Загреб 1943. – преговори Ђиласа и Глеза фон Хорстенауа

Док jе паметни и одговорни Шарл де Гол забрањивао сукобе са њемачким окупационим властима у Францускоj да би спасио цивиле од њемачке одмазде, у то вриjеме jе на тлу окупиране Југославиjе бjеснио грађански рат.

Умjесто да руководства наших устаника, било коjе опциjе, проциjене да треба jединственим оружаним покретом спашавати српске и црногорске цивиле коjи су били под ударом маринетских творевина: НДХ и Велике Албаниjе, прогонитељских и геноцидних држава- они су улетjели у игру коjоj нису били дорасли. Умjесто устанка против свеопшег зла, приjе свега монструозне НДХ, десиле су се такве калкулациjе руководстава подиjељених устаника коjе су довеле до космичког страдања нашег народа. Како непаметна политика, у временима када у свjетском рату гори планета, може довести до апсурдних ситуациjа- наjбоље показуjе 1943. година. Те године се реално очекивао десант западних савезника у Далмациjу. У страху да ће искрцавање савезника значити и разоружавање партизанског покрета, Јосип Броз се одлучио на преговоре са Њемцима. Они се временски поклапаjу са периодом тзв. “Битке на Неретви”, коjа  jе као воjна операциjа у себи садржала мноштво контраверзи и биће предмет посебне приче. Ови преговори, у историjи познати као “Мартовски преговори”, вођени су између представника НОВЈ и Вермахта о размjени заробљеника и евентуалном прекиду неприjатељства. Започети су почетком марта 1943. године у Горњем Вакуфу, а потом настављени у Сараjеву и Загребу. Они су били необично важни због високог нивоа делегациjа коjе су у њима учествовале, иако су преговори партизана и Њемаца вођени и 1942. године, такође и у Загребу. Проф. др  Мирjана Зорић, коjа предаjе Воjну историjу на Воjноj академиjи у Београду, потврђуjе следеће: „Први контакти између Њемаца и партизана успостављени су jош у љето и jесен 1942. године у Ливну преко њемачког инжeњера Ханса Ота (припадника службе Абвер), а имали су за циљ размjену заробљеника. Преговоре jе у Загребу с генералом Глезом фон Хорстенауом, краjем августа 1942, водио Мариjан Стилиновић, а новембра исте године нове преговоре с партизанске стране водио jе Владимир Велебит.“

Почетак преговора у Горњем Вакуфу

Увертира преговорима у Загребу 1943.г. се десила пар недjеља раниjе. Наиме, партизани су 4. марта 1943, у jеку жестоких борби, заробили њемачког маjора Артура Штрекера, команданта 3. батаљона 738. пука, и одлучили да због тешке ситуациjе на ратишту искористе то заробљавање за контакт и преговоре са Њемцима. Штрекеру jе понуђено да напише писмо за генерала Хорстенауа о партизанскоj понуди за размjену заробљеника и започињању преговора, што jе Штрекер одмах прихватио због шанси да буде ослобођен у тоj размjени. Његово писмо jе 5. марта стигло у штаб 717. дивизиjе лоциране у Бугоjну, прослиjеђено генералу Хорстенау у Загреб, коjи jе 9. марта обавиjестио команданта њемачких трупа у Хрватскоj, генерала Рудолфа Литерса, о неопходности организовања састанка са партизанском делегациjом. Литерс jе за датум и мjесто састанка одредио- 12. март у штабу 717. дивизиjе у Бугоjну. Тито jе већ 8. марта, у случаjу њемачког позитивног одговора, одредио састав делегациjе. У делегациjу су ушли- Коча Поповић, командант Прве пролетерске дивизиjе чиjи jе идентитет Њемцима био познат, као и Милован Ђилас и Владимир Велебит коjи би ишли под псеудонимима. Њемачки позитивни одговор jе стигао у партизански Врховни штаб 10. марта. Партизанска делегациjа jе кренула 11. марта, дан раниjе, на преговоре са истакнутом биjелом заставом. У Прозору их jе зауставила група њемачких воjника коjа ниjе била упозната са мисиjом, те их разоружала и фотографисала упркос њиховом одбиjању. Затим су аутомобилима одведени у Горњи Вакуф гдjе су отпочели разговоре са генерал-леjтинантом Бенигнусом Диполдом, командантом 717. дивизиjе.

Велебит jе Диполду предоставио теме о коjима jе дошао да преговара, међутим, генерал Диполд jе партизанским емисарима рекао да он нема овлашћења да преговара са њима и упутио их jе на своjе надређене у Сараjеву и Загребу. О томе шта jе тада делегациjа рекла Њемцима- свjедочи забиљешка официра у Штабу њемачког опуномоћеног генерала за Хрватску припремљена за телефонски разговор са генералштабним маjором Вернером Пфапфенротом (Werner Pfapfenrott). Пфапфенрот, начелник штаба Литерса, jе те информациjе пренио генерал- пуковнику  Александру Леру. У тоj забиљешци пише у тачки 4. следеће: ”Они изjављуjу да се не боре против хрватске државе, и ниуком случаjу против Њемаца, већ искључиво против четника. Они су спремни да са оружjем у руци иступе против сваког неприjатеља на коjег ми укажемо, па исто тако и против Енглеза приликом искрцавања. Ови парламентарци не носе совjетске звиjезде на капи, већ ознаку “М” коjа вjероватно треба да значи “Мачек”.

Меморандум и преговори у Сараjеву

Генерал Диполд jе затражио од партизанске делегациjе да у писменоj форми наведу тачке о коjима ће се преговарати, а коjе ће он проследити вишоj команди. Делегациjа му официjално предала Меморандум са предлозима. У њему су, осим размjене заробљеника и примирjа, навели и двиjе интересантне тачке. Трећу, за коjу су партизански преговарачи тражили од Њемаца да буде у таjности, гдjе jе писало: “У садашњоj ситуациjи нема разлога због коjег би њемачки Вермахт вршио ратне акциjе против Народноослободилачке воjске Југославиjе, поготово у свjетлу положаjа, неприjатеља и интереса обиjе стране- према томе, било би у интересу обиjе стране кад би неприjатељства престала. У вези с тим, њемачка команда и ова делегациjа треба да одреде своjе приjедлоге коjи се тичу евентуалне зоне и наведу циљеве економских и других интереса”. У четвртоj тачки Меморандума стоjи:

“Народноослободилачка воjска Југославиjе сматра четнике главним неприjатељима.“ Послиjе предаjе Меморандума, партизанска делегациjа jе остала у Горњем Вакуфу да чека њемачки одговор. Како до 14. марта партизанскоj делегациjи ниjе саопштен њемачки одговор, Коча Поповић jе одлучио да се врати у своjу дивизиjу и њемачким аутомобилом jе превезен до линиjе фронта између Раме и Јабланице.

Њемци су 14. марта одвели Ђиласа и Велебита у Сараjево на нове преговоре у коjима jе по налогу Хорстенауа и Кашеа присуствовао и Ханс От (припадник службе Абвер). Њемачка страна jе пристала на размjену заробљеника, али jе захтиjевала да се приjе било каквих преговора прекину партизанске активности дуж пруге Београд- Загреб. Са друге стране, партизанска делегациjа jе инсистирала да се то питање веже за признавање партизанима статуса зараћене стране. Разговор се на томе и зауставио.

 Загребачко финале Мартовских преговора

Ђилас jе 16. марта у пратњи jедног њемачког наредника аутом одвезен у Челебић, а 17. марта су стигли до Борачког jезера. Обавиjестио jе Тита о њемачком захтиjеву да се обуставе партизанске акциjе у Славониjи. Тито му jе одговорио да не може пристати на таj захтиjев док Њемци не прекину неприjатељства. Пошто га jе Ђилас увjерио да ће Њемци испунити своj дио погодбе о размиjени заробљеника, Тито jе одлучио да у знак добре воље пусти њемачке заробљенике. Послиjе тога су услиjедили сусрети и преговори у Загребу.

У Загребу, у хотелу Експланада, они су вођени између њемачког опуномоћеног генерала у Хрватскоj, Глеза фон Хорстенауа и наjистакнутиjих људи партизанског покрета – Милована Ђиласа, члана  Врховног штаба НОВЈ и Политбироа ЦК КПЈ, и Владимира Велебита. Прво jе у Загреб из Сараjева долетио Владимир Велебит (под псеудонимом Владимир Петровић). Велебит jе 17. марта имао преговоре са Глезом фон Хорстенауом, а касниjе и са шефом италиjанске воjне мисиjе генералом Ђанкарлом Реом. Дозвољено му jе да полуслободно шета Загребом и тада су Њемци открили његов прави идентитет. Послиjе откривања идентитета Велебиту jе било дозвољено да посjети своjу породицу. Ђилас jе (под псеудонимом Милош Марковић) у њемачкоj пратњи преко Коњица дошао у Сараjево, а потом одлетио у Загреб на преговоре. Да су партизани ступили у некакве проговоре са Њемцима био jе упознат и Драгољуб Михаиловић, jер су Ђиласа приликом проласка са њемачком делегациjом кроз Коњиц лако препознали. Дедиjер jе тврдио да су Ђилас и Велебит у предасима између преговора шетали Загребом под заштитом Њемаца, у партизанским униформама.

Историчар Бранко Петрановић се о суштини вођених преговора у Загребу позива на америчког историчара Волтера Робертса (Valter  R. Roberts- ”Tito, Mihailovich, and the Allies, 1941-1945”, Њуjорк, 1973.г.) гдjе jе Робертс тврдио следеће: “Партизанска делегациjа jе нагласила  да партизани немаjу разлога да се боре против њемачке воjске”, и да “jедино желе да се боре против четника”, те да ће се “борити и против Британаца уколико се ови доцниje искрцаjу у Југослaвиjи.”

Реакциjа СССР поводом преговора

Када jе Тито обавестио генералног секретара Коминтерне Георги Димитрова о размjени ратних заробљеника с Њемцима, дошло jе до драме. Извршни комитет Комунистичке интернационале jе 31. марта 1943. упутио Титу телеграм следеће садржине: „Нас иритира околност, што сте ви извршили размjену с њемачким ратним заробљеницима, што сте послали делегациjу, коjа jе извршила преговоре с Њемцима, као и чињеница да jе њемачки амбасадор у Загребу изразио жељу да се с Вама лично сретне. Шта се то догађа? Народ се налази у jедноj огорченоj борби против окупатора, кад изненада – такви односи између вас и Њемаца. Да ли jе то у складу с политиком Њемаца, коjи желе да изазову међу Југословенима братски раздор како би што лакше разбили народноослободилачку армиjу? Ја вас молим за обjашњење овога питања. Даље: Разумљива jе чињеница што незадовољство народа против Енглеза расте. Али, зар не размишљате о томе, да у садашњем тренутку изазивати незадовољство против Енглеза шкоди народноослободилачкоj борби, и да мржња против окупатора, у првоj линиjи против Њемаца, мора да се потпируjе? Свака врста повезивања с њемачким моћницима може ову толико потребну народну мржњу слабити. Очекуjем ваш одговор.“

Тито jе истог дана обjаснио Москви разлоге преговора са Немцима око размjене заробљеника. У писму jе одбацио тврдњу да жели да се сретне са немачким представником у Загребу, рекавши: „Што њемачки представник у Загребу жели да говори са мном, и поред свих свињариjа коjе су написане у њемачким и хрватским новинама о мени – за то нико ниjе крив, и значи да jа не желим с њим да разговарам, чак и не мислим на то“. Историчар Бранко Петрановић ову реакциjу Москве овако обjашњава: ”Руководство КПЈ у борби за остварење основног циља- преузимања власти- ниjе се устручавало да ризикуjе сукоб са савезницима. Такав став наишао jе и на незадовољство Москве. Совjетском Савезу jе у том часу, док jе предузимао дипломатске инициjативе за демистификациjу Миjхаиловића ради колаборациjе, ова неусаглашена патризанска инициjатива очигледно наносила штету.”

Реперкусиjе Мартовских преговора

О Мартовским преговорима су Милован Ђилас и Владимир Велебит говорили у докумeнтарноj сериjи “Југославиjа у рату 1941- 45”. Милован Ђилас jе рекао да jе „примирjе са Њемцима, договорено у Мартовским преговорима, било само срачунато на jедну фазу“. Потом наглашава: “Aли, да су се на Јадран искрцали Енглези и кренули у разоружавање партизана, партизански однос са Њемцима би се претворио у траjниjи однос, траjниjи однос примирjа.” Нема сумње да су ти преговори имали директног утицаjа на текуће воjне операциjе на Неретви, а потом и на Сутjесци. На примjер, отворено питање и енигма jе- зашто Њемци у операциjи Ваjс нису прелазили на лиjеву обалу Неретве? Владимир Велебит у емисиjи тврди да Њемци нису жељели да прелазе Наретву и „наруше демаркациону линиjу Италиjанске окупациона зоне, да се не би замjерили Мусолиниjу„?! Ђилас je оспорио тезу Велебита, и као разлог нeпреласка навео „потребу њемачке воjске ка прегруписавању“. Ђилас у емисиjи негира да jе са Њемцима дошло до примирjа и обуставе неприjатељстава, а уjедно наводи да jе Тито био изненађен почетком њемачке операциjе на Сутjесци. Потом потврђуjе да jе разлог Титовог изненађења ипак повезан са Мартовским преговорима. У том духу обjашњава: „Њемци су ипак, иако нисмо склопили никакав споразум, заузели jедан став као да би нас толерисали у нашим намjерама, и као да би евентуално продужили преговоре. Тражили су као услов, претходни, обустављање наших акциjа на прузи Загреб- Београд, на тоj магистрали- на што смо пристали и дали директиву Владимиру Влатку Велeбиту да оде у Славониjу. Славонски партизани су сумњали на њега, у почетку.“ На краjу, Ђилас каже: „Ја се сjећам, када су дошли први извjештаjи да су Њемци продрли у Колашин, Тито jе рекао: “Значи, Њемци лажу!”

Извор: ИН4С Портал

Везане виjести:

„Фиреру били мрски и Дража и Тито“ – Jadovno 1941.

АУСТРИЈСКИ ИСТОРИЧАР ОТКРИВА: Ко су уопште били …

КОЛИКА ЈЕ ТИТОВА КРИВИЦА за геноцид у Јасеновцу …

О Србима ни речи… – Jadovno 1941.