ЗА ПОКРОВ И ТРОЈИЦЕ

Уместо нас стотину данас сам овде само ја, као неки изабрани представник нас малобројних и читаве војске нерођених и оних бројних што силом посташе бивши пре редовног божијег позива.

Пише: Цвијета Радић      

Касна, сунчана, јесен и један диван дан у њој.

Поље широко, шарено, стиснуто између Динаре и Голије, протегнуто у дужину као да тежи да дохвати бескрај и собом преспоји север и југ. Све боје са сликареве палете утиснуте су у гране дрвећа. Динара као да пламти под црвенилом које разбијају језичци жутих листова. Извирује само голишави Троглав да све надвиси својим голим, каменим стасом.

Моја два села су са две стране поља. Једно, као птица крилом, обгрлила Динара, а друго дремуцка увучено под недра Голије.

Моја два села.

А ми? Где смо ми?

Покров је Пресвете Богородице, а само сам ја овде, на нашем бусену, у нашем гнезду, крај нашег ишчезлог прага. Само ја. А могло нас је бити много. Ко би сада могао израчунати колико?

Могли су бити Милни прауници, Ђорђеви унуци, могла су бити Петрова деца и Цвијетина деца ко зна ког презимена и Илијини, Станини, Маркови, Миланови, Љубини, Миркови, Марини, Војини, Босини, Цвјеткови, Здравкови, Анђини, Ружини, Николини, Данини…

Они који су одабрали да остану на дедовини дочекали би нас који од некуда пристижемо на светковину и доносимо им кафу и шећер у коцкама и свакоме још по неки лични дар. Они би изнели ракију, погачу и сир. Ливањски. Чувени. Питали би се за здрваље, за новости, мало се присећали прошлих дана, мало се смејали и шалили.

Онда би се присећали упокојених, а упокојенима би се знало где им је гроб. На гробљу, јашта, као свим људима. На гробљу, нашем, православном, ту у селу, где су сви они наши претходни који су били и више нису под Сунцем. На том нашем, православном, свако би имао свој крст и на њему име, презиме, године рођења и смрти. Како је и ред, сви ми пристигли изашли бисмо на гробље. Успели би се степеницама, па десно.

Ту би палили свећу сваком понаособ, неко би мало шмркнуо, неко нудио погачом и кољивом како следује…

И тако.

Онда низ степенице, па који корак селом, тек да се види шта се променило од лане. Увече би се окупили, седели стиснути испод крушке, око дрвеног стола склепаног од даска и запевали неку крајишку, да и ми, што живимо далеко, покажемо да у генима носимо нашу ноту и да је свих осталих дана у години чувамо дубоко закопану у само дно срца, док певишимо неке нове и популарне.

Сутрадан би сви поранили на Авлију у рујанску цркву на Литургију, да прославимо Покров. Тамо би се срели са бројним Стојићима, Лалићима, Бошковићима, Ђуранима, Маљковићима, Ерцезима… И њихови би пристигли са свих страна да загрле оне који чувају огњишта и успомене. Порта би се напунила. Та, у цркву се не би могло ући. Било би ту и послужење, па би се смех и песма орила селом до касно поподне, док Сунце не побегне за Динару…

А кад пођемо пут својих градова они би са руком изнад очију, да им Сунце не засени видик, дуго гледали за нама и махали…

За Тројице окупили би се на другој страни поља. Дошли би Владини унуци, Рајкови, Драгињини, Марини, Милојкови… Можда би нас Јово чекао на прагу, ослоњен на штап, шкиљећег, страчког погледа упртог у мутну даљину из које долази звук наших аутомобила. И на тој страни би се љубили и грлили са неком влагом у очима и устрепталим срцем.

Утркивали би се ко ће пре доћи до речи, поставити питања о животу и онима који нису могли доћи, причати о себи и својој муци и радости тамо у даљини. И на тој страни би отишли на гробове наших драгих: Митра, Душанке, Анице, Боже… Запалили би свећу, почупали досадно корење које се стисло уз споменик…

Сутрадан, ујутро, кренули би врбичкој цркви, да прославимо црквену славу како доликује. У порти би се окретало јагње на ражњу, пијуцкала босанска мекана шљива, непци се радовали ливањским укусима. А после Литургије разлегла би се песма „на суво“ и заиграло „глуво“. Зачикавали би се, можда и бацали камена с рамена, не ради надметања већ ради присећања. И тако до вечери и на тој страни. Док би се опраштали невеста би испод стуснутог пазуха извукла плетене терлуке и гурнула нам у руке срамежљивим шапатом „нуде, требаће за зиму“!

А онда следе опроштајне: „срећан вам пут и не чекајте позив, дођите кад год можете“…

Утонула у мисли гледам обе стране поља и као да нас видим. Можда би се сваке године окупљали и за наше крсне славе, Светог Аранђела и Светог Јована. На огњишту, како доликује, са онима који га чувају, а са њим и обичаје. Бројим колико нас је, тачније бројим колико би нас било. Колико би нас било на дедином прагу, колико у белом свету, која би све презимена носиле наше кћери, унуке и праунуке, одакле би нам биле снајке које породом продужавају наш род… Бројим, а не могу да избројим. Питам се да ли бисмо били задовољни, срећни, здрави и добри људи…

На та и друга бројна питања одговор се загубио давне 1941.

Загубио се одговор и зауставило рађање нас будућих. Бројних. Неко је одлучио да нисмо потребни њима, ни свету, ни себи самима. Одлучио и учинио. Никада после ни кајања, ни извињења, ни молбе за опроштај. Чак ни признања иако сви све знамо. И имена и презимена и поглед и страх и крик и нож и ланац и безгробна тела по јамама и стратиштима…

Уместо нас стотину данас сам овде само ја, као неки изабрани представник нас малобројних и читаве војске нерођених и оних бројних што силом посташе бивши пре редовног божијег позива.

Ја сам, ево, старија од свих њих иако рођена после њиховог одласка. Само ја, са њима бившим и са њима нерођеним. Ја која не палим свећу по свећу на сваком гробу умрлог претка и рођака, већ само по једну на четири заједничке, масовне гробнице.

Ја, коју данас и свих ових година није имао ко да дочека загрљајем и сјајем ока испод мараме. Ја, која нисам никада видела ни лик убијених и само замишљам њихове и очи нерођених.

Свеједно ћу их препознати и са њима стајати у цркви и порти, да наше славе прославимо стиснути једни уз друге.    

Од истог аутора:

Цвијета Радић: ЈУЛИ

УОЧИ ОГЊЕНЕ МАРИЈЕ

Неизмишљена прича о њој

ЦИПЕЛИЦЕ

КОЛОНА

ЉУБА