Zar u našoj raspetoj Srbijici još neko mašta da mu unuci i sinovi budu artiljerci?

Nedavno, bio sam gostoprimac u jednom manastiru u Žičkoj eparhiji. Često tamo odlazim i, budući da me dugo poznaju, ukazali su mi tu čast.

Nagledao sam se svakojakog sveta, ali među prvima mi pade u oči porodica iz jednog gružanskog sela, koja ovde beše došla u punom sastavu: baka, sredovečni roditelji i njihovo dvoje dece. Lako se dalo videti da nisu Bog zna kakvog imovnog stanja, ali da su se pred dolazak u crkvu obukli svečano, u najnovija čista odela. Pogledi im behu svima bistri, dok im je osmeh bio stidljiv, ali vazda prisutan, kao da je govorio koliko su i oni žilavi i postojani uprkos svakoj nevolji.

Viđao sam po Šumadiji mnogo izdanaka tog časnog seljačkog sloja, vazda spremnih i na odricanje i na žrtvu i na nemaštinu, dostojnih potomaka pobednika sa Kolubare ili Soluna. Uvek su mi bili bliski i sa njima sam lako stupao u priču i sklapao prijateljstva; lako bi se razumeli i otvarali srce jedni drugima. Pričao sam im, kao i svima drugima, o istoriji manastira i vrednostima njegove riznice, a oni me netremice slušali, gotovo ne trepćući. Prijalo im je da čuju o duhovnom svetioniku kraja u kojem su i sami potekli i gde su se Bogu molili svi njihovi preci, vekovima pre njih.

Na samom kraju, uzeo sam u ruku eksponat – đule Karađorđevog topa, i kao što obično radim, dao sam ga dečaku u ruku, uz reči da to dajemo samo odabranim budućim junacima. Svi su se nasmejali, sada slobodnije, a sa njihovim zdravim osmehom kao da je celu prostoriju obasjalo sunce. Dečkić, koji tek što beše prohodao, prihvatio je đule oberučke, i smešio se neprestano. Baka, koja ga je držala privijenog uz grudi, prva se osmelila da ga blagoslovi: „Ako, pa ako Bog da da naš Lazar bude junak i artiljerac i da brani njegovu Srbiju.“

To joj se otelo tako toplo, jednostavno i iskreno, da su mi u trenu suze udarile na oči i trenutak je nedostajao, pa da ih prolijem pred ovim dobrim ljudima. Pa, zar u ovoj satrvenoj zemlji, ima još ovakvih, nepredatih? Zar u našoj raspetoj Srbijici još neko mašta da mu unuci i sinovi budu artiljerci? Koliko je još takvih koji nepokolebljivo veruju u vaskrs, i zašto se ne vide i ne čuju? Zašto oni nisu naši heroji? Ko može da bude veći junak i mučenik od njih? I taj dečačić, sa imenom odabranim prema Svetom Knezu – ko zna kakve će biti sudbine u delu sveta gde mnogi, živeći u znatno boljim uslovima, vazda tuguju?!

Iz razmišljanja me trgao otac, koji mi je pružao svoju žilavu desnicu u znak zahvalnosti i pozdrava. Ispratio sam ih do kapije i dugo još gledao za njima. Da li bi svako od nas mogao da proba da radi na sebi, da najpre bude bolji čovek i komšija, pa onda i bolji Srbin? Da više radi, da bolje radi – u svom vrtu, na njivi, za svojim strugom ili katedrom? Kako dobro nedavno reče Dragoslav Bokan, da bude najbolji u onom segmentu za koji je predodređen i koji najbolje zna da radi. Kada bi svako od nas sličnomišljenika bio čuvar vatre kao što je bila ova gružanska porodica, da li bi bilo bolje i državi i društvu u celosti? Da, kad države nema, budemo suvereni u svom dvorištu i svom ataru, i tu stvari postavimo na svoje mesto?

Da li bi to mogao da bude neki novi početak? Ne bi li se od 100.000 takvih i zemlja zatresla?

A slika ove skromne i jednostavne porodice zasenila je sve potonje koje sam tog dana video. Jedno je bilo sigurno: svet koji je ovde dolazio nesvesno i nenamerno je vraćao veru u vaskrsenje. Bilo je tu i mladih parova sa mnogo dece, i nekadašnjih ljutih komunista koji su se vratili crkvi, i pokajnika i starih a tek krštenih, i niz drugih zanimljivih ličnosti čiji se beskrajni pejzaž šarenih duša još samo na ovakvim mestima može sresti.

Pitanja su ostala… da mislimo o njima jesu li mogući putokaz ka izlazu, ili samo još jedna u nizu utopijskih ideja. Nedavno, na njih me podsetila slika novog zapisa u Cerovcu. Stari, verovatno truo i sklon padu, nakalemljen je na novi, mladi, koji tek izbija. Ljudi iz obližnjih kuća su oko njega pokosili travu i zakitili ga svežim cvećem… Dovoljno za prijatnu i ohrabrujuću sliku – novog kalemljenog stabla što vaskrsava i raste na mestu starog, oko kojeg se okupljaju i održavaju ga – neki novi mladi ljudi umesto starih. Prihvatili su da budu nova i sigurna karika… i lanac između prošlog i budućeg se nastavlja.

Autor: Nemanja Dević

Vezane vijesti:

Nova emisija u serijalu: Čas istorije – autora Samardžića i Devića

Nemanja Dević: Zbog dobrih ljudi i Sunce sija | Jadovno 1941.

Nemanja Dević: Za sve one koji mogu srcem da osećaju | Jadovno …

Nemanja Dević: Bio jednom Doda komandant.. | Jadovno 1941.

Nemanja Dević: Prebilovci su temelj, ali i ogledalo – svih nas