О кривици, стиду, и поносу.

И да вам кажем да прва никако не припада вама, већ разним политикама, погрешним и лошим, које су дозволиле нешто што се у вашем случају може слободно назвати коначним решењем.

Протерани сте, избачени са своје земље, зато што је неко помислио да ће бити већи, јачи, бољи, и да ће га бити више, ако вас нема. Ако нас нема. Вас и нас. Срба. И само зато што јесте и зато што јесмо Срби.

Само зато је страдао и старац Вукашин Мандрапа из села Клепци пре 75 година. Био је крив, јер су му лични мир и понос били пречи од живота, али и такав не би био зверски убијен да није био Србин, православне вере, трофазни, како су говорили, а то ни по цену живота није желео да промени. Много је Вукашина убијено, много очију српских извађено у том рату, много ушију и носева српских одсечено, али српска жилавост и упорност им нису дозволили да заврше посао како су замислили. Зато је била потребна „Олуја“, да Срба више нема, да њихова огњишта остану пуста, да српске свадбе и крштења буду ружна прошлост, а све то да буде слављено као историјски успех великих демократа и победа над злочиначким агресором. Агресором који је изгубио више очију него иједан бројчано мали европски народ, агресором који је желео само да буде свој на своме. И, то је за њих победа. Зашто? Каква победа? Живе ли боље? Уживају ли у нашој несрећи и нашој тузи, у нашим сузама за изгубљеном децом, старцима, крајишким борцима?

Кажњени сте, на најсуровији начин и без права на одбрану и правду, зато што је неко помислио да има права да одреди ко може, а ко не, да живи у његовој земљи, па чак и у случају када је та земља, вековима, била ваша, а не његова.

Страдали сте због сумануте, шовинистичке политике, која не препознаје туђе жртве и која се не стиди својих злочина.

Зато, ни тај стид не припада вама.

И ничим нисте заслужили ни погром, ни бежање у тракторским приколицама, ни бомбардовање код Топуског и Глине, ни стрељање у Марином Селу, ни пљување и каменовање у Сиску.

И немате шта да се стидите тога што они не умеју да се стиде. Ни тога што своју срећу покушавају да изграде на туђој несрећи. Ни бахатих прослава, ни споменика злочинцима, ни усташких повика, ни кукастих крстова.

Тај крст ће заувек бити њихов, и заувек ће бити такав. Искривљен и кукаст.

Притом, ја, који не верујем у колективну кривицу, за разлику од оних који су вас протерали убеђени да сте криви само зато што сте Срби, никада нећу рећи, нити било коме дозволити да каже да су за вашу несрећу криви сви Хрвати.

Нису. Криви су они који су стрељали старце и децу, они који су бацали бомбе на тракторе са избеглицама, они који су бацали камење на вас и они који су тврдили да се све то ради да би Хрватима било боље и да би имали лепшу и већу државу.

А колико је таквих, ми немамо намеру да бројимо. То треба да ураде Хрвати, у Хрватској, због Хрватске и због Хрвата.

И колико буде велика спремност да то ураде, толико ће да буде и велика основа онога што се зове њихова будућност. И имам права то да кажем, зато што смо ми, у Србији, тај посао већ обавили и настављамо да га обављамо. И све што тражимо, све због чега пишемо ноте и дижемо свој глас јесте само то – наш захтев да се неко, коначно, постиди због ваше, наше, српске крви на својим рукама.

Због етничког чишћења које је спроведено 1995, због Јасеновца, покрштавања, клања од 1941. до 1945. и због чињенице да је за један просечан људски век, број Срба у Хрватској смањен десет пута.

Зато што то више није политика. То је коначно решење, и то је злочин.

А славити то јасан је одговор на питање које је, после суђења Адолфу Ајхману, у Јерусалему, поставила Хана Арент: „Да су победили, да ли би, ико од њих, имао грижу савести?“.

Притом, жртвама се шаље порука да нису добро запамтили, и да, у ствари, нису жртве, него агресори, које је и требало протерати.

Од њих се, док победници гласно заборављају, тражи да заборављају у тишини.

Овај скуп је – наша историја, и све што говоримо јесте наш, стварни доживљај те наше историје. И немамо намеру да о томе ћутимо. Зато што смо ту историју доживели. Ови људи су је доживели пре тачно двадесет једне године.

И шта, данас, било ко хоће од њих. Шта да им тражи? Да кажу да се није десило? Да нису гинули у тим колонама? Да, све заједно, то није био злочин? Да никада нису ни живели у Хрватској. И како уопште некоме може да падне на памет да ми можемо то да негирамо? Чињенице које смо доживели.

Погром, етничко чишћење и нестанак са својих огњишта. Ово је наш 4. август. И ово су наши дани, који су дошли за њим. Наш бол, наша туга и наш стид, онај који други немају.

И могу да вам кажем. И после овог пада, после 4. августа 1995, ми смо устали. И у стању смо да стојимо, да се крећемо, да радимо, и да памтимо. Да будемо бољи, јачи и већи. Да нас има, без обзира на то што су толико хтели да нас нема, замишљајући да ће тако њих бити више.

Ми немамо такве снове. Србија је довољно велика и за нас, и за све друге који у њој живе. И не треба нам већа, треба нам боља и економски јача.

Извор: НОВОСТИ