Вуксан Кнежевић – Тешко је било камење на Голом отоку

Вуксан Кнежевић рођен је 1931. године у Точилову (Рашка област). Основну школу је завршио у родном месту, средњу у Краљеву и Вршцу, а Филолошки факултет (Група за српскохрватски језик и југословенску књижевност) у Београду. Члан је Удружења књижевника Србије. После неколико десетина стручно-аналитичких и методичко-дидактичних стручних радова, објавио је романе „Кривица невиности“, „Бежанци“, „Пуцањ у љубав“, „Досије“, „Опорука“, „Хероји и хероји зла“, „Љубави се не може судити“, збирку приповедака „Сан и јава“, „Голи оток још живи“, „Отисци“, „Убијање града“ и „Затварање круга“.

Голи оток је посебан систем, јер је уместо ликвидације, а било је и тога, убијана душа у људима. То и сам знам врло добро. Познајем логораше који до смрти ни једну једину реч нису проговорили о Голом отоку

Истина о Голом отоку и голооточким страдалницима и након толико година откривана је, и откривена, само делимично. О злокобном острву у дубокој тишини ћутало се деценијама, да би се тек након смрти Великог Вође зачули гласови преживелих мученика. Међу њима је и Вуксан Кнежевић, један од бивших логораша, који је са непуних осамнаест година након лажне и неправедне оптужбе спроведен у голооточку тамницу.

Наш саговорник је аутор више романа и књига прича у које је уткао своје успомене, сећања, бол због учињене неправде, украдене младости, осујећених снова и надања, али, надасве, истину о једном од најтамнијих периода наше новије историје. Завод за уџбенике, „Службени гласник“ и Градска народна библиотека „Жарко Зрењанин“ из Зрењанина објавили су његову трилогију под називом „Острво монструм – Голооточко тројство“, у оквиру које су садржана три његова романа: „Кривица у невиности“, „Унутрашњи непријатељ“ и „Уклета љубав“.

У интервјуу за „Печат“, Кнежевић проговара о тешком искуству и данима на Голом отоку и о континуитету голооточког зла које, како каже, сеже до данашњих дана.

„Нико и никада није одговарао за голооточке злочине, бројне уморене и нестале, за патњу и терор над невиним људима. Напротив, џелатима оставише славу и привилегије, чиме им омогућише да они и њихови потомци постану део економске, а неретко и савремене политичке и интелектуалне елите“, каже наш саговорник и додаје: „Да ли и Голи оток, и његове рецидиве који се и данас одражавају на наше животе, препустити забораву, а и даље глорификовати систем и неговати гроб вође некадашње заједничке земље коју је толико понизио и унесрећио српски народ.“

Како сте доспели на Голи оток? Шта је претходило томе?

Крај рата и ослобођење дочекао сам са одушевљењем. У СКОЈ сам примљен са само тринаест година. Ухапшен сам са непуних осамнаест и то након повратка са радне акције, са Новог Београда где сам био најмлађи командир омладинске радне бригаде. Радили смо на темељима данашње Палате Србија. У свој Вршац сам се вратио овенчан славом, али због сујете мојих другова, уместо да одем у Сплит да наставим школовање у Поморској академији (политички одсек), бивам ухапшен. Ухапсили су ме изненада, у парку где сам седео са девојком. Бацили су ме одмах у тек изграђену мрачну ћелију у којој сам провео седам месеци са старим комунистом, организационим секретаром Градског комитета КПЈ Вршца, од којег сам научио доста о политици, па и резолуцији ИБ-а.

Био сам малтретиран на најгори могући начин. Изводили су ме више пута ноћу у неку просторију, тукли ме и тражили да признам за кога радим с ким сам сарађивао. Наравно да нисам имао шта да признам. А они су ме мучили и даље, одузевши ми уз то и три ударничке значке. Очекивао сам да ће се та неправда исправити, али преко ноћи у сабирном затвору у Панчеву изречена ми је казна на двадесет месеци друштвено-корисног рада. Када сам, после много, много година, стекао увид у свој досије, био сам запањен и згрожен фалсификованим досијеом, тако да је испало да сам малолетни деликвент, а не политички кривац. До тренутка када су нам досијеи постали доступни написао сам три романа и мислио сам да престанем да пишем, да сам све рекао. Међутим, та и толика неправда, неистина ме је потакла да наставим са писањем и тако се изнова изборим за њу.

Како је изгледало ваше суочавање са свим оним што вас је дочекало на Голом отоку? Били сте веома млади када сте доспели у тај пакао…

Нико, па ни ја, није могао да се адаптира на тај ужас. Помогли су ми стари робијаши, међу њима и мој брат који је тамо одведен пре мене и који ме је тамо дочекао.

Те ноћи кад сам потписао казну гурнули су ме, заједно са осталим осуђеницима, најпре у аутобус из којег смо избачени и пребачени у сточне вагоне, које су потом замандалили. То перфидно, монструозно мучење почело је практично тада, када су нам доделили по векну хлеба са мармеладом, од чега су током пута већ изгладнеле и измучене људе мучили стомачни проблеми, тако да смо практично били принуђени да удишемо најстрашнији смрад све до краја нашег пута. Када смо стигли до луке у којој нас је чекао брод за даљи транспорт, угледали смо батинашки строј који нас је пратио у стопу, све до самог брода, а онда су буквално почели да нас убацују у потпалубље брода, једне преко других. Многи су падали у несвест због премало кисеоника. Било је веома мучно и страшно то наше путовање на место нашег новог страдања. Из брода смо прошли кроз већ познати „шпалир“, дуг око километар и по, дуж којег су били постројени затвореници који су имали задатак да што јаче ударе човека који кроз њега пролази. Стражари су добро пазили да неко из шпалира не забушава и да слабо удара, па су, ако то примете, и самог тог затвореника гурали у колону нових затвореника који морају да прођу ову страшну тортуру. Након сто метара у шпалиру угледао сам свог рођеног брата и много сам се обрадовао, међутим, брат ме је, као и други, само снажно ошамарио и правио се да ме уопште не познаје. Те исте вечери је некако успео да ме види и тада ми је постало јасно да је то морао да учини, јер ме је његов шамар највише болео. Као и други кажњеници, већ сутрадан сам био у „програму“. Носио сам камење на трагачу, незамисливо тешко, од чега сам пао у несвест.

Голи оток је посебан систем, јер је уместо ликвидације, а било је и тога, убијана душа у људима. То и сам знам врло добро. Познајем логораше који до смрти ни једну једину реч нису проговорили о Голом отоку.

У својим романима настојите да покажете не само страхоте и бесмисао голоотачке голготе већ и континуитет тог зла који је дуго након затварања логора уништавао животе и бивших логораша, њихових породица… Како сте ви прошли након изласка из логора и у којој мери је Голи оток одредио ваш будући живот?

По повратку са Голог отока наставио сам школовање у Учитељској школи, одслужио сам армију, где сам после извесне тортуре, захваљујући томе што сам био писменији, завредио добре карактеристике. Завршио сам Филолошки факултет и наставио рад у Банатском Карловцу у огледној школи  на експерименталном задатку програма нове осмогодишње школе. Добио сам више признања за тај свој рад, али без обзира на резултате које сам постигао, од Пленума друштвено политичких организација општине стиже ми наредба да морам да напустим то радно место и место становања. Другим речима, прогнан сам из места становања. Покушао сам преко својих пријатеља да издејствујем останак на том месту, али то није било могуће. Дошао сам у Зрењанин, међу људе који су чак учествовали у мом хапшењу и били заслужни за моје заточеништво на Голом отоку. Прихватили су ме, а ја сам заузврат морао да радим на обиљу задатака који су били далеко испод мојих стручних и интелектуалних потенцијала, да за потребе општине и општинских руководилаца пишем реферате и експозее за општинске моћнике, па и магистарске радове.

Крајем шездесетих година, новим покретом снага у Србији за поправљање стања, учињен је нови корак демократије у друштву, па сам чак постављен за секретара СИЗ-а за образовање. Нажалост, овај миран период назван је либерализмом и њега ће заменити аутономаштво, након чега сам пребачен у Педагошки завод за просветног саветника у Зрењанину. Но и ту ме је сачекало малтретирање. Брзо су ме разрешили функције и уврстили ме у техничко особље, јер од комитета нисам добио квалификацију подобности. Либерализам је угушен, враћени су стари, истрошени кадрови, промењен је устав Југославије, а ужа Србија стављена под старатељство покрајина – Војводине и Косова и Метохије. Тек после смрти Великог Вође и доласка Милошевића за председника Републике Србије, враћен сам на радно место просветног саветника. Управо тада сам и почео да пишем књиге. То је највећи бенефит који сам могао да добијем од Голог отока.

Како сте почели да пишете? Шта вас је на то посебно потакло?

Почео сам да пишем јер су моји бројни стручни радови били забрањивани. Прву књигу сам написао одмах после доласка Слободана Милошевића на власт; тај роман носио је назив „Кривица невиности“. Мислио сам тада да је то – то, да сам рекао шта сам имао, али нисам могао да станем. После трећег романа догодило се да смо могли да имамо увид у своје досијее. Када сам се суочио са гомилом гнусних лажи и фалсификата у њему који су чинили оптужбу против мене, наставио сам са још већим жаром да пишем. Тим пре што сам имао упориште и мир у својој породици коју сам брижљиво неговао и чувао.

Ваша три романа недавно су осванула у једној књизи – „Острво монструм“. У којој мери ова ваша књига има документарни а у којој исповедни карактер?

„Острво монструм“ је моје, како у поднаслову књиге стоји, „голоотачко тројство“, три књиге у једној, уклопљене у такву целину како би се боље схватили суштина и обим голоотачке трагедије. Јер Голи оток није само озлоглашено истоимено острво. Голи оток су и бројни казамати: Билећа, Лепоглава, Београд, Свети Гргур и други. Голи оток је и полувековни период истеривања вештица, проглашења „унутрашњих непријатеља“, партијска полиција којом се Тито обрачунавао са Србијом и српским народом. Један од историчара рече недавно на телевизији да је „Голи оток безначајан догађај јер представља интерни обрачун међу комунистима“ и да га, као такав, тај „догађај“ не дотиче.

Сматрам да је то обрачун  Титове клике и Тита самог са Србијом и српским народом. Тај процес обрачуна са Србијом отпочео је Дрезденским конгресом и ставом Коминтерне о српском народу као хегемонистичном. То је Тито искористио и савесно спроводио до своје смрти. Непосредно пред Други светски рат он се већ обрачунао помоћу стаљинистичке чистке са угледним југословенским комунистима, са више од стотину њих, међу којима и са Горкићем, Петром Милетићем, Ћопићем и многим другима. Тако је успео да заседне на  место генералног секретара КПЈ и то без избора чланства. Такође, помоћу српских бораца из других крајева Југославије насељених Србима води НОБ, успевајући притом да ликвидира све оне који су о њему нешто више знали. На крају рата сигурно је имао удела у савезничком бомбардовању  градова у ужој Србији у којима је изгинуло више људи него од немачког бомбардовања. Непосредно пред ослобођење послао је писмо партизанским одредима Србије где пише да се имају ликвидирати сви српски кулаци и капиталисти као носиоци хегемонизма. У писму се каже да њихови животи нису вредни идеје за коју се боре. То правило је важило само за Србију и ни за један други крај земље. Упоредо с тим извођено је савезничко бомбардовање Србије и српских градова, и то углавном цивилних циљева где је било много жртава. У току ослобођења уништен је аграр у Војводини и  Србији, што откупом, што принудним удруживањем у земљорадничке задруге које су убрзо пропадале. Аграр се након ове пошасти није опоравио дуже од пола века. Долази тада и Голи оток и коначни обрачун са десеткованом српском интелектуалном елитом са циљем да се она ућутка за сва времена.

Уз то, Голи оток је такође прећутан. Нико, ама баш нико није смео гласа да пусти на ту тему. Сви су ћутали. Скоро пола века, па чак и највиши научни кругови. То је једноставно била табу тема. Историја је писана како је газда хтео и он је том кликом владао. Иза тог „владања на страху“ крила се негативна кадровска селекција од врха до најнижег органа власти. Стотине и стотине хиљада људи су по њима били „унутрашњи непријатељи“ или неподобни, људи изопштени из стварног живота. Дакле, Голи оток је само део континуитета, понижавања и обесправљивања српског народа.

На крају долази и највећа увреда српском народу, сахрана овог србомрсца у срцу Београда, сад, да ли с пуним или празним сандуком, свеједно. Али чињеница да је на најлепшем месту у Београду подигнут споменик некоме ко је направио толико зло Србији и српском народу – поражава. Сваки покушај глорификације оног времена и његове личности је – злочин. Надам се да ће моја књига бити мали допринос незабораву овог догађаја и живота српског народа, и да ће га се сећати и поштовати жртве Титове владавине.

Истина о страдању Голооточана је дуго, дуго година остала скривена. Досијеи су, међутим, одавно отворени. Да ли је то ишта променило о питању разоткривања истине и постизања правде?

Где смо данас? Шта је са жртвама и џелатима на Голом отоку и око Голог отока? Претпоставља се да је убијено и уморено између три и пет хиљада жртава, да је много више од овог броја помрло од последица мучења на Голом отоку, а да су стотине хиљада проглашени за унутрашње непријатеље и неправедно искључени из стварног живота. За тај злочин над српским народом није одговарао баш нико. Напротив, сви ти удбаши су остварили пензије, станове, потомство. Њихови потомци се данас налазе међу тајкунима, у дипломатској служби, међу партијским руководиоцима и у такозваној „интелектуалној елити“. Вероватно је и то један од разлога што је Голи оток и даље табу тема за нашу историографију, јер и историчари који треба да се баве овом темом потичу делом из тих кругова.

Не знам колико је умесан овај пример, али управница женског логора на Голом отоку доживела је дубоку старост, остварила своје потомство, док ниједна девојка која је прошла кроз њен логор и тортуре које је она над њима спроводила није могла да се оствари као мајка; имала је и огромну пензију, решено стамбено питање и, коначно, сахрањена је у Алеји великана! А била је зла жена, крвожедна. А жртва остаје – жртва. Многи су рано помрли. Многе породице, многи животи су растурени. Многи од рехабилитованих се и дан-данас, већ у позним годинама муче и по судовима повлаче како би остварили неку цркавицу на основу права која су им прописана за мучеништво које су прошли.

Аутор: Мила Милосављевић

Извор: ПЕЧАТ

Везане вијести:

Неки „процветали“, многи заувек заћутали о Голом отоку …

Теже је било гледати мучења на Голом отоку, него трпети …

Голооточани: Муке тешке четири милиона | Јадовно 1941.