Vreća brašna ili kako je počeo rat u mom selu

„Sine, nemam od čega djeci napravit uštipke“…
Babine riječi zaparale su ćaćine uši. Čekao ih je danima. Znao je šta će se dogoditi.

Sredina juna 1992. Koridor prema istoku presječen. Poslije se ispostavilo da su neki oficiri u tim danima pripremali akciju o kojoj se i danas ispredaju mitovi. Na zapadnoj strani haos. Bebe umiru u porodilištu, panika, nevjerica. Mnogi nisu bili svjesni da je rat počeo još u martu.
Sve dok nije nestalo brašna.

„Idem dok se vratim sa straže. Naći ću negdje vreću brašna, majku joj jebem“.

Suludi dani. Na jednom kraju sela postavljena linija. Srbi i Muslimani u rovovima. Ma, nisu to rovovi, to su neke rupice. Nije se imalo kad kopati. A i što bi, pa sutra će završiti to zlo.
Na drugom kraju, tek par kilometara od te linije naizgled sve funkcioniše kao i ranije.

„Ne dajmo da nas zavade“, poručivao je komšija Ibrahim.

„Ma neće, ko im jebe mater“, odgovoriše iz susjednog, srpskog, zaseoka.

Ni jedni ni drugi ne vjeruju u ono što govore.

I jedni i drugi iste večeri postaviše straže.
Čuvaju kuće jedni od drugih. Kuće u kojima su do juče išli jedni drugima, pili kafe i kahve, nazdravljali za Božiće i Bajrame.
Čuvaju svoje, tuđe neće.
Dokad?
Svi su nešto čekali.

Ćaća je tražio tu vreću. Išao, kumio, molio. Nekakav krizni štab postoji, neki ljudi nešto odlučuju.

„Nisu samo tvoja djeca gladna. Strpi se. Biće akcija“.

U cijelom zaseoku nema brašna, ulja, šećera, soli.

„Pizda vam materna, đe vi živite, zar ne vidite šta nam se sprema“, grmio je nekakav samoproglašeni komandant na mještane.

Ćutanje.

Sedam dana poslije…

Odlučeno je. Ovako više ne može. Nema nikakvog suživota. Ako ne reagujemo prvi, reagovaće oni. Pobiće nas ko 42-e.

Akcija je bila brza i efikasna.
Do večeri komšije muslimani su bili u zbjegovima.
Bez žrtava.

A kako to obično biva, sada je valjlo počistiti teren. I namještaj u njihovim kućama.

Dva dana kasnije…

Djed na zaprezi upada u dvorište.
„Baba, evo ti brašna, peci uštipke“
„Okle ti“
„Ibrahim zakopao ispod štale“
„Kako si znao?“
„Sve ja znam“.
„Kad već sve znaš, što TI nijesi zakopao, već si morao kod njega otkopavati“, otpuhnu baba i uze ono brašno.

Utom javiše da je koridor probijen.

Autor: ЖARKO MARKOVIĆ

Izvor: SRBI U BIH