Zaboravljeni činilac Srbocida

Kraj juna 2014. doneo je živu diplomatsku aktivnost u odnosima Vatikana i Srbije. Na poziv ministra Ivice Dačića, u posetu Beogradu stigao je papin ministar spoljnih poslova, nadbiskup Dominik Mamberti.
Dačić je izjavio da bi pontifeksova poseta Beogradu bila u državnom interesu, a Tomislav Nikolić da bi mu bilo drago da, kao predsednik Srbije, poželi dobrodošlicu papi (1).

Nadbiskup se sastao i sa
patrijarhom Irinejem i nekim episkopima. Tvrđeno je da je tom prilikom
patrijarh navodno uputio protestno pismo papi Franji povodom najavljene
„univerzalizacije“ Stepinca koji, od „blaženog“, treba da postane
„sveti“. (Povremeno se sticao utisak da je „samo“ Stepinac prepreka da
papa poseti Srbsku Crkvu; jer, to je, a ne poseta državnom vrhu Srbije,
glavni cilj Vatikana od 1979. godine naovamo).

Stvari otišle još dalje: saznalo se da papa Franjo poziva patrijarah
Irineja u Vatikan, a da je patrijarh Irinej zainteresovan da papa dođe u
posetu SPC (2).

A onda je, 23. jula, premijer Vlade Srbije, Aleksandar Vučić, zajedno
sa ambasadorom Austrije u Srbiji, Ajgnerom, zasadio, kao simvol mira i
pomirenja, sto godina posle bečkog ultimatuma Beogradu, crvenu šljivu.
Ovaj čin se desio u dvorištu negdašnjeg austro-ugarskog konzulata u
Beogradu, koji je sada zgrada Beogradske nadbiskupije. Predlog za „gest
pomirenja“ ne samo sa Bečom, nego i, simbolično, sa Briselom, kome
Beograd stremi, dao je ministar kulture Vlade Srbije, Ivan Tasovac, a
srdačno ga je pozdravio nadbiskup beogradski, Stanislav Hočevar, domaćin
ovog susreta (3).

Reklo bi se: Vatikan i njegovi predstavnici su puni želja za mirom i
ljubavlju na Balkanu, i uvek je tako bilo. Ali, istorijska sećanja su mnogo
ozbiljnija. Jedno od njih se tiče odgovornosti Vatikana za rat protiv
Srbije koji je povela Austro-Ugarska.

Pogotovo bi trebalo da je budu svesni poglavar SPC, predsednik Srbije i premijer njene Vlade.

VATIKAN I SRBI PRE STO GODINA

Papa rimski je, vekovima, pravoslavne Srbe, kao „šizmatike“, smatrao
svojim ključnim neprijateljima na Balkanu. Tako je bilo i početkom 20.
veka, kada je slobodna Srbija postala trn u oku habzburškog Beča,
miljenika Vatikana u „Srednjoj EUropi“. Vatikan je smatrao da su Srbi
prirodni saveznici Rusa, a Treći Rim je oduvek je bio predmet mržnje
Prvog Rima.

Zato nije nimalo čudno što je pontifeks oduševljeno pozdravio
austrougarsku aneksiju Bosne i Hercegovine 1908. Povodom balkanskih
ratova, Vatikan je stao na stranu Turaka, smatrajući da oslobađanje Stare
Srbije ruši Otomansku imperiju i svetsku „ravnotežu snaga“. Na
teritoriji koju je srbska vojska oslobodila živelo je oko tridesetak
hiljada rimokatolika, uglavnom Šiptara, čiji je pokrovitelj bio Beč, pa je
Rim bio u strahu da će novoproširena pravoslavna Srbija ugroziti
interese rimokatolicizma. Papa Pije Deseti Srbe je, dok su oslobađali
svoje zemlje, iz mržnje nazivao varvarima(o tome vidi 4, 429-430;5,184).

Ipak, Srbija je zaista želela mir, i 1914. završila je pregovore s
Vatikanom o konkordatu. Vatikan je dobio mnogo (pre svega, skoro
apsolutno nemešanje države u svoju delatnost). Cilj Beograda je bio da se,
u direktnom dogovoru s papom, izbegne austrougarski protektorat nad
rimokatolicima Srbije, koji je Beču služio kao sredstvo pritiska na
Beograd (vidi o tome: 5, 13-27). Međutim, ovaj konkordat nikad nije
stupio na snagu, zato što je, posle Vidovdana 1914, papa pozvao Beč u
križarski pohod protiv „šizmatika“.

PAPA PODRŽAVA ANTISRBSKI POHOD

Naš ugledni istoričar, Dragoljub Živojinović o tome piše: “U Prvom
svetskom ratu Sv. Stolica je otvoreno stala na stranu Austro – Ugarske i
zagovarala ideju o „ograničenom“ ratu protiv Srbije; nastojala je da
spreči širenje rata i ulazak velikih sila kako bi osigurala uništenje
srpske države. Tražila je da se velike sile saglase među sobom da se
Austro – Ugarskoj dozvoli da se obračuna sa južnim susedom. Pri tome
treba imati na umu da je Austro – Ugarska imala pedeset miliona
stanovnika, a Srbija četiri miliona, što je značilo i odgovarajuću
nesrazmeru u ekonomskoj snazi, naoružanju, veličini oružanih snaga,itd.“
(5,184).Živojinović dodaje: “Čitava evropska katolička hijerarhija,
uključujući i hrvatsku i slovenačku, podržavala je rat Austro – Ugarske
protiv Srbije. Kad su srpska vlada i Jugoslovenski odbor potpisali
Krfsku deklaraciju o ujedinjenju jugoslovenskih naroda, u Vatikanu su bili
ogorčeni. U mirovnoj noti pape Benedikta XV, objavljenoj 1. avgusta
1917. zahtevalo se da se očuva Austro – Ugarska i na Balkan vrati stanje
kakvo je bilo pre balkanskih ratova. Kraj Prvog svetskog rata doneo je
još veću gorčinu i osećanje poraza, što potvrđuje činjenica da je Sv.
Stolica predlagala, u proleće 1919, da se umesto Kraljevine SHS stvori
republika. Sveta stolica je bila poslednja država koja je priznala
novonastalu Kraljevinu (novembra 1919. godine). Srbi su doživljavani kao
neprijatelji s kojima se treba obračunati kad za to dođe povoljan
trenutak“ (isto, 172). Taj trenutak je, u Pavelićevoj NDH, došao 1941.

DVOSTRUKI ARŠINI RIMSKOG PAPE

Vatikan je, naravno, imao dvostruk odnos prema narodima i državama,
uvek zasnovan na želji da se „šizmatici“ sa Istoka poraze, naročito ako
su u pitanju pravoslavna Rusija i Srbija. Istoričarka Radmila Radić,
prikazujući knjigu Živojinovića o Vatikanu u balkanskom vrtlogu, veli:
“Ilustrujući dvojni odnos Vatikana prema pravima „malih naroda“ i
njihovom samoopredeljenju, autor navodi primer posete Luja Bakotića,
delegata Srbije pri Vatikanu, papi Benediktu XV, februara 1918. „Na
Bakotićevu primedbu da su u sukobu bila dva načela i da kraj rata treba
da donese pobedu onog koje je bolje, to jest samoopredeljenja, Papa se
uzdržao od davanja odgovora“. Samo nedelju dana kasnije, prilikom posete
finske delegacije Svetoj Stolici, Papa je izjavio kako malim narodima
treba priznati ista prava kao i velikim. D.Živojinović zaključuje kako su
politički i verski interesi Vatikana bili potpuno jasni. Samoopredeljenje
se nije moglo primeniti na narode Austro – Ugarske, bar ne na sve, ali
se moglo primeniti na Fince, koji su se odvojili od Rusije“ (6,127).

Vatikan je tom mržnjom hranio svoje vernike koji su 1914. krenuli i na Srbiju i na Rusiju.

OKUPATORI U SRBIJI 1915 – 1918.

Papistička mržnja habzburških osvajača prema pravoslavnom Srbstvu
pokazala se kako u zločinama u Mačvi 1914, tako i odmah po okupaciji
Beograda 1915. Tada je, naime, prestona dvorana Kraljevskog dvora
Karađorđevića pretvorena u rimokatoličku kapelu, da bi se demonstrirala
pobeda nad „šizmaticima“. Prvu misu u njoj služio je rimokatolički biskup
Bjelik. Ljubomir Durković – Jakšić o njemu piše: “Koliko je biskup bio
zadojen mržnjom, ne samo protiv Srba i njihove crkve, nego čak i protiv
Pravoslavlja i Slovenstva, vidi se iz još jednog primera/…/ On je ruski
saborni hram Svetoga Nikole u Pragu pretvorio u rimokatoličku crkvu za
vojnu komandu, a na osvećenju govorio je na samo nemački i mađarski, nego
i češki. Njegovu akciju podržao je Vatikan, jer ga je imenovao za
apostolskog vojnog biskupa“ (7,533). I drugi visoki klirici u službi
pape bili su antsrbski nastrojeni: član mađarske Akademije nauka, biskup
Vilhlem Frakmon, predložio je da se na dvoru Karađorđevića podigne
spomenik mađarskom katoličkom vitezu Janošu Hunjadiju.

Papi najodaniji narod, Hrvati, naročito su se radovali padu Beograda,
a njihove novine su pisale da se padom ovog „gniezda urotnika i ubojica“
i „srpska svieća gasi“ (cit. prema 7, 528).

U Šapcu, u kome su, papi i Habzburzima odani Austrijanci, Hrvati i
Mađari počinili neviđene zločine, teško oštetivši i oskrnavivši
pravoslavni hram, podignuta je, 1916, rimokatolička crkva. Rimokatolici
su, u okupiranom Beogradu, redovno održavali ne samo mise, nego i
procesije, u kojima su učestvovali vojni guverner i njegovi pomoćnici,
pripadnici bečko – peštanske soldateske i rimokatolički vernici.

Vojni guverner je uveo u Srbiju novi kalendar, papski, a zabranio
distribuciju džepnog kalendara po julijanskom računanju vremena. U srbske
škole „ugnana“ je latinica, a ćirilica je isterana. Svi ćirilični
natpisi po ulicama i nadleštvima uklonjeni su.

U okupiranoj srbskoj Crnoj Gori, austro-hrvatska soldateska ruši
Njegoševu kapelu na Lovćenu, a kosti najvećeg srbskog pesnika, vladike
Rada,uklanja sa mesta njihovog počivanja.

Dakle, odnosi Vatikana i Srbije ne mogu se svesti samo na Stepinca.
Papstvo je, vekovima, neprijatelj Srba na Balkanu, i to se, ni u
diplomatskim izjavama i postupcima, ne sme gubiti iz vida, pogotovo o
stogodišnjici Velikog rata.

_____________________________
UPUTNICE:

1. http://www.nspm.rs/hronika/ivica-dacic-drzavni-interes-da-papa-poseti-srbiju.html(pristupljeno 24. jula 2014)

2. Vidi:
http://ilpiccolo.gelocal.it/trieste/cronaca/2014/07/19/news/gli-ortodossi-invitano-il-papa-a-belgrado1.9618054;prevod:http://pravoslavljepzv.wordpress.com

3. http://www.tanjug.rs/novosti/138491/vucic-i-ajgner-zasadili-drvo-mira-u-beogradskoj-nadbiskupiji.htm

4. Dragoljub R. Živojinović: Vatikan i Prvi svetski rat 1914-1918, NIU Službeni list SRJ, Beograd, 1996.

5. Dragoljub R. Živojinović: Vatikan u balkanskom vrtlogu, Albatros plus, Beograd, 2012.

6. cit. prema „Tribina biblioteke SANU“, godina 2, broj 2, SANU, Beograd, 2014, str. 127.

7. Ljubomir Durković-Jakšić: Srbija i Vatikan 1804-1918, Srbska
pravoslavna eparhija žička i srbska pravoslavna eparhija šumadijska,
Kraljevo – Kragujevac, 1990.

Piše: Vladimir Dimitrijević

Izvor: CEOPOM

Vezane vijesti:

Mogu li istok i Vatikan pod jedan krst?

Papa Franja daje oreol Alojziju Stepincu

Veliki rat – Nekažnjeni genocid i neodmereni stepen krivice (4) Pravda nije izvršena