Vladimir Umeljić: SLAVA VAM, JASENOVAČKI MUČENICI!

Kontroverza oko broja žrtava Srbocida 1941-1945. u Jasenovcu, logoru smrti tadašnje hrvatske države, ne jenjava i u međuvremenu je postala i jedna žalosna srpsko-srpska rovovska bitka. 

Zakleti statističari kažu i to s pravom da je statistika do sada poimence potvrdila oko 80.000 žrtava. Ono na šta oni nemaju pravo, to je njihova dodatna tvrdnja „da bi broj žrtava mogao da se koriguje na broj od možda oko 120.000“, jer ovde oni više nisu u pravu i njihove tvrdnje postaju naučno pogrešne i grešne, postaju nemoralne i perfidne.

Oni time insinuiraju da je to eto broj, koji bi trebalo da bude osnova kulture pamćenja. Još jednom – naučno pogrešno i grešno, nemoralno i perfidno. Jer stidljivi dodatak „pa, mi zapravo ne znamo taj broj“  ne može niti da ih naučno opravda, niti da im opere obraz.

Sveukupnost primarnih istorijskih izvora, naime, govori o redu veličine stotina hiljada i – to oni dobro znaju ili bi trebalo, morali da znaju.  Jer iza te sveukupnosti primarnih istorijskih izvora stoji matematička teorija verovatnoće, apsolutna ravnopravna sa statistikom, sa kojom zajedno čini naučnu oblast matematičke stohastike.

Ovde želim da kratko predstavim jedan od primarnih istorijskih izvora iz inače enormnog fundusa sličnih dokumenata, koji govori o stotinama hiljada jasenovačkih žrtava. 

On se nalazi u nemačkom Saveznom arhivu u Koblencu i zaveden je pod „Bericht von Arthur Haeffner an Glaise-Horstenau 1. 1. 1944, BA/MA, RH 31 III/13.“ (Izveštaj Artura Hefnera upućen Glezu-Horstenau).

Visoki nacistički funkcioner u tadašnjoj hrvatskoj državi Artur Hefner poslao je najvišem nacističkom predstavniku u toj genocidnoj tvorevini, Opunomoćenom generalu Glezu fon Horstenau 01.01.1944. izveštaj o saslušanju jednog pravoslavnog Srbina, upravo uslovno otpuštenom iu Jasenovca.

Jednu kratku crticu iz tog izveštaja objavio je austrijski istoričar Hans Safrian („Die Eichmann-Männer“, Wien, Zürich, Europa Verlag, 1993) i od tada se dotična pojavljuje u literaturi, ali bez da se izveštaj iole dalje razmatra. Stoga se stiče utisak da ti autori ne citiraju zapravo taj primarni istorijski izvor, dakle Hefnera, već Safriana i njegov kratki navod.

Ja sam držao taj originalni dokument u rukama, posedujem jednu kopiju i ovde nekoliko izvoda iz njega:

„Imao sam priliku da razgovaram s jednim pravoslavcem, koji je posle dve godine boravka u koncentracionom logoru Jasenovac, zahvaljujući jednom srećnom slučaju pre dve nedelje bio otpušten iz logora (…) Bio je uhapšen, iako je bio oženjen Hrvaticom, nikada se nije bavio politikom i bio imućni trgovac u Zagrebu. Jedini razlog je bio, jer je pravoslavac. Bilo je teško nagovoriti ga da govori o svom boravku u logoru i pristao je tek kada sam mu garantovao sigurnost. Ovde njegov iskaz:

(…)

To što sam u logoru doživeo čini da Danteov inferno sasvim izbledi. Naši mučitelji su se takmičili u izmišljanju đavolskih, fizičkih i psihičkih metoda mučenja. Bio sam svedok tako stravičnih scena, da ih ljudski jezik ne može opisati, oslikati (…) Brzina umiranja zatočenika je ustašama uvek bila isuviše spora, tako da su često organizovali ubilačke orgije, pri kojima su uvek hiljade zatvorenika bile sve do smrti užasno mučeni.

(…)

Osnivač Jasenovca i vrhovni šef svih koncentracionih logora u Hrvatskoj je Poglavnikov opunomoćenik po imenu Luburić. On je svojeručno likvidirao bezbrojne zatočenike.

(…)

Sadašnji komandant Jasenovca je ustaški kapetan Ivica Brkljačić, po pozivu katolički sveštenik. I njegov prethodnik, ustaški kapetan Filipović, koji je sebe iz konspirativnih razloga preimenovao u Majstorović, bio je katolički sveštenik odnosno redovnik, franjevac. On je preko godinu dana bio komandant logora i najradije je svojeručno likvidirao zatočenike. Njegova specijalnost je bila da bez prestanka udara svoje žrtve malim plehanim lončićima u glavu, sve dok se lobanja ne rasprsne i mozak ne iscuri.

(…)

Oko 2.000 pravoslavaca i oko 350 Jevreja, koji se u ovom trenutku nalaze u logoru, predstavljaju ostatak onih stotina hiljada, koji su u toku od 2,3,4 godine bili ovamo doterani. Na prisilni rad u Nemačku je otišlo samo 4-5 vozova a malobrojni Hrvati i muslimani, uglavnom komunisti, premešteni su u Staru Gradišku. Prema skoro jednoglasnoj proceni starih logoraša, broj ubijenih u Jasenovcu iznosi 300.000 – 400.000 ljudi.

(…)

Ovim želim da zaključim svoj izveštaj, uz primedbu da su ustaše kao masovne ubice prevazišle ovd sve, što je do danas bilo poznato u istoriji sveta. Takođe, da mi je apsolutno nerazumljivo, šta je moglo da učini, da Nemci kao kulturni narod skrštenih ruku posmatraju ova zverstva, koja ni u kom slučaju nisu mogla da im ostanu sakrivena.

(…)

Zaključno, povodom franjevca Filipovića (…) Bilo bi sigurno primereno savetovati zagrebačkom nadbiskupu dr Stepincu da se pozabavi kritikom svih onih katoličkih sveštenika, koji su se stavili na raspolaganje tj. aktivirali kao dželati u službi ustaškog režima.

Osim, naravno, ako isti nisu već unapred za to dobili oproštaj od „Svetog oca“ i njegove najsvetije katoličke crkve.“

Za savetovati je, dakle, svim dogmatičnim statističarima da se pri svojim aktivnostima i pri svojim ah! tako autoritativnim izlaženjima u javnost prethodno podsete na nauku (matematička teorija verovatnoće i sveukupnost primarnih istorijskih izvora) i na moral (obaveza prema nevinim, imenovanim i neimenovanim žrtvama Jasenovca i Srbocida hrvatske države 1941-1945.).

Možda im i ovo vsedočanstvo pomogne pri tome.

Izvor: ISKRA