Zaborav nije dozvoljen

Dva dana je grmelo nevreme po Srbiji i Bosni, ali na jedno mesto, gde se dodiruju Srbija i njena sestra Srpska, nije pala kap, nije se spustio ni krajičak crnog oblaka i nisu grmela kola svetog Ilije. Božija ruka je tako uredila dok su nama, stisnutim u klancu Drine, srca drhtala pred vodom koja pokriva Srbe kojima se poklanjamo i dugujemo sećanje.

Piše: Gordana Dostanić

Više od šest hiljada mrtvih, preklanih, više od šest hiljada unakaženih tela u Drini, dece, majki, cura u belim haljinama iz devojačke spreme koje svoju čast zanavek dadoše Drini samo da je silom ne uzme krvnik… Oni koji su možda mogli nekoga spasiti, a to nisu ni pokušali, posle naših bezbrojnih smrti poveli su Srbiju i vodili je nekuda daleko od nje same, a kraj nas su u Drinu potapali istinu. Valjali na istinu kamen, ali nije vredelo. Istina je plivala Drinom, uvlačila se svakim zrakom koji je padao na njene talase u srca Srba koji su hteli da čuju, da znaju, koji su razumeli da smo u Drini, ustvari, svi mi. Srbi. Mučili su preživele braneći lelek, sveću, molitvu, sećanje… Branili da tuguju, da ožale, da daju pomen!

Ali sećanje je žilavo, ne da se i šćućureno je decenijama u srcu i glavi Srbina. Bog daje da bar neko vidi pre nego što mu oči iskopaju, da može o tome da šapuće, da peva tiho, kad već ne sme da viče i glasno pusti jecajuću lelek pesmu. Dobro je, i šapat zna imati oštar zvuk i usecati u sećanje šta se zbilo. Kako, i ko, i koga, i koliko, i kada i gde… Taj šapat stalno šuška u našem srcu. Čuli smo i razumeli.

Oni najjači i najuporniji i najhrabriji, oni najbolji među nama ne daju da se zatre i ostane u nekoj prašnjavoj knjizi koju sve manje otvaramo. Stave krst, podignu kapelu, očitaju molitvu, zapisuju svedočenja i govore. Govore na način koji upija svest naroda, ona iskonska koja pamti vekovima… A mi, manje vešti i manje sposobni, mi ih pratimo.

Mnogo je mesta na kojima ležimo preklanih vratova, pogurani bez opela i sveće. Negde nas je desetina, negde hiljade. Osma decenija teče kako se razni bacaju kamenom, betonom, asfaltom preko naših tela. Bacaju se zabranom, prebrojavanjem i statistikama prilagođenim u prihvatljive okvire.

Kome prihvatljive? Zar onima koji su nas tu pogurali u bezdanke i mutne dubine i onima koji su videli, znali, okretali glavu i ćutali? Njima je vazda malo nas u mraku jama i na dnu reka. Samo im se neka jeza spušta od malog mozga niz leđa kad pomisle da će za svaki naš vrat doći naplata. Od onoga ko sudi svima.

Bilo im je malo kad su nas klali i u bezimene rupe bacali, krečom polivali, a sad im mnogo kad treba oprati istoriju pred svetom.

Mnogo im je nas i kada im prilagodimo brojke, kada sećanje bacamo iza leđa, kada im pružamo ruku dok u svojoj još drže kamu, kada kažemo bilo, prošlo, ne ponovilo se. Tim istim je vazda mnogo nas koji pretekosmo. Mnogo im nas preostalih.

A, Bog će naplatiti po svakom nevinom. Njega nove statistike, čijom kod računaljkom pravljene, neće zavarati. A nije sve ni do njih. I mi se pogubismo među njima, tim brojkama, i ne znamo više da li nam je i nama samima mnogo ili malo nas i tamo, u Carstvu božijem, i ovde, na Zemlji. Bar da nas nije bilo u Drini, u Savi, u jamama Velebita, Dinare, Hercegovine, da nas nije bilo na Garavicama, u Šargovcu, Motikama, Jasenovcu, da nije bilo dece u Jastrebarskom… Dug je spisak da se nabroji svako stratište imenom. Bar da nas je stradalo nula. Ne bi bilo lepše statistike!

A, eto, nije kako bi čovek voleo i kako snuje, nego je kako jeste. Mnogo je kad se kaže „tamo pobilo deset srpskih majki sa decom“. Mnogo boli što ta deca nisu rodila decu koja bi danas bila očevi i majke. Ma, ne. Danas bi bila babe i dede, i prababe i pradede. Koliko je pobijeno sa tih deset majki i njihovom decom niko neće prebrojati. Bilo je kako je bilo i koliko je bilo.

Ona vlast što je i danas zovemo izdajničkom, Nedićeva, ona je bila s’ onu strane Drine, molila okupatora da zaustavi bezumne horede. Prešla bi ta i Drinu da se i sama bori samo da njome nije okupator vladao. I tako zauzdana spasila nas je koliko je bilo u njenoj moći. Nije izdala ni one izbegle iz Nezavisne Države Hrvatske.

Prekrstim se kad pomislim da se i okupator zgrozio nad onim što su nam radile komšije kad se uvukuše u crne košulje. Naših tela je bilo toliko da možeš preko njih Drinu broditi. Oni drugi sklanjali sebe i posle nama branili da se sećamo. Šta ćeš? Srpska sudbina. Nikako da uplovimo u suštinu i razmere naše nesreće.  

Pre koju godinu nam zabraniše opelo i sveću na mestu na kome nas je pobijenih dvanaest hiljada. Da, 12.000! Miris tamjana i svetli tanki, treptaj sveće ne podnose… Šta li? Posle osamdeset godina ne daju da suzu pustimo i pomen održimo. Kao što su nam branili i onda kada se čuvala ona slepa i lažna zenica oka. Laž koju smo ponovo platili krvlju.  

Mučno je slušati o malju na našem temenu, o srbosjku na našem vratu. Ali bilo je još mučnije to istrpeti. Zato naša deca ne treba da nose povez na očima ispod koga neće videti nas potopljene, i poklane, i u pećima popaljene i žive u jame pobacane… Bez nas stotina hiljada pravednika čije su duše sabrane u ruci Božijoj, a tela još leže gde ih preklaše, neće biti ni naše mladosti. Naša deca će nestajati srazmerno ulivenoj im laži i zaboravu na stradanje.

I drugi su narodi stradali, ali svoje nevine glave nisu skrivali sami od sebe. Uporno su ih žalili i svetu objavljivali. I svetu nije mučno da sluša i njima nije govorio „zaboravite prošlost“, „davno beše, dosta više“… Imaju ti narodi muzeje. Ne jedan. Desetine muzeja. Imaju filmove, knjige, ceremonije obeležavanja stradanja na svakom mestu gde ih je bar nekoliko ubijeno. I svet poštuje i žrtvu i narod koji se na svoju žrtvu ne baca zaboravom koji je nama tako obavezujući bio u bratstvu-jedinstvu, a i sada na putu u svetlu budućnost i druge bajke.

Nama kažu „nemate sva imena stradalih“. Nemaju ni drugi narodi, pa njihove nepopisane žrtve nisu poništene kao što mi treba da poništimo svaku čije ime nismo oteli iz dima spaljenih matičnih knjiga, niti zapisali po sećanju nekog preživelog rođaka, poznanika ili komšije ili oteli iz sećanja dželata. Kao da su njemu, dželatu, imena naša trebala. Svi iz roda, svi iz sela pokalni ne popisaše se pred dželatom, da ostane sve pedantno posleratnim istraživačima i vlastima. Ko sada da popiše sve iz tih zauvek zbrisanih sela iz potpuno zatrtih rodova? Sada kad smo od svih tih stratišta i odagnani. Ono što je popisano popisivali su preživeli u tajnosti. O, Bože, ni to se nije smelo iskreno i kako jeste. Sada sme, ali samo do prihvatljivog broja izbrojanog nekom tamo metodologijom ili ideologijom ili ko zna kojom logijom. Sakrili su u neke mračne podrume, pa ključ bacili, i one spiskove spašene srpske dece koju su spasioci popisali. Bog je sudija svima, džaba im što u Njega ne veruju.

Da su nam one ondašnje naše, a tuđe vlasti dozvolile da povadimo, sahranimo i brojimo lobanju po lobanju, kost po kost, ni tada ne bi bili svi prebrojani. Nestajali smo u dimu i valjale nas vode slivovima. Tamo gde smo posle pedeset godina vadili svoje bez dozvole, broj se poklopio sa onim o kome su šaputali pretekli. Nije taj šapat bio lažljivi srpski mit.

Zabrane se i dalje kroje za nas žive i mrtve sa skorelom krvlju na vratovima.

Jer, gle! Sad kad se polako osvešćujemo i tražimo svoje grobove da ožalimo kako to čine potomci, opet zabrana. Izgleda zabrane teku po inerciji. Srbima nije dozvoljeno braniti sebe i sećanje na ono najsvetije. Sada jedan stradalni narod, preko svojih predstavnika, brani nama, stradalnom narodu, pomen, sveću i krst nad masovnom grobnicom nas najmanje 6500! Na gradskom groblju u Srbiji! Kažu da je to čin nepoštivanja, čin verske i nacionalne mržnje i za to sledi duga robija. Bože pomozi nama grešnima! Pomozi i njima! Čekamo šta će reći naše institucije. Da li će razumeti značaj odluke koju treba da donesu? Značaj za sve nas, i sva naša stradanja, i naše buduće mladosti koje moraju da pamte i poštuju. Ili ćemo i ovog puta, ko zna kojeg po redu, ponovo odrobijati zbog krsta i naših pobacanih, neopojanih tela i nastaviti kriomice, onako između sebe i šapatom.

Ovih dana nas i isteruju iz sala i pozorišta jer smo hteli u svojoj narodnoj nošnji da zapevamo i zaigramo, da odrecitujemo pesmu. Na onoj našoj zemlji na kojoj su nas ubijali i sa koje su nas proterali. A nismo nameravali da o tome govorimo, ni da pominjemo gde smo rođeni i odrasli i zašto tamo nismo. Samo da zaigramo. Stop! Ni toliko. Džaba našu i njihovu istinu prećutkujemo. Oni su skinuli osvečana odela ispod kojih uvek nose iste crne košulje, i ruke sa istim pozdravom pred kojim smo nestajali. Opet im mnogo nas živih. Ali znaju oni i kad mi ćutimo.

Neka brane, ali neka znaju da nama zaborav nije dozvoljen. Ne pomažu tu povezi na našim očima, ni zabrane, ni lažne brojke. Sve dok verujmo u sebe i ne potkusurujemo se svojim stradanjem.

---

Više od istoga autora: PRIJATELjI – KOLUMNISTI – Gordana Dostanić

---