Zapis iz manastira Gomirja (1941-45.g.)

Prilikom nedavnog boravka u Manastiru Gomirju, – radi učešća u hirotoniji novog Episkopa Gornjokarlovačkog Preosvećenog Gerasima, koju je obavio Nj. Svetost Patrijarh Srpski g. Pavle sa 20 Arhijereja, mnoštvom sveštenstva i monaštva i oko 5.000 naroda, u nedelju 25. jula 2004, – blagodareći igumanu Gomirja, o. Mihailu uspeli smo da snimimo i rukom verno prepišemo veoma dragoceni zapi, koji je na donjim marginama štampane u Rusiji (verov. u 19. veku, ali nedostaje 1. list) ruske crkvenoslovenske knjige Prolog za juni-juli-avgust, ostavio 1954. g. tadašnji „upravitelj manastira Gomirja jeromonah Nektarije Dazgić – u Srpskim Moravicama“ (gde je tada bila ova knjiga; danas je u manastiru Gomirju).

Zapis, pisan plavim mastilom, teče ispod štampanog teksta Prologa, počinje s leđa lista … (=4756), tj. na kraju 30. juna, i proteže se do lista … (=5276), tj do 12. jula. – Ovde ga donosimo u doslovnom prepisu, bez ikakve ispravke (uz dopunu skraćivanih reči u /…/ i nužne napomene ispod teksta.

Zapis je prvorazredni dokument istorijske vrednosti, jer govori svedok – stradalnik, o. Nektarije Dazgić, koji ovim želi da „nekoliko sećanja zabeleži/m/ mlađima koji dolaze za nama“.

Zapis je njegov lično svedočenje o stradanju svome i stradanju manastira Gomirja, srpskog sveštenstva i naroda pod NDHazijom: hapšenje i mučenje i odvođenje u logor „Danica“ kod Koprivnice, odakle su mnogi Srbi odvedeni u strašno Jadovno, a neki preostali iz Koprivnice  zatim u logor Caprag kod Siska, i dalje (od polovine zapisa) deportovani za Srbiju, pod nemačkom okupacijom, gde su smešteni najpre kratko u Aranđelovcu, a zatim je o. Dazgić poslan, u manastir Kalenić – dirljivo opisujući o susretu sa sv. Vladikom Nikolajem, tada u pritvoru u manastiru Ljubostinja, zatim kako je u Kaleniću proveo vreme od jeseni 1941.g. do leta 1945, pa ukratko opisuje stanje manastira i Srba levačkog kraja pod okupacijom, a zatim i komunističku „novu vlast“ u Srbiji p oslobođenju, kada je, ni kriv ni dužan, od srpskih komunista strpan u zatvor, te po izlasku iz zatvora poteran za Gomirje, gde je stigao septembra 1945. Zapis se završava kratkim opisom novih stradanja od komunista u Gomirju, zbog čega autor, tek 1954. g, krišom zapisa ove svoje i narodne muke, i to zapisao ne u Gomirju, gde je inače živeo, nego u crkvi u Srpskim Moravicama, valjda ad zavara trag (da mu se ne desi ono što se nekima dešavalo, napr. o. Savi Bankoviću, da je, posle odležane komunističke robije ,ponovo poslan u zatvor zato što je svoje i narodne muke beležio u crkvenom letopisu u jednom selu u Sremu).

Donosimo i faksimil početka i kraja ovog zapisa.

– Episkop Atanasije, umirovljeni Hercegovački

——————————————————————————

Nekoliko sećanja da zabeležim mlađima koji dolaze za nama. Na dan u Duhovski 1941. god. iznenada dođoše ustaše iz Ogulina u kamionu, opkoliše manastir Gomirski, bratiju steraše u manastirske sobe, počeše ispitivati o novcu i ključevima manastirske kase. Od bratije u manastiru nalazio se namesnik manastira o. Nektarije Dazgić rodom iz Graduse, o. Stefan Božičković star 73 god. O. Upravitelj Teofan Kosanović bio odsutan u Sloveniji na parohijskoj dužnosti. Ostali bili đaci[1] manastirski i posluga. Ustaše njih oko 15 ušli su u prostorije odmah počeli lupati i svete ikone i ostale slike po sobama. Pljačkati sve što je bilo manje za poneti kao: aparate za masažu, kožne taške, novac, poštanske knjige sa ulogom i posle manastirsku kasu sa gotovinom preko tristotine hiljada dinara. Posebno vrednosne papire od manastirskog zemljišta uručeno bivšim man./astirskim/ kmetovima. Ustaše su prvo dobro se počastili, napili i najeli, a bratiji naredili da moraju s njima u Ogulin na ispitivanje i saslušavanje. O. iguman Metodije Subotin bio je u selu kod školske djece, na putu sreli i strpali ga u kamion. Iz manastira poveli oca Nektarija (Dazgića) i učitelja mladog Milana Kosanovića. O. Stefana Božičkovića ustaše su ostavile da pazi na manastir do daljnje naredbe uz njihovu vlast, koja je odmah postavljena u samom manastiru. Bratija strpana u kamion odvežena pred općinu u mestu Gomirje.

Iz zaselaka Musulina, Gomirja i ostalih mesta ustaše doterivali su pohvatane ljude i trpali u kamion. Za vreme stajanja pred općinom, ustaše počele su tući jeromonah Nektarija po glavi i vući za bradu. O. igumanu Metodiju Subotinu natukli kamilavku na glavu tako jako da nije mogao gledati. kada su napunili kamion krenuli su za Ogulin. U Ogulinu strpali su nas u zvanu Kulu gde su nas sasma opljačkali: satove, novac i kišobrane, sve što je bilo za uzeti. U zatvoru nisu nam dali ništa jesti, morali smo tražiti iz vana da nam neko poznat donese hranu jedanput dnevno ako je bilo moguće. U zatvoru odmah počeli su neke da muče i ubijaju noću od 10 sati pa nadalje. U zatvoru u Ogulinu ostali smo pet dana. Za spomenuto vreme bilo nas je preko stotinu ljudi. Noću oko ponoći sve nas isteraju u dvorište gde nas postave  ustroj i pod jakom pratnjom odvedu na željezničku stanicu da nas strpaju u marvene vagone. Kiša je padala za vreme pješačenja iz zatvora do stanice. U vagone ćerali su nas kundacim brže bolje da nebi ko pobego. U onoj masi tukli su kundacima po ljudima kao po zvjerovima, tu su nas zatvorili i poveli za logor u Koprivnicu. U mesto Koprivnicu stigli smo oko 10 sati pre podne 6. VI[2].

Na stanici smetnuli nas u stroj i poterali tako u stroju po vojnički u mesto zvano „Danica“ logor. U samom logoru ponovo doček i sve pretres satove, novac i ako ima neko drugu kakvu vrednost. Sveštenici su bili prvi  ustroju. Na sveštenike su bili jako ogorčeni, odmah na licu mesta počeli da udaraju po glavi, da krvnički postupaju. Proti Vladimiru Dujiću iz Srpskih Moravica uzeše naočale zato što su imala pozlaćen okvir uz primedbu ustaše: „to je Hrvatsko zlato“. Star proto protestuje i moli da bez naočala ne vidi, ali oni nemaju osećaja nego podrugljivo dodadoše: pa više ti neće ni trebati, znači presuda je bila gotova na smrt. Posle pregleda sa spomenutoga mesta odvedu nas pred baraku gde može da se strpa preko četir stotine ljudi. Tu pred barakom  opet postaviše u vojni stroj, počeše sveštenicima brade i brkove čupati. Prvo svakom natukoše šešire na oči pod zapovedi da se ustašama u oči gledati. Znači, da se mora glavom podignutom biti da ustaše mogu lakše čupati brade i na prsa stavljati.

Ako je dotični od užasa i bolova trepto očima, ustaša ga sa pesnicom dočekao i podbočio uz podrugljiv izraz: „Vidi ovaj još namiguje na mene“ i produljuje dalje da čupa. Kada su svima brade počupali, prosto unakazili, onda su zapretili sa pištoljima da se ima svaki obrijati a koji nebi poslušao da će ga on pištoljem obrijati. Nas je mnogo izvršilo naređenje odmah do večeri. Posle ove muke dolazi druga još i teža. Vode nas u baraku, postavljaju nas na škarpu koja se nalazi u baraci. Ustaše redom tuku prvi sa volovskom žilom, drugi štapom, treći pendrekom a četvrti posle ovih uzjaši /i/ tegle za uši, čupa za kosu uz pogrdu: „Nosite nas, mi smo vas nosili dvadeset godina i pili ste nam krv, mi ćemo vam ne samo krv popiti nego ćemo i meso pojesti“. Ljudi su prosto rikali kao zvjeri od grozote strahote.

Većinom bili smo modri i okrvavljeni. To je bilo sveštenika preko trideset i više. Bio je skoro sav Crkveni sud iz Plaškog i iz svih okolnih mesta. Ostalo bili su učitelji, trgovci i općinski službenici kao i bolji domaćini sa mladim vojnim obveznicima. Posle ovakve nevolje dato nam  da se svaki napravi na betonu gde će ležati bez slame. Ovako na golom betonu proveli smo tri noći dok se nije našao neki bogati jevrejin knjižar ing. Ivo Goldštajn[3] trgovac iz Karlovca i dao da se kupi nekoliko bala slame. Baraka je bila dubkom puna sve jedan do drugoga ležao. Noću oko ponoći ustaše su dolazile i pojedine ljude tražili i izvodili za ubijanje. Često su dolazili u baraku pijani pa čak i sami se svađali sa stražarom ako nije hteo da ih pusti u baraku. Posle šest dana 30. VI[4] ponovo sve iz barake isteraju napolje i ustroje gde odaberu sa slanje u Liku zvano Jadovno. Ovog puta mnoge odabraše sve koji su bili na višim položajima i bavili se politikom.

Odabrane strpaju u zatvorene vagone, k njima nije niko smeo prići. Lokomotiva je dolazila u logor i natrpane vagone sa žrtvama za klanje i ubijanje odvozila na stanicu. Ovaki slučajeva bilo je više puta, samo za vreme moga prebivanja u logoru od četiri nedelje vršeno je odbiranje tri puta, tako da me sreća poslužila i svaki put smrt preskočila kao i ostale koji su onog puta ostali u životu. Za hranu dobivali smo jednom na dan i to čorbu od graha ili krumpira. Jednog dana dobili smo u 11 sati pre podne, a drugi dan uveče u 6 sati. To toliko, da je čovek imao nešto toploga u stomaku. Ostalu hranu dobivali smo od ppojedinih logoraša koji su dobivali pakete od kuće pa su dijelili sa onima koji nisu imali. Nas iz manastira Gomirja bilo je sviju pet i to: o. Teofan Kosanović upravitelj, o. Metodije Subotin paroh u Vrbovskom, o. Nektarije Dazgić, Jerođakon Dositej Obradović, i mladi učitelj Milan Kosanović. Jerođakon bio je uskoro prešao u Plaški kao ekonom kod vladike Save Trlajića, gde je uhvaćen i odveden u Zagreb, a posle u Koprivnicu gde nas je i dočekao u baraci.

Kada su nam sav novac oduzeli, nismo imali ni za najpotrebnije, pisali smo u manastir da nam pošalju hrane kao što je i učinjeno. Ubrzo došla je Milica Polovina sa hranom i dodala preko ustaške straže. Ustaše nisu dozvoljavali da se sme sa posetom videti ili razgovarati. Ustaše su paket pregledali, što je bilo bolje oni su uzeli sebi kao: šunku, sir i cigarete. Ostalo su pozvali dotičnoga i uručivali. Docnije su dozvoljavali da se ko ima para može kroz ogradu uzeti leba za pet dinara i slanine za 10 din. Do novca dolazili smo na ovaj način: došao nov član u logor poznat ili nepoznat, ima veću svotu sakrivenih novaca koje ustaše nisu pronašle kod pretresa, odmah bio je isti obavešten od logoraša koji su boravili nekoliko nedelja u logoru, da ako ima para u većoj količini razda koji nemaju. Veća količina bila je opasna ako se nađe kod nekoga u logoru a da je nije predao kod pretresa ulazeći u logor, bilo je toliko opasno da bi mogao odmah biti prvo mučen i ubijen. Svako ko je bio u logoru mogao je najviše da ima kod sebe oko petstotina dinara. Tak i na taj način mi smo dolazili do novca u logoru i nabavljali pomalo hleba i slanine ili čak dopisnice. Posle dve nedelje bili smo premešteni u bolju zgradu gde nije prokisavalo kao u baraci. Često su ustaše naredili svi u hodnik, tako natrpani da se nije moglo disati. Poneke ispitivali forme radi a posle terali u sobe.

Četvrte nedelje pri kraju oko jedanest sati pozivali su neka imena da se spreme  i dođu pred ustaški stan. Tu pred stanom skupimo se svi pozvani od stražara, bilo nas je oko trideset što sveštenika i civila. Stražari primiše od logornika isprave naše ad nas gone u srez Koprivnicu. Vani na putu stajao je kamion prazan. Stražar jedan zapita logornika za dozvolu da nas sve strpa u kamion i sprovede u sreski zatvor, našto logornik srdito naredi: „Goni tu stoku, da još da im fijaker dadem“? Stražari narediše da se uzmu /!/ stvari, kutija ili kufer i pođosmo. Putom je bilo teško, vrućina u julu a poneki imao je poviše stvari kao: ćebe, kufer ili korpa sa ostalim stvarima. Među nama bio je jedan grkokatolički sveštenik koji nije mogao nositi svoje stvari, tako da smo ostali menjajući se pomagali. U gradu Koprivnici nisu nas hteli primiti u sreski zatvor što je bio prepun, po naređenju sreske vlasti budemo spremljeni u školu a za čuvara postave nam gradskog stražara. Stražar je sedeo u hodniku a nama je dozvolio da možemo prelaziti iz sobe u drugu sobu. U zasebne sobe bile su smeštene žene sa malom i većom decom. Na pitanje stražara kud će snama kus su nas ovde doterali!

Stražar reče da idemo u Srbiju u zamenu za Hrvate koji se tamo nalaze, vest je bila radosna ali mi nismo vjerovali, jedino osećali smo veliku olakšicu, naprimer: kada je trebalo ići po vodu u grad koja je bila na pijaci, išao je po dozvoli stražara mladi jerođakon Dositej Obradović sabrat manastira Gomirja i đakon i ekonom vladike Save. Među nama bio je i arhijerejski zamjenik Iso Pejnović iz Plaškoga, prota Milorad Čoporda iz Slavonije sa sinom indžinirom, bratija manastira Lepavine i još dosta sveštenika. U podne iznenađenje: dobismo iz gostione ručak svi u prvom redu, supu sa mesom i varivom posle komad testa. Uveče opet neko meso poput paprikaša. Ovako skoro tri dana nas hraniše. Na pitanje da zašto da nam sad daju ovakvu hranu? zato jer idete u Srbiju pa da tamo ne kažete da smo svama hrđavo postupali. Znači da ono što se ranije dešavalo moramo zaboraviti te u opšte ne spominjati. Treći dan popodne (ponedeljak 14. VII)[5] dođe vojni kamion pred zgradu, naredba logornika ad se svi spakujemo i popnemo na kamion. Za penjanje bi stavljena klupica da bi se lakše žene popele sa djecom. Logornik kontroliše penjanje u kola i čak pomaže ženskima da se popnu. Prati nas na željezničku stanicu gde čekaju vagoni. Na stanici dva nemačka podoficira prate naš prelaz u vagone. Ulazeć u vagon svaki od nas dobio je poputinu, komad salame i hleba, a žene za decu dobile su mleko.

Gradski stražari nji dva prate sve vagone, oko tri vagona bilo nas je utovareno. Voz stane kod Capraga (ut/orak/ 15. VII)[6] znači u drugi logor bili su nas premestili. U Capragu ponovo pregled, svlačenje do gola. Na moju izjavu ad mi dolazimo iz Koprivničkog logora pa nemamo ni onoliko koliko da se sme imati novca, ustaše pogledaše i pustiše bez dalje kontrole u logor. U logoru je bilo puno sveštenika sa familijama, civila u raznije zvanjima. Nas smjeste na tavanicu a posle na niže gde smo ostali dve nedelje dana. U Capragu je bilo mnogo lakše. Hranu dobivali tri puta dnevno, zajutra supu prežganu pa čak i neki put mleko. U podne varivo a neki put komadić mesa, uveče opet neku supu ili varivo.

Muški su bili zaposleni i to: na cesti radili a drugi sa malim lopatama vojničkim morali krčiti gručare koje se nalaze u polje blizu logora da ne bi iz njih neprijatelj iznenada napao. Stari sveštenici morali su nositi kamenje sa jedne gomile na drugu. Postojale su dve gomile ovisoke kamenja kako se nositi u rukama. Zadaća je bila da se nesme stati badava već stalno biti u pokretu bez razgovora i raditi. Za neposlušnost ili neki mali prestup njihova reda dotični je zatvoren u žicu izložen suncu na pripeku. Noću znali su praviti neke svoje manevre tobože ad neprijatelj napada, sami puzaju oko logora da vide hoće li neko izići van da bi ga mogli lako ubiti. U logoru bilo je terena prekopano i katranom gore preliveno, znači ranije poubijane žrtve. Ovde sproveli smo dve nedelje.

Jednog dana (petak, 1. VIII)[7] mnoge prozvaše po imenu, narediše da se spreme na put. Spremaju se žene sa djecom, ljudi i starci, mladež ženska i muška. Na put svi dobili leba i kobasice ili šta drugo sa lebom. Kompozicija oko trideset vagona čekala spremna da ukrcaju se izgnanici iz nove nezavisne države. Vagoni su bili osobnog voza natrpani kao sardele, na stanicama nije niko smio pogledati na prozor. Svaka /!/ kola imala su svoju pratnju. Na stanici gde bi voz dulje čeko prolaz drugog voza, ustaše su trčali oko voza da ne bi tobože neki ostao u raju nezavisne nove države. U Brodu[8] na stanici davali su nam čaj i djeci mleko. stigli smo u Zemun gde je voz dugo čeko da može preći preko mosta u Srbiju. Neki njemački viši oficir strašno je viko na ustaške oficire zbog neispravnosti kojom se izgnanici prebacuju preko granice a nije dano da svaki p onjihovom naređenju mora imati pedeset kila stvari, veš, odela i od krevetnine. Neko nije imao ni par kila, kad su sve oduzeli. Na kraju nekako sporazumeše se i pristane njemački oficir da transport krene za Srbiju.

Preko[9] mosta išla je mašina polako a posle nas dočekuju iz crvenog krsta sa hranom i belim hlebom blizu Topčidera. Tu smo se nahranili i odahnuli u novoj slobodi i ako okupiranoj majki Srbiji. Mnogi ispituju kako smo prešli i živi ostali. Na dobijene odgovore naša braća Srbijanci nisu mogli da vjeruju svemu onome što su slušali sve dotle dok Savom nisu počele pristizati žrtve na daskama vezane žicom bez nosa i očiju unakaženi na sve moguće načine. O tome drugi su pisali i pisaće u onoj mjeri koja nebi škodila bratstvu i jedinstvu[10]. Dalje bili smo upućeni u Aranđelovac, ovde ostali smo četiri dana okupali se i odmorili a posle dođe mitropolit Josip /Cvijović/ i napravi raspored za sveštenike. Mene dodjeli da idem u manastir Kalenić, zadužbinu Visokog Stevana Lazarevića. Ja sam molio da bi osta u manastiru Miljkovu, mitropolit odmah odsečno dočeka: Ja tebe šaljem u Kalenić gde ćeš imati šta da jedeš, a u Miljkovu nemaš šta.

Primam neku malu novčanu pomoć i akt na Upravu manastira Kalenića uz mitropolitovu primjedbu: „Ja šaljem tebe gde ćeš imati šta da jedeš ali pazi dobro tamo je starešina zao kao sam đavo, a ako se budeš znao snaći možeš dobro da živiš/“/. Dobijemo od sreza svi isprave za putovanje i krenemo odma. Sutradan naveče stignem u Trstenik odakle pođem pješice u manastir Ljubostinju. U manastir stignem kad su izlazili sa večernje Vladika Nikolaj sa još nekoliko kaluđera koji su bili služitelji[11] u to ženskom manastiru. Javim se Vladiki koji me poznavo po mom manastiru Gomirskome jer je dolazio i navraćo u Gomirje za vreme Vladike Maksimilijana Ha/j/dina. Vidjevši i ču man/astir/ Gomirje on se zaradova uz izraz neke duševne topline oslovi: „O oče Nektarije! Kako nam strada ono lepo Božanstveno Gomirje.“ Vladika je bio vrlo prijazan i sasma blizak ispitujuć sve potanko, posle je odredio da se odmorim, na večeri u trpezi bili smo svi sa Vladikom, bilo nas je puna trpezarija sve stradalnika kaluđera a i vladikina čeljad snjim, a među njima i njegov Sinovac Jovan profesor. Ovde sam bio jedan dan a drugi dan trebo sam krenuti za manastir Kalenić udaljen od Ljubostinje oko 36 kilom/etara/.

Kako sam nisam znao, a velika udaljenost, sa ono malo stvari u kuferu nisam se usudio poći preko planine. Vladika zovne igumaniju Saru i reče da dade čeze da me odvezu u Kalenić. Igumanija Sara naredi, mlađi spreme čeze a na put pratili su me Vladikin sinovac Jovan i vladikin jerođakon Valerijan Lekić. Nas trojica stigli smo posle podne 12. avgusta 1941. god. u manastir Kalenić, Arhimandrit Nikon visoka rast, kršan, poreklom Dalmatinac, sedi u hladu pred konakom sa svojim susedom iz Prnjavora. Profesor Jovan Velimirović izruči mu pozdrav od svog strica Vladike Nikolaja, ja se javim i dodam isprave. Arhimandrit zovne kaluđera Jeromonaha oca Sergija da me odvede  usobu i pokaza gde ću imati krevet. Ja osta u sobi da se malo smjestim, a profesor Jovan sa jerođakonom Valerijanom ostao u razgovoru sa Arhimandritom kao prijateljem njegovog strica.

Docnije otišao sam i sam k njima u društvo koje je bilo zabrinuto i u strahu. Posle odmora i jela moji dobrotvori napuste manastir Kalenić i odu u manastir Ljubostinju. Arhimandrit poznat kao vrlo strog čovek i gospodaran, posmatrao me sve ispod svojih žutih obrva, on plav čovek oko šezdeset i neku godinu. Poveća žuta, više riđa brada sa celim brkovima, zbrinut priča kakve su imali nevolje od nemaca kod pretresa manastira. Da su njega i bratiju isterali u portu kad je sunce najače peklo okrenuti licem u sunce morali stati satima dok su Švabe obavljali pretres u manastirskom konaku. Svu nađenu gotovinu da su pokupili i odneli. Svakog časa gestapo može da iskrsne u svom nečujnom autu. Dalje spominjao je kako mu prete neki domaći ljudi i ad će se morati skloniti u nepoznato mesto. Mene je upoznavao sa poslom u kući. U manastiru bilo je još nekoliko izbeglica i među njima tri bogoslova koji su u bašti pomalo plevili i u crkvi držali pevnicu. Arhimandrit nakon deset dana zaista otišao je i sklonio se u Vrnjce. Njegov namesnik o. Sergije i sam uskoro skloni se jer i njemu je pretila opasnost, tako da sam ja morao preuzeti odgovornost preko sebe u koliko se moglo da onda u tom haosu traži od nekoga odgovornost.

Za kratko vreme nastupe borbe oko manastira između zvanih domaćih partizana pod vođstvom učitelja Badže iz Rekovca i okolnih četnika. Badžo dođe sa svojom četom oko dvadeset dečaka mladića 17-18 god. naoružani raznim kratkim puškama na kanapu visile su na ramenu mladića, većinom svi poderani i slabo obuveni/,/ dođu i pokupe sve posuđe i sav pribor iz trpeze, skinu /!/ sa prozora zavese i sa kreveta dušeke od vune, uzmu mast i sir, nešto malo ostave za bratiju. Pokupe oko stotrideset ovaca i oko devedeset komada svinja, oko šest krava i dva vola, tri konja, čeze i fijaker, sve oteraju u selo i razdele svojim ljudima. Manastir i preostalo bratstvo ostalo u strahu. Badža ostavi svoga komesara u manastiru sa jednim mladićem za blagajnika. Sav novac od prodane šume on je ubiro a komesar je bio upravitelj manastira. Na ovo sve dođu četnici iz Ljubostinje i 3. X 1941. god. zajutra otpočne borba između braće srpske krvi. Postavljeni blagajnik ranije nestao je sa parama a komesara su četnici streljali. U borbi bilo je mrtvih i ranjenih na obadve strane. Predveče povuku se obe strane, četnici prema Trsteniku a Badža prema Rekovcu. Nama naredi četnička komanda da se imamo odmah povući iz manastira u Ljubostinju sa čezama i konjom.

Putovali smo preko planina nepoznavajući brdskih puteva i pred zoru stigli u Ljubostinju ja i monah Damaskin. U Ljubostinji ostanemo četir dana, dobijemo poruku da se možemo vratiti u manastir da od vojske ne nalazi se niko u manastiru. Da manastir paze neke žene iz sela a ljudi da ne smiju blizu. Igumanija Sara sva bjesna i zelena kao gušter, reče mi da nemožemo biti više u njenom manastiru da tražimo drugo mesto za boravište. Ja sasma hladno odgovorim: nismo došli od svoje volje nego po naredbi komande koja je onda postojala, da će mo se vratiti čim bude slobodan prolaz do Kalenića. Sutra dan nas dva spremimo čeze i naše stvari, pođemo u Kalenić. Stigli predveče u manastir pust i prazan. Nešto malo svinja što je pobeglo kod teranja, našli smo i živine, drugo je sve bilo oterano. Kroz izvesno vreme nešto svinja pronađeno i povraćeno kao /i/ dve krave i dva vola sa fijakerom. Konji nisu pronađeni i tako se ostalo bez njih.

Ovo sve zbilo se u septembru i oktobru i početkom novembra u 1941. god. Iste zime bile su česte posete, od Nemaca ili gestapova, onda ljotićevci, partizani zvani „badžinovci“ /,/ bugari, dok su četnici stalno imali te rajone i prevlast u njima. U 1942. god. bilo je trvenja od spomenutih oružanih snaga ali u 1943. god. dolaze češće mestimične borbe između četnika i domaćih partizana, onda između četnika i Nemaca na poseban način. Četnici su presretali njemačke kamione, opljačkali a posle pustili da idu prazni u svoju komandu, predhodno izmenili su svoje kape na glavi, mesto četničkih stavljali su partizanke sa zvezdom da ne bi došlo do odmazde na srpski živalj. U 1943. god. došla je kaznena ekspedicija njemačka i neka sela popalila a sve opljačkala po selima do čega je došla. Ista divizija po povratku ulogorila se u manastiru na prenoćište. Imali su pored drugi sprema i Veliku pokretni radio stanicu. Naoružani svim i svačim zakonače u manastiru, sve sobe u Konaku bile su prostrte slamom iz sela Prnjavora, sobe su bile prepune. Čim su došli odmah zatražili su za vojnike vina po jednu čašu, kako je bila jesen bilo je novog vina, naredim bratiji i mlađima ad nose u kantama vino i hale napoje da nam ostave manastir u cjelost. Komandant sa još oko petnajest oficira motrio je sve ispod oko naše kretanje. Nas dvoje govorili smo srećom njemački što je mnogo dobro došlo u ovoj nevolji. Vojska je imala svoje kuhinje i dobili su večeru od svojih kuvara. Oficiri zatražili su večeru od manastirske bratije, forme radi da vide a ujedno i dobro večeraju. Spremimo nabrzo što se od friškog mesa moglo spremiti neku čorbu i posebno mesa. Oficiri su sami večerali u trapezi a mlađi trčali i pazili ad bi bilo sve u redu, za neku pogrešku mogli smo svi pobjeni biti i manastir spaljen.

Ova noć je bila strašna, vojska u manastiru i oko manastira sve pritisla. Neke dovode iz sela i vode sa sobom u logor kao taoce. Neke su pustili na zauzimanje nas bratije ako smo i sami strahovali da nas ne pokupe i povedu. Sutradan oko 9 sati vojska spremna da pođe. Pukovnik zove da pregleda sobe dali je sve uredu, da vojska nije šta ponijela. Ja i ako sam primetio da neke stvari fale ,nisam smeo reći, sretan sam da samo što prije odu iz manastira. Pukovnik je sam reko: „Vojska je vojska, bila njemačka ili engleska il isrpska, ona hoće da uzme ak ose prilika trefi.“ Posle manastir je bio toliko zasmećen da se moralo spremati osam dana da bi koliko toliko red bio uspostavljen.

U[12] 1943. god. počeli su dolaziti padobranci amerikanci i englezi, više puta. Ako se desi kvar na aparatu ili je oboren od njemaca, saveznici su gledali ad se spuste u one rejone gde su četnici upravljali i tim kanalom dopremani u manastir Kalenić, tajni kanal vodio je preko manastira za Ravnu goru gde je bila glavna komanda. Amerikanci su dobivali u manastiru večeru i noćište, sutradan sprovodnici su /ih/ vodili do komande. Amerikanci su bili prijazni, prave demokrate, a englezi su gledali na nas sa neke visine i prosto naređivali šta će im se spremiti za hranu. zveckali su sa zlatnicima i pokazivali kako izgledaju. Ovakve posete bile su češće, manastir je sve snosio i u strahu dočekivao i ispraćao. Bugari su bili najgori od svake vojske. Jednog dana dođe u pretres neki bugarski bataljon. U crkvi stare grobnice otvoriše, u crkvi i oltaru sve premetnoše tražeć oružija. Jedni traže po podrumima  i toče vino i rakiju u svoje vojničke ćuture, kad nisu ništa našli, jedoše i napiše se te krenu za neka druga sela. Mi i ovoga puta ostadosmo Bogom sačuvani.

U[13] 1944. god. često su dolazile razne vojske u manastir, sve su bile po mogućnosti nahranjene i još je bratija mogla ad živi nekako pored ovolikih gostiju. U jesen 1944. god. stiže nam u manastir i ruska vojska, dosta slabo obuveni i obučeni u poderane šinjele. Prvo što je bilo da ištu votke i to u pletere od 10-20 litara. Vide kokoš pored ograde, saže se i strapa je u svoju spremu. Jedni ulaze u crkvu i krste se a drugi ulaze pod kapom kao u običnu zgradu i razgledaju ikone i freske. Pričali su da kod njih jedni idu u crkvu a drugi ne idu, posle ove posete povukli su se i četnici iz sviju mesta prema Ravnoj gori u velikim kolonama, naoružani najmodernijim oružjem, sve mladi i stasiti ljudi sa bradama i dugim kosama, među njima bilo je tako mladi koji još nisu imali brade nego potpuno golobradi samo sa dugom kosom. Svi su odlazili a pri kraju i profesor Jovan Rapajić, Mihailo Đusić sa još nekoliko profesora. Manastirska bratija ostala je sva manastiru čekajuć daljnju sudbinu. Za neko vreme u jeseni naiđu naše partizanske čete prolazeć istim putem za četnicima. Za nekoliko dana naiđe jedan odred Njemaca oko tristotine ljudi sa natovarenim konjima i raznim stvarima, mašinke, oružije protiv tenkova, ćebadi[14] i opreme, oko 7 sati zajutra. Mnogo vojnika raziđu se po selu pljačkajuć hranu i piće.

Dva oficira i jedan podoficir dođu u manastir da traže jesti, dok su isti samnom razgovarali dođu iz mesta prnjavora Marko Đilas i Milen da se požale na vojnike koji pljačkaju do čega dođu. Ja nisam oficirima ni rekao sve šta seljaci hoće nego se seti da ih požuri/m/ i da čim prvo odu iz naše sredine pa rečem začuđeno: otkud da idete ovim putem, sinoć kasno u noć prošla je jedna cela divizija partizana za četnicima a može i druga partizanska vojska da udari. Oficiri se samo sagledaše i odmah dadoše znak u stroj i polazak. Posle mi seljaci[15] zahvaljivaše što sam na ovaj način spaso selo od potpune pljačke a zasigurno i sam manastir, jer oficiri nisu badava došli u manastir. Koliko mi seljaci Prnjavora pričaše u jednom sve su pustili, što je neki već uzeo to nije vratio, ali drugi nisu više ništa grabili neg u stroj i u kratko vreme imali pokret prema kraljevu tajnim putom da se spoje sa ostalim njemačkim jedinicama. Posle nekog vremena došli su naši partizani sa svojim komesarom i zaposjeli manastir, bratija je bila njima podređena, i oni su bili na upravi.

Zimi između 1944. i 1945. god. komesar po imenu Melentije rodom iz Rekovca, dolazeći u manastir sa partizanima domaćima iz okolnih mesta /,/ u manastirskim kolima jednom mladom partizanu opali oružije zvani šarac i zrno raznese mu butinu i kost. Za dva sata u mukama se previo i izdahnuo. Lečnika nije bilo, sami kako smo znali previli smo ranjenika ali usljed gubitka krvi a isti bio je i u napitom stanju, te je ubrzo podlego. Posle su nastupile mnoge poteškoće, stalna ispitivanja seljaka i nas bratije. Jednom dođe odred partizana i uzmu o. Sergija sabrata manastira Kalenića i odvedu predveče na saslušanje i posle ga više nije bilo. Nakon nekoliko dana doznademo da je isti ubijen i bačen u rijeku. Dademo ga dopremiti s kolima i sutra dan sahranimo kod porete[16] prema istočnoj strani.

Prilike[17] su bile grozne u manastiru. Sluge i mlađi kradu i odnose sa uverenjem ad je sve njihovo. Mihailo nametnuti lugar, koji je sve tero  ustrah, a svaki dan uzimo sam iz podruma rakiju i pijo po dve litre dnevno /,/ sam naplaćivo drva od seljaka, krao šumu i izdavo, za ovaki postupak ja sam ga opominjao, što nije vredilo, on je svoje posle i dalje radio na štetu manastira. Jednom kod pregovora reče mi da ja neću još dugo biti ovde. Nadajući se da ću biti optužen što i bi. Uskoro dođe straža po mene iz Jagodine i odvedu me u vojni zatvor u Jagodinu. Mihailo me potužio najcrnje samo da me ostrani iz manastira. U zatvoru sproveo sam oko šest nedelja na ispitivanju po tužbi Mihaila. Iz prvih dana bi osam ispitivan od večeri pa do zajutra pred zoru i na kraju na sudu tražio da se suočim sa tužiteljem kao što sud i učini. Na Mihailove laži i klevete Sud nije vjerovo već tražio svedoka, pošto nije imo svedoke sud me oslobodi s tim da se imam vratiti u svoj kraj. Posle završenog suđenja i primljene presude sednem na čeze sa tužiteljem Mihailo i oko četrdeset kilometara uputim se u manastir. Mihailo je poneo dve litre ljute prepečenice da podmiti sudiju ali mu nije uspjelo. Sudija je bio na pravom putu i nije podlegao laži Mihailovoj.

Za[18] vreme moga boravka u zatvoru provale neki u manastirsku kancelariju i pokradu kasu, svu gotovinu a taj neki glavni bio je Mihailo sa svojom družinom. Na sudu bi osam pozvan i pitan da na koga sumnjam. I ako nisam bio u manastiru ja sam odmah izjavio da sumnjam na Mihaila koji me i strpo u zatvor da može bolje pljačkati manastirsku imovinu. Nakon mog oslobođenja iz zatvora, spremim ono malo stvari i kamionom krenem za Beograd, da bi posle nastavio put za Gomirje.

U[19] Gomirje stigao sam početkom septembra, zatečem manastir potpuno pust i spaljen, Crkva jako oštećena na krovu i tornjevima. Stan nisam mogo dobiti jer se svako bojao da me uzme  ustan kao svešteno lice. Neko vreme nastanim se kod neke mare i sina Pere Lazine, tu nisam mogao dugo ostati već se preselim u Kovačeviće, pa ni ovde nisam mogao dugo ostati nego se morade /da/ preselim u Marindo. U Marindolu isto nisam imao mira, bio sam napadan od nerazumnih lica, opet dalo se podnositi napram onome u Gomirju kako su postupali prema meni. U Marindo doselio sam se u februaru 1946. god. i osto do jula 1948. god. Odakle budem pozvat od vladike Nikanora Ilinčića u Karlovac njemu u pomoć saradnje. U Karlovcu ostanem do 1952. god. i u oktobru preselim se sa mojim sinovcem Bogoljubom gimnazistom u Srpske Moravice.

U[20] Gomirju još stana nemogu dobiti jer za mene nema. Moga sinovca Bogoljuba upišem u četvrti razred gimnazije u Ogulin, malu maturu položio je u Karlovcu. Sam brinem o nama dvoma, spremam sobe i gotovim jelo kako mogu i znam. Dečka ispratim i popodne dočekam. U Gomirje često ide i sinovac samnom da mi pomogne kod zvonjenja i čišćenja hrama. Mežnara[21] jednog dana dođe neki Rade udbaš i otera za svagda, zapretivši dečku koji je pomagao u crkvi tri godine da više nesme dolaziti i pomagati kod službe a pop ako hoće neka se sam vrti po crkvi koliko hoće. od toga dana moj pomoćnik u crkvi mežnar Simeon Kovačević kao tobože omladinac nije više smeo dolaziti a ja ostao sam dugo vremena da čistim hram, zvonim i vatru ložim, idem po vodu i tek onda spremam se za službu. Svet je bio odvraćan na sve načine, ruganjem, prećenjem, ismijavanjem od pojedinih lica. Smetnje kod krštenja dece, kod vjenčanja i ostalih treba. Uvijek se priča o slobodi ispovjedanja vere i pohađanja crkve, samo može biti u velikim gradovima, ali na selima i manjim mestima nije bilo.[22] Hram je šaran od nekih poludivljaka raznim porugama. Stoka oko samog hrama prlja i pravi štetu i pored češće opomene starijim da pouče svoje mlađe kako se ponašaju prema svetinji nije koristilo. 1946. god. neki zlikovci prođu kroz oltarski prozor i pokradu odežde i stihar za bogosluženje. 1947. god. neki mladić iz Kaštigara uđe kroz prozor i odnese miro i makaze za krštenje djece.

Ovako se postupalo sa starom svetinjom koja je toliko dobra učinila ovdašnjem narodu. Kaluđeri su bili njihovim praocima učitelji i sveštenici, mnogi postradali od unijaćenja i rimske vlasti zbog pravoslavne vjere. Za sve ovo i slične patnje ovako se mlađi unuci zahvaljuju za sva dobra primljena.

[23]Ovo sam zabeležio ovako kako sam mogao da se mlađi upoznaju sa životom u ovome vremenu iskušenja srpskoga naroda. Pribeležio Jeromonah Nektarije Dazgić, upravitelj manastira Gomirja.

Kako sam stanovao u Srpskim Moravicama, ovo je onde i napisano za uspomenu i pregled mlađima na ovome mestu za svaku sigurnost. U Srpskim Moravicama 1954. god.

Jeromonah Nektarije Dazgić,

Upravitelj Manastira Gomirja

/kraj zapisa/

(Objavljeno u: „Vidoslov“ – Sabornik Eparhije Zahumsko-hercegovačke, Preobraženjski broj (33), Trebinje, XI/2004)

[1] Bio napisao djeca, prepravio u djaci, pa oboje precrtao i napisao đaci.

[2] Datum dodat sa strane naknadno.

[3] Reči knjižar ing Ivo Goldštajn dodato sa strane naknadno teget mastilom.

[4] Dodano sa strane naknadno.

[5] Ovo u (…) dopisano naknadno ispod.

[6] Dopisano naknadno iznad.

[7] U (…) dodato naknadno. – Prelom za novi pasus je naš.

[8] Slavonski Brod.

[9] Prelom za novi pasus je naš.

[10] I ovaj pošteni zapis česnog monaha iz 1954. g. jasno svedoči kako su komunisti prikrivali ustaški genocid nad Srbima.

[11] Sveštenoslužitelji.

[12] Prelom za novi pasus je naš

[13] Prelom za novi pasus je naš

[14] Ovde je preskočena margina na poleđini jednog lista.

[15] Ponovljeno seljaci pa precrtano.

[16] Valjda porte manastirske.

[17] Prelom za novi pasus je naš.

[18] Prelom za novi pasus je naš.

[19] Prelom za novi pasus je naš.

[20] Prelom za novi pasus je naš.

[21] Tj. crkvenjak, kako nam je objasnio o. Mihailo iguman Gomirski.

[22] I ovo je bilo dopušteno samo ardi komunističke propagande pred svetom.

[23] Odavde dopisano drugim, teget mastilom.

Vezane vijesti:

Posjeta manastiru Gomirje | Jadovno 1941.

O Srbima i pravoslavnoj hrišćanskoj veri na prostorima …

Duboki koreni srpskog ostanka | Jadovno 1941.