić.

U celoj ovoj priči, slojevitoj, mučnoj, naduvenoj od dima spaljenih srpskih sela i varoši, priči koja se gubi u zaraslim dvorištima, voćarima i grobljima  Krajine, praznim policama biblioteka po gradovima Hrvatske gde su nekada stajale knjige autora srpske nacionalnosti, ostalo je skoro netaknuto pitanje o ponašanju takozvane liberalne hrvatske inteligencije u teškim danima i godinama kad srpska glava u Hrvatskoj nije vredela žute banke, odnosno o meri u kojoj se ta i takva hrvatska inteligencija identično ponela 1941. i 1991. godine.
Čak bi se moglo dokazivati, uz velike šanse na uspeh, da je 1941. godine u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj kod intelektualne elite hrvatskog naroda bilo više humanizma i osećanja za pravdu, za prava i Srba kao građana te države, nego 1991. godine. Hrvatska 1991. nije imala Vladimira Nazora i Ivana Gorana Kovačića. Ko je te godine, od hrvatskih intelektualaca digao svoj glas protiv obnove ustaštva, duha endehazije, progona Srba iz urbanih sredina Hrvatske, njihovog isterivanja sa posla, iz stanova i privatnih kuća? Ko je rekao: U redu je  to što pravimo svoju državu, ali nije u redu ovo što činimo Srbima? Ne pamtim nijedan hrvatski glas protesta upozorenja, opomene, kad je Sabor Hrvatske aklamacijom zastupnika hrvatske nacionalnosti izbacio Srbe iz Ustava Hrvatske. Nikoga da podseti hrvatsku javnost zbog čega su Srbi bili konstitutivni narod u Hrvatskoj.
Ne sećam se da se bar grupica, taman da ih je bilo troje, hrvatskih intelektualaca sastala u Zagrebu i obratila javnosti onih dana kada su crnokošuljaši (pre oružanih sukoba) orgijali po Vukovaru, Sisku, Zadru, Šibeniku, Splitu…ostavljajući iza sebe stotine ubijenih Srba (naročito u Sisku) i kazala: Ovo je sramota za Hrvatsku, ovo ne sme da se radi. Kao što je Stjepan Radić, onakav kakav je bio, javno kazao 1902. godine, u vreme antisrpskih demonstracija i nasilja po Zagrebu, Osjeku, Sisku, Karlovcu.

OBJAŠNjENjE ZA ENIGMU

Tuđmanu često prebacuju, zameraju, onu rečenicu o Nezavisnoj Državi Hrvatskoj koja nije bila, kazao je Franjo, „samo puka kvislinška tvorevina i fašistički zločin već izraz povijesnih težnji hrvatskog naroda za svojom samostalnom državom“. Šta tu nije tačno? Objašnjava li upravo ta Tuđmanova konstatacija enigmu ćutanja hrvatske inteligencije – i one liberalne, levo orijentisane – pred zločinima koji su najpre na verbalnom i zakonodavnom, a onda i na biološkom nivou, činjeni prema Srbima u Hrvatskoj od leta 1990. godine, pa nadalje. Nije li san te inteligencije o sopstvenoj, nacionalno ekskluzivnoj hrvatskoj državi bio jači od principa humanizma na kojima, kao, počiva savremena Evropa i njihova moralno-intelektualna vertikala.
Jedini Hrvat koji je 1991. godine pokušao da bude Nazor zove se Goran Babić. Hrvatski književnik, pesnik. Došao je u Banski Grabovac, na miting banijskih Srba protiv obnove ustaške Hrvatske, održao govor kojem se ni danas ne može ništa ni dodati, ni oduzeti, ali nije ostao sa Srbima (kao Nazor) jer je shvatio da za razliku od 1941. godine novu hrvatsku samostalnu državu, kakva god da jeste, želi celokupna hrvatska javnost, sa svojom intelektualnom elitom. Otišao je u Beograd gde, hvala bogu, živi i danas, piše za neke dnevne i periodične listove i objavljuje knjige pesama i eseja.
Jasno mi je da će gornju postavku gotovo svaki Hrvat obarati tvrdnjom da je, za razliku od Hrvatske  iz 1941. godine, ova Hrvatska, nastala 1991. godine, bila drugačija, demokratska, a da su Srbi hteli veliku Srbiju i da ih kao takve nijedan normalan Hrvat nije mogao podržavati. Naravno, to nije tačno, antiintelektualno je uopšte stati u odbranu ovakve teze, s obzirom na to da odavno nije neophodno dokazivati ustaške temelje na kojima je podignuta hadezeovska, današnja Hrvatska, o čemu sve češće i sve glasnije poslednjih godina govore neki hrvatski politikolozi, istoričari, pisci i novinari. Ali, svi oni ćutali su 1991. godine i nikome nije palo na pamet da krene putevima Vladimira Nazora i Ivana Gorana Kovačića.

USAMLjENI IZUZETAK

Od intelektualaca drugačijeg mišljenja, iz tih dana, pamtim jedino Nikolu Viskovića, iz Splita. Bio je u Saboru ispred stranke Ivice Račana i otvoreno govorio o obnovi ustaštva. Izveštavao sam u to vreme iz Sabora za „Politiku“ i jednom u hodniku, kad se ukazala prilika, zaustavim Viskovića i upitam ga da li strahuje za život zbog onoga što govori. „Ne, strah me je samo ovog hrvatskog ćutanja koje je nepodnošljivo“, odgovorio je Visković.
Uostalom, da je i tačna tvrdnja o Srbima pobunjenicima, o Srbima koji nisu hteli samostalnu Hrvatsku, trebalo bi podsetiti da je  identična situacija bila i 1941. godine; ni tada Srbi nisu hteli državu Hrvatsku, videvši kakva je. Da li je ona Hrvatska 1991. godine, Tuđmanova Hrvatska, bila bolja? Pitajte majke, očeve, sestre, braću, decu…Srba ubijenih u Sisku. A ubijeno ih je u tom gradu više od 500. Nije naodmet da razmislimo kako bi se Hrvatska 1991. godine tek ponašala prema Srbima da je Evropa tada bila drugačija, da je bila, uzmimo, u ratnom plamenu, podeljena, zabavljena sopstvenim mukama, a da je Hrvatska iza sebe opet imala, kao što je imala, snažnu i antisrpsku Nemačku. Ali, takva rasprava je danas bespredmetna; ono što nije urađeno 1991. godine obavljeno je u avgustu 1995. godine. U „Oluji“.
I onda je Evropa 26. marta 2013. godine  poslala Štefana Filea u Zagreb da Hrvatima odnese lepu vesti: Primamo vas, uradili ste sve što smo od vas tražili.

Piše: Ratko Dmitrović

Izvor: PEČAT

Vezane vijesti: Ratko Dmitrović

Napomena redakcije portala Jadovno.srb.: Ovaj prilog je prvi put objavljen na našem portalu 30. marta 2013. godine.