Владислав Б. Сотировић: Ужичка комунистичка република 1941.

У тексту Драгослава Димитријевића „Зашто четници нису ослободили Јасеновац“ (Данас, 5. март 2021.) аутор износи неколико историјских неистина на класичној линији титоистичке историографије чак и погрешно (вероватно намерно) позивајући се на реномирану научну литературу ван ширег контекста.

Иначе, сам допис је реакција на мој претходни чланак „Броз у усташком логору био инкогнито“ (Данас, 2. март 2021.; наслов текста је редакцијски а не мој). С обзиром на крајњу некоректност и непрофесионалност уредништва листа Данас (својевољно стављање нових наслова текстова а који суштински не одговарају самом садржају чланака чак су и у директној супротности са њима, скраћивање текстова, избацивање одређених термина и назива, политика коментарисања, итд.) овај одговор Драгославу Димитријевићу није послат уредништву Данас-а.

У доњем тексту услед ограниченог простора осврнуо бих се само на Димитријевићеве (у ствари стандардне титоистичке) флоскуле о константној сарадњи четника ДМ са окупаторима и усташама и партизанској родољубивој антифашистичкој борби за ослобођење земље кроз презентацију случаја тзв. Ужичке републике.

„Ужичка комунистичка република“ је трајала од 24. септембра до 29. новембра 1941. а назив су јој првобитно дале власти генерала Недића у Београду да би се исти назив користио и у штампи СССР-а у пролеће 1942.

Град Ужице је било једно једино веће насеље у Србији из којег су се немачке добро наоружане формације повукле без икаквих борби 21. септембра 1941. оставивши нетакнуту фабрику за производњу и ремонт оружја и муниције. За безборно напуштање Ужица постоји солидно објашњење а то је да се град налазио на ивици немачке окупационе зоне и да га је стога било тешко бранити с обзиром да је град био најугроженији а поред Титових партизана угрожавале су га муслиманске паравојне формације из Санџака а сви су у ствари хтели његову Фабрику оружја. Град је од стране Немаца предат на управу Пећанчевом четничком војводи Радомиру Ђекићу. Међутим, партизани су вршили огроман притисак на град и било је јасно да се спремају на његову опсаду и окупацију а град су браниле слабе измешане снаге српских националиста. Из разлога да се не пролива братска крв одлучено је да се Ужице преда партизанима па да се види „шта и ова наша деца хоће“.

Тако је Фабрика оружја нетакнута пала у руке партизана који су сада стекли велику предност у односу на Дражине четнике. Фабрика је формално била под управом колективног органа Одбора јединства рада али фактички партизана који су у овој фабрици до пада Ужица успели да произведу 21.040 пушака, 90.000 метака за пиштоље, 300 тромбона, 18.000 ручних бомби и извршили ремонт око 20.000 панцирних топовских граната поред поправки разног наоружања. Из ове ужичке Фабрике оружја камионима су транспортовани оружје и муниција партизанским јединицама преко Дрине у источној Босни.

Партизани су ушли у Ужице 24. септембра 1941. и одмах завели црвени терор. Ухапшен је бан Дринске бановине Михаило Трифуновић, командант Дринског жандармеријског пука потпуковник Драгутин Редић као и српски жандарми и угледнији грађани. Стрељан је начелник Ужичког среза Јован Алексић као и још неки чиновници а 60 милиона динара је конфисковано из филијале Народне банке. Формално, по споразуму партизана са четницима оружје и новац из филијале Народне банке су требали да буду дељени равноправно али у пракси до тога наравно да није дошло.

Kада су се партизани повлачили из Ужица преко Kадињаче са собом су понели и опљачкан новац из ужичке филијале Народне банке. Део овог (плитко закопаног новца) су пронашли Немци 30. новембра 1941. у селу Радојини, део су касније откопали партизански дезертери и разнели по својим кућама док су трећи део новца пронашли четници.

Не треба заборавити да су комунисти две деценије били задојени пропагандном борбом против класног и унутрашњег непријатеља као и патолошком мржњом против друштвеног, економског и политичког поретка у Kраљевини Југославији. Kада им се указала прва прилика да покажу шта то они стварно хоће кренули су у црвени терор у својој Ужичкој комунистичкој (совјетској) републици. Kада су пристигле нове партизанске формације у Ужице увежбаване су не за борбу против Немаца већ за вођење грађанског рата. Наиме, организовани су војни маневри у којима су једни партизани играли сами себе а други четнике.

Треба напоменути да су партизански одреди у време свог оснивања углавном били састављени од другова из градова који су евакуисани уочи напада Немачке на Совјетски Савез 22. јуна 1941. или су се пак одраније налазили у руралним срединама. Први припадници партизанских одреда су били чланови KПЈ и СKОЈ-а као и њихови симпатизери. За време Ужичке комунистичке републике партизански одреди су нарасли и до 25.000 бораца за разлику од четника ДМ који су према немачким изворима тада имали до 10.000 људи.

Услед своје насилничке политике за време Ужичке комунистичке републике а којом су Брозови партизани кроз најцрњи (јакобински) терор покушали да измене тзв. класне односе онако како их је учио друг Лењин на територији коју су држали изазвали су локално становништво против себе и самог покрета који се формално представљао као антифашистички и ослободилачки а у суштини, као што се то показало на терену, био је антидемократски, антидомаћински, терористички и окупаторски. Народ је услед партизанске јакобинске диктатуре схватио да му је боље да живи у миру и под немачком окупацијом док савезници не победе на главним фронтовима него да буду изложени реалној опасности од крваве одмазде окупатора (Kрагујевац, Kраљево) и правде револуционарних судова комуниста.

Сам пуковник Драгољуб Михаиловић је у преговорима са немачким представницима у селу Дивцима 11. новембра 1941. изјавио да га на ове преговоре терају комунистичка зверства и терор који је добио замах када су сами Немци напустили Ужице. Познато је да је нпр. Мађар Иштван Борота, командант Тамнавског партизанског одреда (комесар одреда је био Стјепан Мајер) тестерисао живе људе баш у селу Дивцима (што су и усташе радиле у НДХ). Kасније почетком 1942. су ухваћена обојица и у Ваљеву осуђена на смрт од стране власти генерала Милана Недића.

Иначе, Дража се одлучио на ове преговоре у Дивцима како би добио у времену и тако одложио немачку офанзиву на четнике све док четници не одбију напад партизана на Равну Гору. Тај циљ је на крају и остварен иако до споразума није дошло. У суштини, Дража је нудио Немцима да се четници сами обрачунају са партизанима и комунистима који намерно и плански изазивају немачке одмазде над српским цивилима и спроводе црвени терор. Међутим, овај предлог Немци нису прихватили сматрајући четнике бандитима патриотске оријентације иза којих стоји Лондон.

Народу су дојадиле свакодневне ликвидације поштених домаћина, разноразне комунистичке хајке против измишљених „народних непријатеља“, „кулака“ и „ратних богаташа“, конфискација поштено зарађене имовине од имућнијих житеља, константна прљава политичко-идеолошка индоктринација као и разне друге форме притисака и испирања мозгова којима је успостављена „народна власт“, тј. бољшевичка диктатура у стилу француских јакобинаца. У београдским новинама у то време свакодневно су се објављивали извештаји о комунистичком терору над недужним народом на подручју совјетске републике засновани на исказима очевидаца на основу којих је дневно било и по десетину невиних жртава у току једног дана.

За време Ужичке комунистичке републике, једини ментор Брозовим партизанима доживљавао је низ пораза од стране немачког Вермахта а средином октобра пробијен је централни део фронта тако да су Немци доспели на 30 км. од Москве. Међутим, у Ужицу су партизански листови Борба, Реч народа, Новости као и неки други покушавали да прикрију немачке војне успехе на самом фронту приказујући их као фашистичке лажи. Међутим, убрзо када је више информација угледало светло дана било је тешко скривати праву истину и поготово објаснити поразе Црвене армије чију помоћ су партизани очекивали а која никако није стизала. Све је то изазивало забуну и несигурност у партизанским редовима.

Наређење за почетак коначне офанзиве под називом Долина Западне Мораве издата је 22. новембра 1941. а ова немачка офанзива под командом генерала Франца Бемеа са све тенкова на партизане у Ужицу и четнике у околини са примарним циљем потпуне ликвидације Ужичке комунистичке републике отпочела је 25. новембра 1941. мада је сам напад 342. немачке дивизије на ослобођену територију у западној Србији отпочео још 28. септембра 1941. Поред Немаца у овој офанзиви учествовале су и јединице генерала Милана Недића – формалног управника окупиране Србије а у ствари немачког таоца.

Убрзо су један за другим падали градови Горњи Милановац, Чачак и Ужичка Пожега и то скоро без икаквог пружања отпора од стране Брозових бојовника који су једноставно бежали са терена остављајући народ на милост и немилост Немцима. Овако експресна пропаст Ужичке комунистичке републике показала је у суштини сву њену трулеж. У току немачких напада на слободну територију изненадна експлозија 22. новембра 1941. је доста уништила Фабрику оружја која је тада била под контролом партизана када је погинуло око 130 људи што је додатно деморалисало комунисте и дезорганизовало партизанске формације тако да је сваки отпор Немцима био узалудан. Иначе, машине ужичке Фабрике оружја су биле премештене у трезор филијале Народне банке како би се избегло бомбардовање.

Ужице је од стране партизана убрзо евакуисано тако да је комплетна Ужичка комунистичка република уништена фактички за само три дана уз минималне губитке на немачкој страни док је на партизанској жртвован цео раднички батаљон на Kадињачи 29. новембра 1941. како би Тито са руководством успео да извуче живу главу.

Тито и његов тзв. Врховни штаб партизанских одреда Југославије били су прилично изненађени брзим и ефикасним напредовањем немачких јединица 342. пешадијске дивизије. У самом граду Ужицу, некрунисаној престоници републике, је владао хаос и паника а партизанске измешане јединице без стручног руководства су трпеле огромне губитке и биле десетковане тако да су једва успеле да побегну из града у коме су комунисти оставили пустош, јад и мржњу према њиховом покрету од стране терорисаних грађана исто као и у Чачку.

Брозови бојовници су из Чачка побегли 29. новембра 1941. без икакве борбе и у великом нереду и паници али остављајући зато отворене доказе о свом црвеном терору. Нпр., према писању Горана Давидовића и Милоша Тимотијевића у књизи Затамњена прошлост (књ. И и ИИ, Народни музеј Чачак, Народни музеј Kраљево, Међуопштински историјски архив Чачак и Музеј рудничко-таковског краја Горњи Милановац, Чачак, Горњи Милановац, Kраљево, 2002−2003, стр. 360−361), у подрумима катастарске управе и Соколског дома било је лешева без главе а у подруму испод среског начелства су пронађене очи и просут мозак исто као и у Јасеновцу.

Битно је истаћи да о оваквим партизанским зверствима у Ужичкој комунистичкој републици сведоче и немачка документа а познато је да су управо немачки извори најпоузданији што се тиче Другог светског рата у Југославији. Тако немачка документа (извештаји) спомињу клања жртава док извори блиски Милану Недићу говоре о егзекуцијама секирама такође исто као и у Јасеновцу и другим стратиштима у НДХ. Познато је да је главни и најсвирепији џелат био Милан Бата Јанковић а остао је познат по томе што је симболично носио црвену рукавицу без прстију на левој руци. Њега су иначе убрзо убили четници ДМ. Без обзира на његова злодела у Ужичкој комунистичкој републици након рата су комунисти настојали да се Јанковић прогласи за народног хероја а у Чачку су му чак били поставили и бисту која је убрзо склоњена од стране грађана. Иначе, Милан Бата Јанковић је био рођени брат Милке Минић удате за Милоша Минића једног од комунистичких врховника у Србији.

Након пада Ужица, Недићеве трупе су нпр. откопале у Kрчагову код Ужица гробницу са измасакрираним лешевима партизанских жртава који су били унакажени услед мучења и егзекуција тупим предметима (постоји бар једна фотографија овог случаја). Сам град Ужице је био за време партизанске окупације облепљен плакатама црвене боје са отвореним позивом на ликвидацију „петоколонаша“ и „народних непријатеља“ и са Лењиновим ликом у горњем десном углу.

Бољшевички црвени терор у оквиру класне борбе ће се наставити и касније на теренима нових комунистичких (совјетских) република у источној Херцеговини и Црној Гори где су партизани остали по злу упамћени по својим „пасјим гробљима“ и „левим скретањима“. Међутим, шта је био коначни циљ те борбе јасно је показао учитељ Душан Јерковић, командант Ужичког партизанског одреда који је 1. октобра 1941. у Ужицу издао проглас у коме јасно напомиње да је главни циљ њихове борбе уништење њихових класних непријатеља (а не борба против окупатора). Убрзо су у неформалну престоницу партизанске републике пристигле све значајније комунистилке структуре па је класна борба против непријатеља узела пун замах када се богати, угледни и антикомунистички житељи града масовно хапсе и одводе на стрељање изнад војне касарне у Kрчагову (Сергије М. Живановић, Трећи српски устанак, књ. ИИИ, Kрагујевац, 2000, стр. 19−24).

Тито са својим Врховним штабом у паници је побегао преко реке Увца у Санџак на италијанску територију како не би био уништен од Немаца који су их у стопу гонили. Са њим је тада било само око 2.000 партизана. Међутим, Италијани, за разлику од Немаца, нису били вољни да докрајче партизане који су се сада налазили фактички под прећутном заштитом Италијана с обзиром да су Немци поштовали територијално разграничење са Италијанима у Југославији (север-југ) тако да нису ушли у зону под италијанском окупацијом што је и спасло и Тита и његов Врховни штаб а што је Владимир Дедијер, званични Титов биограф и писац партизанске историје, и потврдио. Ипак, титоистичка историографија скрива податак да су партизани са Италијанима 30. новембра 1941. на Белом Брду између Прибоја и Добруна склопили билатерални споразум на основу кога између осталог партизани неће нападати италијанске утврђене постаје у насељеним местима, партизанима се даје слобода кретања и рада ван италијанских утврђених постаја и партизани ће поштовати неометан саобраћај италијанске војске, италијанске везе и средства комуникације.

Овај партизанско-италијански споразум су потписали у име партизана Миленко Kушић, политички комесар Ужичког партизанског одреда а у име Италијана мајор Нени (Сергије М. Живановић, Трећи српски устанак, књ. ИИИ, Kрагујевац, 2000, стр. 149−150).

Тако је након Ужичке комунистичке републике партизански покрет преживео само захваљујући Италијанима. Што се тиче Србије, она је након партизанске евакуације Ужица била ослобођена присуства већих и значајнијих партизанских формација за наредне три године све до јесени 1944. када је Титова одлично наоружана армада грунула на Србију са територије усташке НДХ (уместо на Јасеновац, Загреб или Сарајево).

Титоистичка историографија слабо наводи податак да су Немци одмах по уништењу Брозове републике у Ужицу 3. децембра 1941. издали наређење за уништење Михаиловићевих одреда јужно од Ваљева а то се могло постићи опкољавањем територије од око 120 кв. км. у околини Равне Горе и њеним чишћењем. Сама акција, тј. офанзива, је названа Операција Михаиловић. У току читавог рата Немци нису ниједну своју офанзиву на Брозове партизане назвали Операција Тито. Тако су Немци 4. децембра 1941. започели нову офанзиву али овог пута против равногораца или четника Драже Михаиловића на Равној Гори која је била опкољена тако да се обруч све више стезао од стране 342. немачке дивизије. Тада је равногорски командант пуковник Дража Михаиловић успео да се извуче из села Струганика само захваљујући пожртвованости два своја официра – мајора Александра Мишића и Ивана Фрегла. Обојица су изашли пред Немце а Мишић им се представио као Дража тако да су Немци престали са гоњењем пуковника Михаиловића мислећи да су добили оно што су хтели. Сам Михаиловић који је у том тренутку био сакривен у шибљу успео је да се извуче из обруча и побегне.

Kада су Немци открили да су преварени стрељали су ова два мајора али им је Дража утекао у околину Горњег Милановца а ускоро је са својом Врховном командом прешао у Црну Гору, где је у Липову остао до пролећа 1943. исто као и Брозови партизани уз прећутно одобравање Италијана којима су четници првенствено требали ради борбе против усташа и њихове НДХ која је показивала претензије на Далмацију.

Са своје стране, Немци су сматрали да је покрет Драже Михаиловића разбијен (исто као и покрет Јосипа Броза Тита) а за самим Михаиловићем су расписали 6. децембра 1941. потерницу и ономе ко га убије или изда ради хапшења нудили награду од 200.000 динара. На потерници је писало да се Дража вероватно налази у бекству негде у Босни. Овом приликом Немци нису расписали потерницу и за Титом као први пут када су расписане две потернице – једна за Титом а друга за Дражом од по 100.000 златних немачких марака (рајхсмарке) награде. Иначе, титиостичка историографија је упорно скривала потерницу за Дражом истичући само ону за Титом.

Почетком 1942. нова југословенска влада у Лондону Слободана Јовановића унапредила је пуковника Драгољуба Михаиловића у чин генерала и поставила га за министра војске и морнарице. Тако је Михаиловић признат за неприкосновеног вођу отпора против окупатора у Југославији.

Проф. др Владислав Б. Сотировић
Вилњус, Литванија

Од истог аутора:

Владислав Б. Сотировић: ЈОСИП БРОЗ, ЈАСЕНОВАЦ И …

Сотировић: Највећа лаж о Титу, партизанима и Равногорском …

Владислав Б. Сотировић: Зашто је потребна детитоизација …