Žarko Vidović: Sveti Sava i njegov narod

No srpski narod se najzad uspravio. I čitava istočna Evropa se uspravlja u svom dostojanstvu, spremna da odbaci paganstvo. Bog nas je pogledao. Uzdizanje je tek počelo. Ono je pred nama kao zadatak i poziv da se tek osvestimo. Ikona i zavet Svetoga Save – istorijski potvrđen zavetom Kosovskim! – jesu taj poziv

Koliko smo kao hrišćani osvetljeni likom Hrista, toliko moramo i kao Srbi da budemo vođeni likom Svetoga Save. Kao što bismo bez Hrista bili beslovesni i ne bismo imali osećanje za tajnu čoveka, tako i bez Svetoga Save ne bismo osećali istoriju i u njoj tajnu Srba. Bili smo svedoci mnogih (neuspelih) pokušaja da se naučno (pa i filosofski) reši pitanje šta je to čovek i šta je nacija, pa i pokušaja da se naučno (bez duše i vere) odgonetne po čemu je neko Srbin i šta je to srpski narod; no, šta je da je, to je narod Svetoga Save, te može i da se održi samo kao NAROD SVETOGA SAVE. To je naš jedini identitet, pa prema tome i naš jedini kontinuitet. Dakle, naša istorija.

Protekle 1989. godine slavili smo šest stotina godina od Kosovske bitke. Ali značaj te bitke nije u njoj samoj, nego u zavetu! Kosovo je bilo iskušenje: da li će naši preci, na čelu sa Svetim Knezom (a onda sa njegovim likom-ikonom) ostati verni zavetu i kad izgube zemaljsko carstvo? i onda kad, kao starozavetni Jov, izgube svu zemaljsku, svetovnu moć? Naši preci su odoleli Lukavom („demonskom Mesiji“, kako ga naziva vladika budimski Danilo), odoleli Velikom Kušaču (Matej 4, 1–11) i ostali verni zavetu: sveta reka Svetog Save nije presušila, istorija nije prekinuta. Zato smo mi mogli čitave prošle godine da slavimo – ne samu bitku, nego – njihovu vernost zavetu. To slavlje nas je probudilo i uzdiglo. Mi smo sad opet novi, preporođeni. No, zavet kojem su Sveti Knez i Kosovski junaci ostali verni, a koji mi slavimo i koji nas preporađa i čuva – zavet je SVETOSAVSKI. Ako su Srbi narod zavetni, onda znači da su se Srbi – i u svom Kosovskom zavetu, kad su bili bez odbrane, zemaljske sile i države! – potvrđivali od Kosova i Svetoga Kneza do danas samo kao NAROD SVETOGA SAVE. Jer Kosovski zavet ne bi bio moguć da nije tokom stotinu i sedamdeset godina (od 1219. do 1389) bio pripreman u manastirima i crkvama, zadužbinama Svetoga Save i Nemanjića.

No iskušenja ne prestaju. Nedavno smo u novinama videli oglas knjige „Srbi, narod najstariji“, koja nam se nudi kao „plod dugogodišnjeg naučnog istraživanja“ i kao „teza odbranjena na Sorboni“! Možda to godi sujeti (nekakvoj opasnoj nacionalnoj sujeti!), ali nas ta sujeta odvraća koliko od istine (jer najstariji narod su naša braća Jevreji!), toliko i od Svetoga Save, duhovnog oca Srba, pa tako i od mogućnosti da postanemo i ostanemo svesni sebe! Jer zavodeći nas i „laskajući“ nam predstavom o Srbima kao „narodu najstarijem“ – starijem i od pojave Hrista! – oni traže naš identitet u paganstvu! u varvarstvu! Tako je u 15. stoleću čuveni humanistički, grčko-renesansni filosof Georgije Gemist Pliton preporučivao svojim sunarodnicima Grcima da se vrate paganstvu, jer bi samo tako mogli da steknu varvarsku snagu potrebnu za otpor Turcima, kao što su stari Grci pobeđivali Persijance (Irance). A da bi svoje sunarodnike i nagovorio na povratak paganstvu (snazi varvarstva kao „mladosti naroda“), Pliton je – sa daleko više razloga nego u naših srpskih etnologa (univerzitetskih pagana humanista!) – nastojao da dokaže kako su Grci „narod najstariji“, tj. da su oni narod po veri koja je u njima tobože jedina izvorna i živa, a starija od Hristove! Na to je carigradski patrijarh odgovorio Plitonu: „Mi nismo Grci! mi smo pravoslavni Romeji!“. Grci su, naime, krštavanjem postali sasvim drugi narod; preobražajem su stekli drugačiji identitet! „Gle, sve je novo!“, kaže zato apostol. Ni mi više nismo onaj (zaista paganski, varvarski) narod koji su bili naši telesni preci (ali samo telesni!) pre Svetoga Save, našeg duhovnog oca!

Na Badnji dan po podne je beogradska televizija prenosila divnu badnjačku svečanost sa trga ispred Narodnog pozorišta; ali je pri tome pozvala etnologa (profesora univerziteta, univerzitetskog humanistu, tj. neopaganina) da komentariše tu svečanost; on je pokušao da nas uveri u izvornost i životvornu istorijsku vrednost „srpskog paganstva“ i u paganski karakter Badnjaka, očuvan „uprkos Crkvi“ ili zahvaljujući „mudrosti Crkve“ da se ne protivi paganstvu!

Posle tih komentara nastupila je grupa devojaka zvana „Paganke“. Taj korov neopaganizma gaje, posle Velike Seobe (1690), naši humanisti kao „mladost i snagu“ našeg nacionalnog „univerzitetskog neopaganizma“. U svom spisu „O vrhovnom bogu u staroj srpskoj mitologiji“ Veselin Čajkanović je nastojao da lik Svetoga Save prikaže kao masku jedinog živog i prisutnog „srpskog božanstva“: paganskog gnevnog božanstva, „Vučjeg pastira“, božanstvo „Donjeg sveta“ (poput Mefista Faustovog, kako ga je tumačila romantičarska škola nemačke etnologije, sve do Hitlera). Tako je ispalo da Srbi nisu zavetni narod Svetoga Save, narod vođen ikonom Nebeske Srbije, nego vučje stado koje, u interesu civilizacije, treba tek da bude kršteno ili istrebljeno! Tako je u Srbima nesvesno izazivano osećanje krivice potrebno njihovim (našim) neprijateljima!

Doduše, svi smo mi pagani u onoj meri u kojoj smo ostrašćeni, grehom opterećeni. Smisao hrišćanstva i zaveta je zato u tome da u svakom čoveku probudi i održi svest o sopstvenom grehu, da bismo se čistili i, odazivajući se pozivu zaveta, uzdizali u Nebesko carstvo Crkve, Nebeske Srbije, Svetog Kneza i Svetoga Save. U tome uzdizanju se oslobađamo idola i fetiša koji gode našoj ostrašćenosti, koji trebaju našem Grehu, a kojima smo robovali, do juče beslovesno!

Komunistička ideologija je prikazivala paganstvo kao bezazlenu ideologiju „besklasnog društva“, a pljačku i bezakonje kao pravdu revolucije!

No srpski narod se najzad uspravio. I čitava istočna Evropa se uspravlja u svom dostojanstvu, spremna da odbaci paganstvo. Bog nas je pogledao. Uzdizanje je tek počelo. Ono je pred nama kao zadatak i poziv da se tek osvestimo.

Ikona i zavet Svetoga Save – istorijski potvrđen zavetom Kosovskim! – jesu taj poziv. On nas ne poziva u „predistorijske prašume“ paganstva, nego u visine u kojima i Evropa treba tek da se potvrdi. I naše Seobe su pokazale da mi verom nismo vezani za tlo i zemaljsko carstvo (htonskom verom, kao pagani), nego zavetom za Nebesko carstvo koje je u čoveku! Ko istoriju i supstanciju srpskog naroda traži u paganstvu (ili utopiji humanista), taj ne razume ni Kosovski zavet, ni Svetog Kneza, ni Svetoga Savu. A bez njih mi niti imamo istoriju niti možemo znati ko smo!

(Pravoslavlje, br. 548 (15. januar 1990), str. 2.)

Tekst prekucao: Darko Stefanović

(Iskra, 23. 9. 2017)

Izvor: Stanje stvari

Vezane vijesti:

Žarko Vidović: Zašto bombe na Vaskrs (1944. i 1999. godine …

Dr Žarko Vidović: Vatikan režiser Avnoja | Jadovno 1941.

Žarko Vidović na tribini „Jasenovac, juče i danas“ (audio …

Žarko Vidović: Sloboda je direktni put u pokajanje | Jadovno …