Zahar Prilepin: „Treba da cenimo naše prijatelje Srbe i da ih volimo“

Najvažniji događaj Desetog jubilarnog „Kustendorfa“ bio je dolazak ruskog pisca Zahara Prilepina na Mokru Goru.

Prilepin je dobar prijatelj Emira Kusturice. U ekskluzivnom intervjuu za „Rusku reč“ on priča o tome šta ga je zbližilo sa velikim srpskim rediteljem i o utiscima koje je na njega ostavio novi dolazak u Srbiju. Najvažniji događaj Desetog jubilarnog „Kustendorfa“ bio je dolazak ruskog pisca Zahara Prilepina na Mokru Goru. Prilepin je dobar prijatelj Emira Kusturice. U ekskluzivnom intervjuu za „Rusku reč“ on priča o tome šta ga je zbližilo sa velikim srpskim rediteljem i o utiscima koje je na njega ostavio novi dolazak u Srbiju.

O prijateljstvu sa Kusturicom: Nisam verovao da će on hteti da se upozna sa mnom

Zahar Prilepin: Nas dvojica imamo mnogo zajedničkih poznanika u Srbiji koji su odavno hteli da nas povežu, ali sam bio pomalo skeptičan, jer je Kusturica velikan svetske kinematografije, a ja sam običan mladi pisac iz Rusije. A onda mi je pre otprilike tri godine rečeno da me Kusturica poziva u njegov Drvengrad. Pomislio sam da je neka greška. A kad sam poslednji put bio u Srbiji rekli su mi da Kusturica zna da sam tu i hoće da se sretnemo. I tada sam pomislio da to nije istina, a onda je on sam došao da me vidi. Ja do poslednjeg trenutka nisam verovao.

Prethodno sam se već dogovorio sa svojim izdavačem da se sastanemo negde na kraju grada, i čovek je tamo već naručio večeru. Kad sam mu javio da moram da se sastanem sa Kusturicom, on je rekao: „E sad je gotovo, sad je Emir tvoj prijatelj, nećeš ti ni doći kod mene“. Ja mu kažem: „Ne, brate, doći ću, samo me malo sačekaj“. Odem u centar grada, u jedan veliki restoran, a tamo Emir već naručio jelo i piće, i sedi sa ženom i ćerkom. On je toga dana doputovao iz Meksika, a zatim seo u auto i za sedam sati stigao do Beograda. Prevalio je ogroman put da se vidi sa mnom.

Ja sam se poneo malo nekorektno, rekao sam mu: „Znaš šta, Emire, mene tamo čovek čeka na kraju grada, spremio je večeru, hoćeš li da odemo tamo?“ A on kaže: „Nema problema, naravno!“ Zamislite da je, recimo, Nikita Mihalkov naručio večeru za mene u restoranu „Puškin“ u centru Moskve, a ja mu predložim da odemo na periferiju, u Butovo, i da mi on odgovori: „Naravno, idemo u pivnicu u Butovo!“ To je otprilike tako izgledalo. Kusturica je ustao i otišao sa mnom kod ljudi koje ne poznaje, sedeo je sa nama i osećao se kao među svojim prijateljima.

On i ja smo se brzo sprijateljili. Odmah mi je rekao da je čitao moje knjige, da zna sve o meni, da su mu poznate sve peripetije moje biografije, moj odnos prema Putinu, prema Zaharčenku, i sve ostalo. Tada sam shvatio da je on stvarno zainteresovan za druženje. I odmah sam mu predložio da uradimo ponešto u Moskvi, da učestvuje u emisiji „Sol“ zajedno sa svojom grupom. On je pristao. Zatim je došao u Moskvu, sastali smo se i snimili tu emisiju, osmislili smo i neke druge projekte, i od tada smo stalno u kontaktu, čujemo se telefonom…

Podudarnost je razumljiva. On je napravio svoj Drvengrad, ja pravim etno-selo „Hutor Zahara Prilepina“, i mi obojica shvatamo da nam je tuđa svetska buržoaska politička elita, i da smo mi njoj tuđi, da sve poluge upravljanja pripadaju ljudima drugačijeg kova, koji nisu kao Emir i ja. I Kusturica to tako razume. Došao sam ovamo i shvatio u kojoj meri on to dobro razume.

On iz celog sveta okuplja ljude kao što je on sam, ljude koji su iznad svega prizemnog, koji šire antiholivudski duh. On gaji sve što je raznoliko, raznobojno, i svemu tome se raduje. Ja sam shvatio da nas dvojica radimo istu stvar i da između njegovog Drvengrada i mog Hutora treba da uspostavimo energetsku liniju, a zatim da je sprovedemo i u SAD, i na Kubu, u Francusku, i da tom mrežom obuhvatimo ceo svet!

O Srbiji: Uvek postoje prijatelji koji nas već dugo čekaju

Srbija je jedina zemlja u kojoj ja mogu da izađem pred publiku i da kažem: „Rusija je najjača, Rusija će sve ostale pobediti!“ I Srbi ustaju i aplaudiraju, i uzvikuju: „Da! Da! Rusija će ih sve pobediti! Hvala Rusiji!“ To je krajnje neobično, jer ako ja tako nešto kažem u Velikoj Britaniji ili Nemačkoj, mogu da me izvedu iz sale. To je ogroman i neverovatno složen rad u svim mogućim pravcima. Sovjetski Savez je imao te kapacitete koje je koristio u svim pravcima saradnje.

Mi smo prevodili sve jugoslovenske autore, prikazivali smo njihove filmove, i ovde su prikazivani naši filmovi… Taj posao je bio neprekidan, to je bio složen i dobro podešen sistem. A zatim smo za 20 godina sve izgubili, prekinuli sve veze i samo smo se kreveljili glumeći Amerikance Tek sada, bukvalno pre par godina, počela je da nam se vraća svest o tome da treba ceniti svoje drugove, da treba da cenimo naše prijatelje Srbe, da ih volimo i da im pomažemo. I to se ne tiče samo Srba.

Svuda ima drugova koji nas već dugo čekaju, i kažu: „Pa gde ste vi, Rusi?! Otišli ste, a mi vas čekamo! Mislite li da smo vas zaboravili? Ne, mi vas pamtimo!“ Mi moramo osećati veću odgovornost prema toj pojavi. Armiju smo ponovo podigli na noge, a sada moramo shvatiti da je ovaj kulturni front isto toliko važan, da je ogroman, da je tu potrebno stvarati kadrove i veze. To su hiljade poslova, i sve treba raditi istovremeno. I sve je to trebalo početi još juče.