За почетак, добро би било да научимо каткад да трпимо

Разговарам се јуче са оклеветаним и прогоњеним Младеном Обрадовићем. Осудили су га – без пресуде. Обезљудили – без разлога.

Каменовали га – они који би последњи смели да камен баце. Нечојствено гонили – они који се представљају као саткани од толеранције и љубави.

А Младен ћути и носи крст свој. Без роптања и ридања. Иде својим путем, трпељиво, борећи се како уме и зна за свог синка Алексија. И не мрзи их. И не суди им.

И разговор са њим ме сети колико је ТРПЉЕЊЕ, и из њега произишло СТРПЉЕЊЕ дубоко у основи нашег бића. Ми смо, томе нас историја учи, народ који се рађа и умире уз муку и трпећи. Уз њега смо, с молитвом на уснама, опстали и у најтежим условима, и уз њега смо, сневајући о сабљи правде, претекли и у најљућим бојевима. Трпећи. Трпећи.

И док смо знали да будемо трпељиви, дотле смо били несаломиви. Боси и гладни, школовали се и учили, пешачили и крчили шуме. И исти такви, прешли преко Албаније. И победили.

А ми, незадовољни и мрзовољни, према спољашњим обележјима никада боље нисмо живели. У односу на наше претке, ми спавамо на најудобнијим креветима. Живимо у неупоредиво већим и комфорнијим кућама у односу на њих. И кад нам је топло и кад нам је хладно, лако то регулишемо клима уређајем. Возимо најбоље аутомобиле. Најлепше се облачимо. Носимо најудобнију обућу. Најбоље једемо и најбоље вино пијемо. Нико пре нас није тако. Највише и путујемо – погледајмо само колико је студената “открило“ Америку, а да притом нису ни експерти ни пустолови. Никада толики научни скок и технолошки искорак. Нико пре нас не откри толико света и не прочита толико књига.

Док смо знали да будемо трпељиви, дотле смо били несаломиви. Боси и гладни, школовали се и учили, пешачили и крчили шуме. И исти такви, прешли преко Албаније. И победили.

И опет – напослетку смо незадовољни. Опет нам је свега мало. Логично, јер само те ствари не чине живот. Јер то не храни душу. И, зато што нисмо навикли да трпимо. И то ће бити један од главних узрока свих наших потоњих слабости; зависти, вероломности, издаја…

Једнака у крајњој немаштини (коју не славим, него је констатујем) српска дечица су се описмењавала и школе учила боса или у подераним опанцима – данас ће их исмејати уколико немају Наик патике или најновији телефон. Зашто смо пристали на живот у другој крајности? Јер смо и сами дословно опседнути потребом за сталном срећом и лагодним животом, који не постоје нигде друго до у холивудском филму. И то не у Холивуду (јер се и тамо и трпи и плаче), него баш у холивудском филму. Јер се равнамо са светом – цивилизацијом, изграђеном на патњама и експлоатацијама малих, чији такмац никад нисмо били, и чији део никада нећемо да будемо.

Не само зато што ми нећемо, него (још пре) зато што ни они то неће.

Ми, једноставно, нисмо исто.

Умети трпети, издржати искушења, и не схватити такав живот као тамницу и казну – то ће бити једна од најважнијих дисциплина у периоду који нам следи.

И зато, за почетак, добро би било да каткад научимо да трпимо. Да и ми понесемо крст свој, без роптања. Да схватимо да нам јутарњи еспресо није обавезан, аутомобил који себи реално не можемо да приуштимо – није неопходан, да летовање није нешто без чега се не може. Да коначно схватимо да се не подразумева да нам ишта буде дато, него да се са то што желимо сами жилаво боримо и изборимо. Да јасно разазнамо велику разлику између наших жеља и могућности – и да почнемо да живимо једним другачијим животом, откривајући и неку лепоту тог “мало“ које нам је дато.

И то ће бити један од важних почетних корака у самоспознаји, али и у светском маратону у којем нисмо равноправан учесник.

Умети трпети, издржати искушења, и не схватити такав живот као тамницу и казну – то ће бити једна од најважнијих дисциплина у периоду који нам следи. И само из таквих кошница, а не из свиле и кадифе, рађаће се будући велики победници, који ће мењати свет – као што је вазда код нас било: од Тесле и Пупина, до Мишића и Момчила Гаврића.

Аутор: Немања Девић

Везане вијести:

Зар у нашој распетој Србијици још неко машта да му унуци и синови буду артиљерци?

Нова емисија у серијалу: Час историје – аутора Самарџића и Девића

Немања Девић: Због добрих људи и Сунце сија | Јадовно 1941.

Немања Девић: За све оне који могу срцем да осећају | Јадовно …

Немања Девић: Био једном Дода командант.. | Јадовно 1941.

Немања Девић: Пребиловци су темељ, али и огледало – свих нас