Vladimir Umeljić: SEJANjE RAZDORA IZMEĐU JEVREJA I SRBA, DVA NARODA-ŽRTVE ZLOČINA GENOCIDA

Aleksandar Korb tvrdi da se u hrvatskoj državi 1941-1945. nije dogodio genocid nad Srbima i, istovremeno, ciljano seje razdor između Jevreja i Srba, pokušavajući da od čuvara sećanja na Holokaust pribavi jednu vrstu „pravovernog legitimiteta“, takoreći „carte blanche“ (blanko ovlašćenje), „free hand“ (slobodna ruka) smislu alibija za svoju srbofobiju.

Pri tome on, međutim, pravi jednu kardinalnu grešku upravo u odnosu na jevrejske žrtve Holokausta.

Nemački istoričar Aleksandar Korb je poznat kao jedan od najprominentnijih i najbeskrupuloznijih poricatelja Srbocida hrvatske države 1941-1945. On otvoreno zastupa krajnje revizionistički stav, da se „u hrvatskoj državi 1941-1945. nije dogodio genocid nad Srbima“, da je ta tvrdnja „samo jedna (veliko)srpska nacionalističko-komunistička konstrukcija, gajenje ciničnog kulta žrtava, laž srpskog sveštenstva i vlasti, mitomanija“, da su samo „navodno krvoločne“ ustaše bili u suštini „sanjari i vizionari“, koje su Srbi „perfidno satanizovali“, itd.

Porazno je i teško shvatljivo da on ne jednom, već godinama i godinama uživa podršku i ponekih „najviših srpskih autoriteta“ za ova pitanja (po dodeljenim im zvanjima i funkcijama).

U studiji „Kada mrtva usta progovore (O Srbocidu hrvatske države 1941-1945.)“, koja će biti predstavljena na predstojećem Sajmu knjiga u Beogradu, argumentovano se razmatra, pored ostalog, u kojoj meri je u tom smislu instrumentalizovana i najvažnija srpska institucija za ta pitanja, Muzej žrtava genocida u Beogradu.

Korbu međutim ni to nije dovoljno, on uz to sve čini, da sebe profilaktički tj. zapravo pre oportunistički predstavi i profiliše kao doslednog branioca jedinstvenosti, singularnosti Holokausta u istoriji, koju po njemu (naravno) opet ti „lažljivi i cinični“ Srbi dovode u pitanje.

On to čini pod plaštom navodne „political correctness“, no čitav njegov „dokazni postupak“ nameće utisak da je pravi razlog zapravo stvaranje surevnjivosti i jaza između Jevreja i Srba, dva stradalnička naroda sa usudom žrtava genocida.

Drugim rečima, on pokušava da sebi od čuvara sećanja na Holokaust pribavi jednu vrstu „pravovernog legitimiteta“, takoreći „carte blanche“ (blanko ovlašćenje), „free hand“ (slobodna ruka) smislu alibija za svoju srbofobiju.

No videćemo dole da mu se pri građenju te „dimne zavese“ potkrala jedna odsudna greška upravo u odnosu na jevrejske žrtve Holokausta, koja poništava svaku verodostojnost njegove navodne principijelnosti.

Jedan od „naučnih“ postulata njegove doktorske disertacije, dakle, glasi:

„Nacionalisti u Srbiji instrumentalizuju patnje Srba, proganjanih od strane ustaša, utiskujući ih u jednu paradigmu srpskih stradanja. Govori se o nekakvom srpsko-jevrejskom Holokaustu, o navodnoj zajednici žrtava obe grupe“ (str. 25 doktorskog rada).

Teško doduše da bi se te Korbove tvrdnje dale naučno tj. barem iole razumno obrazložiti, naime, da su dotični „sanjari i vizionari“ u službi hrvatske države 1941-1945. u isto vreme, na istom mestu i na isti način ubijali jevrejsku (i romsku) decu iz genocidnih a srpsku iz nekakvih drugih razloga.

I potom ih bacali u iste jame, grobove i užarene peći.

Ta nedela su međutim, po njemu, u odnosu na srpsku decu imala sve moguće a samo ne genocidne motive: „Motivi počinilaca masivnog nasilja nad srpskim žrtvama bili su difuzni, nisu imali centralno vođstvo“, tako da se eto „ustaško vođstvo pre osećalo primoranim da toleriše ovakvo delanje svojih trupa na terenu“ (str. 252); to su bili „brojni osvetnički činovi i poravnavanje ličnih i političkih računa“ (str. 125); „borba za prevlast unutar različitih ustaških grupa, koja je rezultirala primenom sile u odnosu na treće“ (str. 126); „često erupcije spontanog nasilja, proizašle iz konkretnih situacija“ (str. 204); od 1942. „borba za hranu“ (str. 243); ponekad i „planiranje jednog hrvatskog nacionalnog parka, kao npr. u oblasti Plitvičkih jezera“ (str. 163); „ustaški počinitelji (zločina) su se plašili svojih srpskih protivnika i taj strah je bio pothranjivan mitološkim pripovedanjima, paranojom građanskog rata i sasvim realnim strepnjama. Primena gole sile s njihove strane je po mogućstvu mogla da služi cilju, da se taj strah pobedi“ (str. 251).

On, znači, ne štedi truda i demonstrira visok stepen izrazito bizarne i otvoreno ustašofilno orijentisane fantazije, koja drastično odudara od istorijski posvedočene stvarnosti, koju zaista nije teško pobiti.

No to bi zahtevalo mnogo prostora, pogledajmo stoga ovde samo stav jednog kompetentnog svedoka vremena, jer preživelog jevrejskog zatočenika Buhenvalda, po tom pitanju, znači o Korbovoj „navodnoj zajednici žrtava obe grupe“.

U oktobru 1997. sam učestvovao kao referent na Prvoj međunarodnoj konferenciji o Jasenovcu u organizaciji univerziteta u Njujorku. Moja tema je bila o relativizovanju zločina genocida, Jasenovca i o „Balkanskoj verziji laži o Aušvicu“ (The Jasenovac Concentration Camp and Croatia Today: Distortion, Trivialization and Denial. The Balkan Version of the “Auschwitz Lie”).

Učesnici, kako referenti, tako i preživeli Jasenovca, bili su Jevreji, Romi, Srbi… I jedna Hrvatica, koja je kao komunistkinja provela jedno mučno vreme u ovom zemaljskom paklu genocidne hrvatske države 1941-1945.

Ovaj skup je pozdravio i Džon Renc, preživeli jevrejski zatočenik koncentracionog logora Buhenvald. On je svojevremeno bio jedan od predvodnika jevrejskog oružanog pokreta otpora protiv nacista u Poljskoj, proveo je tri godine u raznim koncentracionim logorima, posle rata bio pored ostalog predsednik udruženja „Preživeli Buhenvalda SAD“ („Buchenwald Survivors USA“) i „Generacija posle“ („The Generation After“), kao i direktor „Instituta za istraživanje Jasenovca“ („Director of the Jasenovac Research Institute“) u Njujorku.

Ovde nekoliko izvoda iz njegovog slova (str. 259 Zbornika Konferencije):

„Neko je ovde danas rekao da Srbi, za razliku od nas Jevreja, nisu bili osuđeni na „finalno rešenje“. Ne slažem se s tim. „Finalno rešenje“ je bilo vrlo jasno formulisano – jednu trećinu ćemo ubiti, jednu trećinu proterati i jednu trećinu pokatoličiti. To je „finalno rešenje“!

To je „finalno rešenje“ slično onome, koje su nacisti bili predvideli za Jevreje, za nas, tako da Jevreji prestanu da postoje, da se uništi i svako sećanje na našu egzistenciju.

Isto je bilo i sa Hrvatima a – ići ću i jedan korak dalje – i sa rimokatoličkom crkvom, oni su predvideli uništenje Srba i svakog sećanja na njih. Trebalo je da oni nestanu, da ih istorija više uopšte ne pominje. Da, to je išlo tako duboko, možda je teško za poverovati, ali to je istina.

(…)

Dame i gospodo, ja sam zaista duboko razočaran načinom rada mnogih organizacija i memorijala Holokausta u današnjem vremenu. Neki od predstavnika tih organizacija su danas ovde prisutni

(…)

Želim sada da direktno apelujem na prisutnu gospođu Boni Gurevič (Bonnie Gurewitsch), koja predstavlja Muzej Holokausta u Njujorku. Kao prvo od svega, apelujem da se da više mesta patnji Srba, naše braće i sestara.

Prijatelji moji iz Muzeja Holokausta, molim Vas da ne zaboravite – mi smo umirali zajedno sa Srbima, mi imamo zajedničke grobove. Ti zajednički grobovi su od nas načinili braću i sestre i mi bi trebalo da se borimo jedni za druge, i gde dok se sećamo jednih i odajemo im počast, moramo se sećati i drugih i odavati im istu

počast!

(…)

Nadam se, istovremeno, da će to i ljudi iz Jevrejskog muzeja u Njujorku primiti k srcu i prirediti manifestacije u svom Muzeju, koje govore o tome šta se tada desilo sa srpskom zajednicom, sa našom srpskom braćom i sestrama, koji su umirali zajedno sa nama.

Zajednički grobovi nas obavezuju da to učinimo. Umirali smo zajedno i bili ubijani istom rukom, od strane istih surovih i nečovečnih ubica

(…)

Želim da završim jednom rečju o jevrejskoj i o srpskoj zajednici. Mi, kao braća i sestre, trebalo bi da radimo zajedno, da se borimo u zajedničkoj borbi protiv zla, koje nam je bilo učinjeno, tako da se ono nikada više ne ponovi.

Ja apelujem na sve vas a naročito na pripadnike mog naroda, na Jevreje, specijalno na one koji su izgradili i vode te muzeje. Oni bi, naime, počinili nešto neoprostivo kriminalno („inexcusable crime“), ako ne bi na pravi način predstavili usud Srba u Holokaustu, onih koji su umirali kao žrtve ustaša i onih koji su umirali kao žrtve nacista

(…)“

Šteta, dakle, da Džon Renc nije poznavao Aleksandra Korba i njegov pokušaj masivne revizije istorije. Prilično sam ubeđen, naime, da bi njegov komentar poticao doduše dobrim delom iz oblasti emocionalne inteligencije, ali da bi bio mnogo rečitiji i eksplicitniji od svakog mog teksta, jer Rencov odgovor bi bio legitimisan pravom, koje poseduju samo neposredne žrtve totalitarizma, koncentracionih logora i zločina genocida.

Realno je poći od toga, da je najmanje što bi Korb tada čuo, to je da to što on čini predstavlja „nešto neoprostivo kriminalno („inexcusable crime“)“.

Nije teško ni sebi zamisliti kakvu bi oznaku, shodno tome, dobili njegovi pomagači, tutori i promotori, kada bi znači neminovno bili okvalifikovani kao „saučesnici u jednom neoprostivom udruženom kriminalnom poduhvatu“.

Sigurno, Džon Renc nije usamljena pojava, pomenimo ovde još samo velikog Arie Livne (1921-2020.) iz Svetskog jevrejskog kongresa, senatora Republike Srpske, kome je deo familije ubijen u nemačkom Aušvicu a deo u hrvatskom Jasenovcu, i koji je svoj život posvetio otkrivanju i odbrani istorijske istine o genocidnom stradanju Jevreja i Srba.

Ni u njegovom slučaju nije zapravo isuviše teško sebi predstaviti šta bi on rekao o Korbovoj „navodnoj zajednici žrtava“ Jevreja i Srba i samo „nekakvom srpsko-jevrejskom Holokaustu“.

Sistematski revizionizam istorije ovog nemačkog autora u odnosu na srpska stradanja, na Srbocid hrvatske države iz vremena Drugog svetskog rata, dakle, ne preza ni od pokušaja ekstremnog polarizovanja, konstruisanja jedne vrste „konkurentskog“ odnosa između dva naroda-žrtve zločina genocida, za koji su eto opet jednom Korbovi „cinični srpski manipulanti“ odgovorni, krivi.

Sasvim u skladu sa tvrdnjom u njegovoj disertaciji, da su Srbi svojevremeno uspeli da izmanipulišu šta više i svoje smrtne neprijatelje, nacističke tj. fašističke okupacione snage na Balkanu 1941-1945:

„Sva svedočenja očevidaca iz redova nemačkih nacista i italijanskih fašista sa lica mesta su bezvredna, jer su oni pak sve informacije i podatke preuzeli od srpskih nacionalista (str. 16, 17, 18, 24, 25) i od srpskog pravoslavnog sveštenstva“ (str. 35)“.

Teško zamislivo, inače, da bi se on usudio da autorizuje analognu, identičnu izjavu u odnosu na jevrejske žrtve Holokausta, naime, da su „sva svedočenja nemačkih nacista i italijanskih fašista sa lica mesta u vreme Holokausta bezvredna, jer su oni pak sve informacije i podatke preuzeli od jevrejskih nacionalista i od jevrejskih ortodoksnih rabina“.

Ali Srbi, ne, to je nešto sasvim drugo, oni su odavno dokazali za šta su sve sposobni i spremni, već kada su tako „perfidno satanizovali ustaške sanjare i vizionare“, kako Korb eto naučno-autoritativno postulira.

Samo je dakle logično da su oni instrumentalizovali i naciste i fašiste, te da to sad naravno čine i sa Jevrejima, narodom-žrtvom najmasovnijeg genocida u istoriji čovečanstva.

Ali šta ćemo sa nepobitnom činjenicom, da su ti isti ustaški „sanjari i vizionari“ u isto vreme, na istom mestu i na isti način masovno ubijali i Jevreje, i potom ih bacali u iste jame, grobove i užarene peći, kao i Rome i Srbe – šta je pri tome bilo drugačije?

Gde se najednom izgubila Korbova „political correctness“ i odbrana Holokausta od zlih srpskih manipulanata? Zamenjena i beznadežno zamračena njegovom eksplicitnom tvrdnjom, da su masovne ubice u službi hrvatske države 1941-1945. (ne samo Srba i Roma, već i) Jevreja bili eto idealisti, vođeni jednom vizijom o tome, kako bi morala da izgleda budućnost?

A to je vrlo očigledno trebalo da bude budućnost bez Roma, Srba i – Jevreja.

Šta reći na to, osim možda da se pri (zlo)upotrebi negativno posednutog pojma „perfidno“ radi o klasičnoj zameni teza, po principu: „Držite lopova!“? A možda bi se trebalo ograničiti samo na Hamletovo:

„Ako je i bezumno, ipak ima metodu.“

(Ovaj tekst je donekle modifikovani izvod iz studije „KADA MRTVA USTA PROGOVORE (O Srbocidu hrvatske države 1941-1945.“), koja će biti predstavljena na predstojećem Sajmu knjiga u Beogradu. (nedelja, 22.10. 2023. u 15.00).)

Izvor: ISKRA

Vezane vijesti:

Mračna misija doktora Korba

VLADIMIR UMELjIĆ: O OTVORENOJ RANI SRBOCIDA I JASENOVCA

Vladimir Umeljić: KAKO POMOĆI ZABLUDELIM SRPSKIM PORICATELjIMA SRBOCIDA HRVATSKE DRŽAVE 1941-1945?

Znamo imena svih zločinaca, ali na žrtve smo zaboravili