Za junake nema zaborava

Kada smo mu otišli na zakletvu, bio je to najsrećniji dan za nas, rekla je majka Ljiljana na otkrivanju spomenika sinu Slavku Kruniću u Kamenici, koji je poginuo na karauli Košare

Dve decenije od pogibije na karauli Košare Slavko Krunić (1978–1999) dobio je spomenik u zavičajnom selu pod Maljenom, i narodno priznanje da nema zaborava za srpske junake. Bista postavljena u dvorištu osnovne škole njegovog rodnog sela Kamenice osvanula je na zalaganje ovdašnjeg sveštenika Dalibora Miloševića i meštana koji su prikupili sredstva za večni beleg svom ponosu.

Krunić je junački poginuo 4. maja 1999. na karauli Košare, kao strelac u 53. graničnom bataljonu Vojske SRJ. Počasnu stražu na otkrivanju spomena dala je jedinica Vojske Srbije, a besedu je držala i njegova majka Ljiljana:

– Zahvaljujem plemenitim ljudima koji su nam u ovome pomogli, vajaru Zoranu Vasiljkoviću, direktoru škole Zoranu Pantoviću, za ovo počasno mesto za našeg Slavka, koji je bio đak ove škole i iz ovog dvorišta 18. juna 1998. otišao u vojsku, i koji je do tada svoje slobodno vreme provodio baš ovde, igrajući košarku, koju je obožavao.

Potpukovniku Nenadu Ražincu, starešinama i vojnicima, predsedniku Opštine Gornji Milanovac Dejanu Kovačeviću, Udruženju ratnika i vojnih invalida, borcima i saborcima, rodbini i prijateljima koji danas s nama dele ovaj nenadoknadiv bol u našem životu.

Krunić je rođen 5. decembra 1978. u Čačku i u kadar je stigao 20. juna 1998, u Zaječar.

– Kada smo mu otišli na zakletvu bio je to najsrećniji dan za nas. Bio je u prvim redovima, hvalio ga je starešina, srce nam je treperilo. Sve što je lepo kratko traje. Posle dva meseca odlazi u Đakovicu kao pripadnik 53. graničnog bataljona u sastavu Prištinskog korpusa, a nakon nekoliko dana i na rejon karaule Košare. Dolazio je, nakratko, u januaru na odsustvo, i uvek nas je hrabrio da ne brinemo – pričala je majka ispred spomenika sinu. I dodala:

– Telefonom smo se čuli 20. aprila i tada mi je rekao da ima još samo 60 dana, sitni se, i ovo će se zvati lani. Onda je nastavljeno NATO bombardovanje, tajac, nismo imali više komunikaciju. Tužna vest nam je stigla 31. maja da je Slavko poginuo.

Posle povlačenja jedinice on je ostao, s mesta pogibije preuzeli su ga pripadnici nemačkih vojnih snaga i predstavnici Kfora i predali našim vlastima s telima drugih neidentifikovanih pripadnika Vojske. Slavkovo telo je sahranjeno na groblju Lešće pod brojem 521. Mi o tome ništa nismo znali, tek nakon tri i po godine smo dali krv za DNK analizu.

U međuvremenu, javljaju se neke lažne patriote koji tvrde da je on živ, zarobljen i da su potrebne pare da se oslobodi. Nadali smo se, čekali i borili, ali uzalud. Posle pet meseci DNK analize utvrđen je identitet i 10. oktobra bila je ekshumacija kojoj smo lično prisustvovali. Sahranjen je 11. oktobra na Ćajića groblju gde su mu odate najveće vojne počasti uz prisustvo komandanta Košara, Dragana Dimčevskog, vojske garnizona Gornjeg Milanovca i preživelih pripadnika jedinice, kao i rodbine i prijatelja.

Okupljenima se prigodnim slovom obratio i Dejan Kovačević, predsednik Opštine Gornji Milanovac:

– Mi ovog proleća obeležavamo dvadeset godina od agresije 19 zemalja članica NATO-a na jednu malu, suverenu državu, našu Srbiju. Na nama koji se bavimo politikom je da se to vreme nikada ne ponovi, da nikad više ne moramo da šaljemo našu decu u rat, da Srbija ne bude izložena ratnom stanju. Nadam se da će u budućnosti Srbija živeti u miru, jer mi svi to zaslužujemo. Porodici Krunić poručujem da uvek i svuda treba da se ponosi Slavkom, kao što ćemo se i mi svi uvek ponositi njime.

Direktor škole u Kamenici, Zoran Pantović, saopštio je da će sa svojim kolegama, profesorima istorije, osmisliti da svake godine u ovo vreme održe po jedan javni čas iz istorije o događajima koji su nam svima bitni.

Bitka na Košarama na jugozapadu Kosmeta, od 9. aprila do 10. juna 1999. godine, odnela je živote naših 108 ratnika, među kojima je bio i jedan ruski dobrovoljac, dok je 150 vojnika ranjeno, a jedno borbeno vozilo uništeno. Na strani napadača, a to su bili vojska i artiljerija Republike Albanije, vojni instruktori Legije stranaca i NATO avijacija, bilo je više od 200 mrtvih i preko 300 ranjenih, uz pet uništenih tenkova.

Autor: GVOZDEN OTAŠEVIĆ

Izvor: POLITIKA