Zapadnoslavonski Srbi razapeti između Bilogore i Fruške gore

Dok su uz pesmpu sestara Milanović „Bilogoro, šumo najmilija“ Srbi iz Zapadne Slavonije pre više od 20 godina rado pevušili, danas uz knjigu pjesama Ane Kovačević „Od Bilogore do Fruške gore“ uglavnom plaču, prepoznajući u njoj vlastitu sudbinu. Razapeti između ove dve planine mnogi ni dve decenije nakon izbeglištva ne znaju tačno gde im je kuća: tamo odakle su izbegli, ili ovde u Vojvodini gde su se najvećim delom skrasili.

Neki su izgubili sve što su imali i na novoj adresi počeli ispočetka; šačica se vratila, pristajići na položaj nacionalne manjine, a oni koji se nisu „primili“ na novoj adresi i ne mogu da zaborave Bilogoru, još imaju vremena za povratak. Svi oni koji u zakonskom roku nisu podneli zahtev za obnovu ratom oštećenih objekata, i danas mogu da traže besplatnu dodelu građevinskog materijala za obnovu ili izgradnju porodične kuće.
Država Hrvatska jeste pomogla obnovi ratom porušenih i oštećenih kuća, ali bez obzira koliko je kuća bila velika, podnosilac zahteva je dobio samo 35 kvadrata, plus desetak po članu koji je tu živeo. I ko se proveze selika nekadašnje grubišnopoljske opštine, od Male i Velike Peratovice, Dapčevice i Dapčevačkih Brđana, Malog i Velikog Grđevca, Barne, Jasnovače… videće tek poneku sedu glavu kako viri iz kapije i dim koji se viori tek iz ponekog dimnjaka. Mladih nema, jer ni posla nema.
Grubišno Polje, koje se nalazi na tromeđi Bilogore, Moslavine i Podravine i koje danas ima status grada u Bjelovarsko-bilogorskoj županiji, prvi put ima dogradonačelnika Srbina, zahvaljujući Ustavnom zakonu o pravu nacionalnih manjina. To je Branko Kašić, koji se na toj funkciji nalazi već godinu dana i, kako kaže za naš list, uspeva da se izbori za predizborna obećanja i pomogne srpskoj nacionalnoj manjini u ostvarivanju svojih prava u suživotu s hrvatskim narodom.
Posle Domovinskog rata u celoj Hrvatskoj, pa tako i Zapadnoj Slavoniji – koga termina, inače, u upotrebi više nema – izmenila se nacionalna struktura. Dok je udeo Srba u ukupnom stanovništvu Hrvatske sveden s 12 odsto na oko četiri procenta, u Grubišnom Polju i okolnim selima ih je, tvrdi Kašić, oko 15 procenata, a pre rata je bio 32 posto. Do pre 20 godina na tom području bilo je oko 37 odsto Hrvata, 22 odsto Čeha i blizu 2.5 procenta Mađara. Danas Hrvata ima više od 60 odsto, Čeha i Mađara približno kao pre i „nešto sitno“ Slovaka, Rumuna i Roma.
Koliko je tačno Srba izbeglo, precizno nije pobrojano, ali se sigurno radi o njih četiri do pet hiljada, od koji su mnogi, na žalost, već položili svoje kosti u Vojvodini: Sava Lalić iz Grubišnog Polja sahranjena je u Golubincima, Ana Kovačević iz Male Peratovice u Binguli, Sava Mandarić iz Dančevačkih Brđana u Rumi, Cvijeta Lolić, izbegla iz istog mesta u Kukujevcima…. Većina je pomrla i od onih koji su se vratili, jer samo stare vuče rodna gruda. Među njima su i Dušica i Nikola Popović, koji su pre povratka živeli na relaciji Subotica – Kruševac gde su im ćerke.
Ipak, Branko Kašić poručuje da još ima mogućnosti za povratak, jer se još primaju zahtevi za besplatnu dodelu građevinskom materijala, kako za povratnike, tako i stambeno zbrinjavanje mladih porodica. Ranijih godina obnova je išla ubrzanim postupkom, mada je poslednje dve godine nešto sporija zbog krize. Tako su mnogi dobili rešenja, poput Tanje i Ljubiše Kosanović koji nameravaju da obnove krovište kuće, ali nema novca da krene izgradnja. Građevinski materijal za obnovu, sanaciju ili izgadnju je dobilo 420 porodica, ipak, zahteva je dvostruko više.
Osnovni uslovi za dodelu materijala su sledeći: nosilac domaćinstva ima pravo na obnovu 30 kvadrata stambenog prostora, a svaki član domaćinstva na po 15 kvadrata. Porodice podnose zahteve za donaciju građevinskog materijala za sanaciju, obnovu, ili izgradnju porodične kuće, u zavisnosti od statusa objekta. Ako je kuća u lošem stanju, projektanti  prave projekte u zavisnosti od statičke (ne)stabilnosti kuća se eventualno ruši i gradi nova. Za nju se dobija kompletan materijal za izgradnju, instalacije, stolarija, osim zidnih pločica u kupatilu i podnih obloga u sobama. Majstore moraju da plate sami.
Ako se gradi nova kuća, država po završetku posla refundira 15.000 kuna (oko 2.000 evra) nakon što se izvrši tehnički pregled objekta. One porodice koje su dobile građevinski materijal za sanaciju ili obnovu, imaju pravo na naknadu od 10.000 kuna. Iako majstori puno više koštaju, država daje koliko može. Kašić procenjuje da izgradnja srednje porodične kuće, shodno spomenutim kriterijumima, košta oko 40.000 kuna, a osim majstora investitor mora da kupi i daske za šalovanje, žice, eksere..
Da bi se kompletirao zahtev za obnovu, neophodna su uverenja o nekažnjavanju za sve članove porodice u svim mestima u kojima su boravili prethodnih godina, izvodi iz katastra, gruntovnica i poreskih uprava u svim gradovima u Hrvatskoj i Srbiji (ili nekoj drugoj bivšoj jugoslovenskoj republici) gde su živeli od 1991. i to za sve članove, čak i za decu dok su bila maloletna, jer, objašnjavaju u bjelovarskom uredu, neko je mogao nešto da im pokloni.
Za kuću za koju se traži obnova nije dovoljan samo vlasnički list, već treba i uverenje o kućnom broju, dokaz da je izgrađena pre 1968. Dokazi su izvod iz katastra, prva uplatnica struje i izjave dva svedoka, ili, pak, građevinska dozvola. To sve košta ogromne pare, tako da se ne treba čuditi nikom ko nije krenuo na ovaj put bez kraja. U bjelovarskom Uredu za područja od posebne državne skrbi savetuju da svi koji planiraju da podnesu zahtev za obnovu najpre dođu k njima i dobiju precizan popis neophodnih uverenja, kako bi u startu znali čemu da se nadaju.
Kašić kaže da su od plaćanja državnih taksi za uverenja oslobođene samo one osobe koje su slabijeg materijalnog stanja i koje dobiju potvrdu od Centra za socijalni rad i poreske uprave. Drugim rečima, izbegli građani bi najpre morali da se vrate u neobnovljene kuće bez vrata i prozora, ili tavanice i po kojeg zida, da prijave svoj položaj Centru za socijalni rad, dobiju potvrdu da su siromašni, pa tek onda da budu oslobođeni velikih taksi za izdavanje raznih uverenja.
U Grubišnom Polju ima nekoliko veća nacionalnih manjina: srpsko, češko, mađarsko, koja predlažu izvršnoj vlasti vlasti kako da se poboljša stanje u konkretnoj nacionalnoj manjini. To veće bi trebalo da prepoznaje probleme: od stambenog zbrinjavanja, povratka, do njegovanja kulturnog identiteta…Tu se neguje i antifašistička tradicija, osnovana je Udruga antifašističkih boraca i antifašista sa 70 članova, a cilj joj je obnova brojnih spomen obeležja iz NOB-a, podsećanje na herojsku istoriju  iz vremena Drugog svetskog rata i druženje svih koji to žele. Posebna prilika  za druženje je Sajam sira, koji se ove godine održava 19. i 20. novembra, u okviru koga zajednice imaju svoj dan, kada kuvaju nacionalna jela,  pevaju i plešu, sve u cilju razvoja dobrih nacionalnih odnosa.

Suživot je, ipak moguć

Kašić kaže da su oduvek Srbi i Hrvati živeli zajedno, situacija se nakon 20 godina normalizovala i vodi se briga o svakom selu, koja su većinom bila srpska. Dovoljno je da se vrati jedna porodica, odmah se dovodi struja, tako da je trenutno nema samo u delu Male Dapčevice jer se još niko nije vratio. Ove godine kreće izgradnja vodovoda u Malu i Veliku Peratovicu, što je, ekonomski gledano, potpuno neisplativo, ali je cilj da svako domaćinstvo dobije gradsku vodu. Telefon su već dobili. Nevolja je samo što džaba pitamo mesto kada nema posla, pa u potrazi za zaradom ove prostore napuštaju i Hrvati.

Srbi izborima (ne)veruju

Odluka Ustavnog suda Hrvatske o izmeni ustavnog zakona, po kome Srbi više ne bi imali tri sigurna zastupnika u Saboru, nego bi se izjašnjavali kao i do sada da li žele da glasaju za opštu ili srpsku listu, izazvala je, po Kašićevim rečima, nepotreban strah među Srbima. On kaže da je dosadašnji sistem bio odluka Franje Tuđmana, a da je interes Srba da preko svojih stranaka izbore broj mandata koji može biti i veći. Kašić, inače, objašnjava da nisu Srbi samo u SDSS-u Milorada Pupovca, već i drugim strankama; u SNS-u, SDP-u, čak i HDZ-u…

Izvor: Nedjeljni Dnevnik(Novosadski dnevni list), 30.10.2011.

Tema Dnevnika: Život srpskih povratnika u Hrvatskoj

Više fotografija iz Grubišnog Polja na: http://www.panoramio.com/group/23004