Zaboravljeni koncentracioni logor

Prosvećena Evropa se, baš kao mačka na miša baca na još jednog «srpskog ekstremistu» i odvlači ga u Hag, ali iz nekih razloga s lakoćom oprašta genocid nad Srbima…

Većina naših građana (u svakom slučaju –ljudi starijeg pokolenja) svakako zna nešto o logorma smrti Osvjenćim, Treblinka, ali je malo ko čuo za tako veliku «fabriku smrti» kakav je Jasenovac. Međutim, prema nemačkim izvorima, u tom ustaškom koncentracionom logoru, koji se nalazio na teritoriji sadašnje Hrvatske, stradalo je  700 hiljada Srba, a po podacima srpskih istoričara, broj žrtava dostiže  milion. A sasvim retki  pojedinci znaju za Jadovno – prvi ustaški logor smrti. Ovog leta, u isto vreme dok je  Hrvatska praznovala dan nezavisnosti (u stvari  dan svog krvavo – nasilnog izlaska iz sastava Jugoslavije), u Jadovnu, u blizini zlokobne Šaranove jame, koja je progutala desetine hiljada žrtava ustaškog genocida, drugi put u istoriji održana je komemorativna svečanost, uz učešće delegacija iz mnogih zemalja – obeležena je 70-godišnjnica osnivanja logora. Na tu svečanost je bio pozvan i naš sarovski istoričar-balkanista, pisac  Igor Makarov.

Zbog čega je Jadovno tako malo poznato? Objašnjenje je prosto. Pošto je u jesen 1944. godine oslobodila  Beograd, Crvena Armija  svoj sledeći udar nije usmerila  na zapad, već  na sever, na Mađarsku. Usled toga, satelit nacističke Nemačke – takozvana  «Nezavisna Država Hrvatska» (NDH) nije bila likvidirana od strane sovjetske vojske, nego od strane saveznika, koji  uopšte nisu želeli da se otkrije istina o zlodelima ustaša, jer su njihovi lideri odgojeni na Zapadu i to naporima samog Zapada. Zato su  mnoge značajne ustaše ili našli utočište na Zapadu, ili uz pomoć zapadnih obaveštajnih službi pobegli u Latinsku Ameriku i Australiju. Zbog toga koncentracioni logor Jasenovac – za razliku od Osvejnćima, Buhenvalda, Majdaneka – nije postao sopstvenost javnosti . A Jadovno je bilo sasvim izbrisano iz istorije. Hrvatska, budući «sakrivena» unutar  nove Jugslavije, nije snosila nikakvu odgovornost za genocid, a žrtve su pripisane Nemcima.

Koncentracioni logor  Jadovno se nalazio u dubini Velebitskih planina na nadmorskoj visni od 1.250 metara, 22 kilometra severo – zapadno od gradića Gospić. Postojao je svega tri meseca (u avgustu 1941. godine su ga zatvorili Italijani), ali za to vreme, po ocenama istoričara, ovde je mučeničku smrt našlo više od  40 hiljada mirnih građana (od čega 38 hiljada Srba). Neki istraživači, na primer, beogradski publicista Aleksandar Pavić, ubeđeni su da je u Jadovnu pogubljeno više od  sto hiljada ljudi. Postoje svedočenja – kako Srba, tako i Hrvata – o tome da su ustaše, napunivši ih ljudskim telima, da bi zameli tragove, jame betonirali, zatrpavali zemljom i lišćem.

Jadovno je otvoreno 11. aprila 1941. godine, već drugi dan po  proglašenju pomenute NDH  sa ustaškim «poglavnikom» Antom Pavelićem na čelu. Na  ulazu u logor bio je postavljen portret tiranina s natpisom: «Za Dom spremni!»

U sastav kompleksa Jadovno, uz istoimeni logor i 33 bezdane jame na Velebitu, ulazili su u pretovarni punkt na železničkoj stanici u Gospiću (kamo su nesrećnike dopremali  u tertetnim vagonima s natpisom «Pokvareno voće»), gradski zatvor (kodirani naziv «Geriht») i nekoliko drugih logora, a među njima i logori Slana i Metajna na jadranskom ostrvu Pag. Krajem avgusta 1941. godine Lika (kako se zove ta oblast u zaleđu) prešla je u italijansku zonu okupacije. Užasnuvši se neshvatljivim zverstvima ustaša, italijanski fašisti – i sami naviknuti da ubijaju nepokorne narode – požurili su da zatvore logor. Usput, među učesnicima svečane komemoracije, bio je i nekadašnji italijanski poručik Aimone Finestra, kasniji dugogodišnji član Gornjeg doma italijanskog Parlamenta i gradonačelnik grada Latine. On je služio baš u toj okupacionoj jedinici koja je zatvorila logor.

Govoreći na ceremoniji tuge, predsednik  Srbije B. Tadić, otkrio je elemetarno neznanje istorije, nazvavši prvi  dečiji logor u istoriji Drugog svetskog rata Metajnu  Matajnom, dok je logor Topovske šupe, u kome je streljana većina srpskih Jevreja, pomešao  sa  nekakvim Topovskimi šumama. Istovremeno  se trudio da stavi znak jednakosti između Jadovna i onoga što se 1995. godine dogodilo u muslimanskoj Srebrenici, koja je odavno postala glavni adut Zapada u antisrpskoj histeriji (u stilu: vi ste imali naciste, ali ni mi nismo ništa bolji). Još poraznije je bilo to što je, odgovarajući na pitanja hrvatskih novinara po zaveršetku ceremonije, B. Tadić izjavio da hrvatska vojna operacija «Oluja» s početka avgusta iste te 1995. godine nema nikave veze sa genocidom nad Srbima. I to pošto je «Oluja» dovela do najvećeg egzodusa izbeglica posle Drugog svetskog rata – iz Republike Srpske Krajine koju su likvidirali agresori pobeglo je tada oko 300 hiljada Srba, a nekoliko hiljada ih je poginulo u bombardovanjima. Sada je ta zemlja praktično očišćena od Srba, iako ne manje od 40 procenata savremene Hrvatske pripada Vojnoj Krajini, to jest, to je istorijska srpska  zemlja. Srbe su isterali sa rodne zemlje, i ona se, zapuštena, pretvorila u pustinju.

Svedočim kao očevidac – ogroman deo Hrvatske sada prosto leži u ruševinama. Turiste  obmanjuju  sjajem Dubrovnika i drugih primorskih gradova, ali treba otputovati samo  40-ak kilometara u unutrašnjost i tu počinje zona beskrajne socijalne katastrofe. Gore je  nego u zabitima naše Nižegorodske oblasti.

Za vreme ceremonije čuo sam priče o tome da je dan uoči komemorativnog događaja policija pročešljavala okolnu šumu da bi je očistila od tablica s natpisom «Srbe u jamu!». Ali, razume se, niko se nije potrudio da ukloni slične pozive sa foruma ustaškog sajta «Slobodna Lika». Uz to, istovremeno sa komemotrativnom svečanošću u Jadovnu, ovde se odvijala izložba pasa, koja je, sudeći po lokalnim novinama, na žitelje Gospića proizvela daleko jači utisak.

Srbima na čast, oni su ipak  na komemoraciji rekli svoje. Hladni tuš za zvanične hrvatske predstavnike bio je govor Dušana Bastašića, predsednika Udruženja «Jadovno – 1941.» iz Banja Luke (Republika Srpska):

– Ne ulazeći u to da li je Republika Hrvatska pravna naslednica NDH, neporecivo je da se na njenoj teritoriji nalaze mesta masovnih ubistava, da su žrtve tih zločina neekshumirane, neidentifikovane i nesahranjene  i da je sasvim beznačajan broj zločinaca imenovan i izveden na sud, – odlučno je rekao on. – Zaprepašćuje to što se ignorišu zahtevi srpskih i jevrejskih organizacija da se uspostavi zakonom utvrđen odnos prema mestima i žrtvama ratnih zločina. Šta više, mesta masovnih zločina, koja su već ubeležena u registru spomenika, godinama se vešto skrivaju u nadi da će vreme izbrisati tragove ratnih zločina ustaša.

Obraćajući se hrvatskom rukovodstvu (u ličnosti ministra kulture Jasena Mesića i Vesne Pusić, specijalne izaslanice predsednika Ive Josipovića), D. Bastašić je otvoreno pitao: «Ako su, kao što vi kažete, devedesete za vas bile nastavak pravedne antifašističke borbe iz vremena Drugog svetskog rata, kako onda protumačiti očiglednu činjenicu da su hrvatske snage uništile sve spomenike toj istoj antifašističkoj borbi, postavljene do 1991. godine?»

Treba ovde reći, i spomenik žrtvama Jadovna, koji je postojao nedaleko od Šaranove jame – jedne od velikih kraških jama, u koju su bacali zatočenike, početkom 90-ih  je bio uništen od strane novih pokolenja ustaša i ponovo je otkriven tek u toku komemoracije.

– Šaranova jama, pored čijeg ždrela stojimo, – jedna je od 33 bezdane grobnice u koje su bacali Srbe, Jevreje, Rome, a isto tako i antifašiste svih nacija, – rekao mi je kasnije Dušan Bastašić. – Od te 33 jame samo su tri delimično ispitane od strane speleologa. Ustanovljeno je da je Šaranova jama duboka oko  42,5 metara, ali odatle počinje sloj ljudskih  kostiju. Nikakvih ekshumacija do sada nije bilo,  jer su to na sve načine ometale hrvatske vlasti, koje su još donedavno izražavale svoju vernost ustaškoj ideologiji.

Tehnologija masovnih ubistava bila je užasavajuća. Dugu kolonu zatočenika, spojenu dugom bodljikavom  žicom, ustaše  su dovodile do ivice provalije. One, koji su bili na čelu kolone, dželati su po svom običaju ubijali sekirama – «srbosecima» ili maljevima i zatim gurali u bezdan. Četiri – pet padajućih tela, povlačila su za sobom ceo lanac – do stotinu živih ljudi. Nisu bila pošteđena ni novorođenčad  na grudima majki – najmlađoj žrtvi Jadovna bilo je  samo šest meseci.

Šaranova jama – to je samo mali deo Jadovna. Uprava koncentracionog logora je bila udaljena od nje oko četiri kilometra, duboko  u šumi. Prošle godine Dušan  se obratio vlastima grada Gospića s molbom  da mu pokažu to mesto. Odgovorili su mu da tu nema puta i da je, uostalom, opasno naći se u planini. Zajedno sa istoričarom Đurom Zatezalom,  Bastašić je ipak našao to mesto. Tamo se još vide grobne humke  hiljadu i po žrtava, koje su u žurbi streljane iz pištolja pred zatvaranje logora. Posle rata na tom mestu je bio postavljen spomenik, ali  je on sada srušen. Samo plavičasti talasi divljeg šafrana tuguju za nevinim pobijenim.

Sarov – Jadovno (Hrvatska) – Sarov

Izvor: SAROV

Objašnjenje
Ustaše (hrv. Ustaše – «oni koji su ustali», «ustanici») – hrvatski fašistički pokret. Za razliku od drugih hrvatskih opozicionih pokreta, ustaše su za postizanje svojih ciljeva koristili prvenstveno nasilne metode, uključujući i terorizam.

Sledeći primeru nacističke Nemačke, ustaški režim je izdao rasne zakone po uzoru i ugledu na  Nirnberške zakone, usmerene protiv Jevreja i Roma. Osim njih, za neprijatelje hrvatskog naroda bili su proglašeni i svi Srbi. Srbi, Jevreji, Romi i hrvatski antifašisti zatvarani su u koncentracione logore i logore uništenja Samim tim što je ispoljavao ekstremni nacionalizam, primenjivao u praksi nacističku rasnu teoriju, počinio zločin protiv čovečnosti i genocid, ustaški režim je bio hrvatska varijanta nemačkog nacizma.

(Prevela: Nada Ljubić)