Врећа брашна или како је почео рат у мом селу

„Сине, немам од чега дјеци направит уштипке“…
Бабине ријечи запарале су ћаћине уши. Чекао их је данима. Знао је шта ће се догодити.

Средина јуна 1992. Коридор према истоку пресјечен. Послије се испоставило да су неки официри у тим данима припремали акцију о којој се и данас испредају митови. На западној страни хаос. Бебе умиру у породилишту, паника, невјерица. Многи нису били свјесни да је рат почео још у марту.
Све док није нестало брашна.

„Идем док се вратим са страже. Наћи ћу негдје врећу брашна, мајку јој јебем“.

Сулуди дани. На једном крају села постављена линија. Срби и Муслимани у рововима. Ма, нису то ровови, то су неке рупице. Није се имало кад копати. А и што би, па сутра ће завршити то зло.
На другом крају, тек пар километара од те линије наизглед све функционише као и раније.

„Не дајмо да нас заваде“, поручивао је комшија Ибрахим.

„Ма неће, ко им јебе матер“, одговорише из сусједног, српског, засеока.

Ни једни ни други не вјерују у оно што говоре.

И једни и други исте вечери поставише страже.
Чувају куће једни од других. Куће у којима су до јуче ишли једни другима, пили кафе и кахве, наздрављали за Божиће и Бајраме.
Чувају своје, туђе неће.
Докад?
Сви су нешто чекали.

Ћаћа је тражио ту врећу. Ишао, кумио, молио. Некакав кризни штаб постоји, неки људи нешто одлучују.

„Нису само твоја дјеца гладна. Стрпи се. Биће акција“.

У цијелом засеоку нема брашна, уља, шећера, соли.

„Пизда вам матерна, ђе ви живите, зар не видите шта нам се спрема“, грмио је некакав самопроглашени командант на мјештане.

Ћутање.

Седам дана послије…

Одлучено је. Овако више не може. Нема никаквог суживота. Ако не реагујемо први, реаговаће они. Побиће нас ко 42-е.

Акција је била брза и ефикасна.
До вечери комшије муслимани су били у збјеговима.
Без жртава.

А како то обично бива, сада је ваљло почистити терен. И намјештај у њиховим кућама.

Два дана касније…

Дјед на запрези упада у двориште.
„Баба, ево ти брашна, пеци уштипке“
„Окле ти“
„Ибрахим закопао испод штале“
„Како си знао?“
„Све ја знам“.
„Кад већ све знаш, што ТИ нијеси закопао, већ си морао код њега откопавати“, отпухну баба и узе оно брашно.

Утом јавише да је коридор пробијен.

Аутор: ЖАРКО МАРКОВИЋ

Извор: СРБИ У БИХ